Милановић у веселом и ресетованом Београду

Пише Ратко Дмитровић

Није  прошло ни десетак дана од како је председник Хрватске Иво Јосиповић поновио ранији став да ће односи Србије и Хрватске остати на замрзнутом нивоу – јер, казао је Иво, да би дошло до сусрета најважнијих фактора у тим државама челни људи Србије, пре свих Томислав Николић, морају да промене нека мишљења и ставове – а у Београд је доспео премијер Хрватске Зоран Милановић. Изненада, мора се признати. Ко га је послао? Јосиповић, извесно, није, а није дошао ни сам од себе.

СВЕЧАНО КРОЗ СВОД ЕУ Хрватска првог јула ове године постаје равноправни члан Европске уније, а та дружина не прима у своје одаје оне који са комшијама воде парнице или имају друге проблеме. Између Загреба и Београда географски нема ни брежуљка, све је испеглано, равно као тигањ, али баш ту, на пољима Славоније, Посавине и Срема лежи за око невидљива, а у свести Срба као Велебит велика планина од људских костију. Није за хвалу, касно је и за плакање, али те кости увек и наново морамо спомињати јер су опомена, саставни део страшне судбине Срба у односима са Хрватима и хрватском државом. И оном усташком и овом Туђмановом. Обе су оставиле крваве трагове на српском бићу, буквално сатрле више од пола милиона припадника српског народа и  протерале са „својих територија“ преко 400 хиљада Срба. Ови протерани књиже се у „демократској Хрватској“.
Хрватска дакле, мора пре проласка кроз свечане сводове ЕУ да сравна рачуне са Београдом, а то пре свега значи договор о међусобним тужбама за геноцид пред Међународним судом у Хагу. Ногу је, као што знате, повукла Хрватска, оптуживши Србију за најстрашнији ратни злочин – геноцид, а онда је Београд реаговао противтужбом, такође за геноцид. Озбиљни правници тврде да ниједна од тужби нема шансу за успех, мада је, кажу исти, она српска озбиљнија и аргументованија. Али, на страну садржај тужби, садржај никада за Србе, у односима са Хрватима, није био важан; Срби су срљали у форме, државне и остале, и те своје заблуде плаћају без престанка ево већ стотину година.
Главни амерички дипломата за Балкан Филип Рикер слетео је средином недеље у Брисел, а пре тога, ово тврде дипломатски извори у Београду, телефоном разговарао са Милановићем и Дачићем. Првом је рекао да се спакује и крене према Београду, а другог обавестио о томе и сугерисао да припреми кафу и слатко. У постојећој констелацији односа, на потезу од Охридског језера до Алпа, јасно је као кристал шта значи мисија хрватског премијера у Србији. Онима који су иоле упућени у српско-хрватске односе, све је објаснио Ивица Дачић, рекавши дан уочи Милановићевог доласка да би односе између Срба и Хрвата требало ресетовати. По компјутеризованом енглеском језику то значи вратити хардвер на почетну позицију, односно, у овом случају заборавити, избрисати из свести оба народа све што се догађало и кренути од нуле, од почетка.

[restrictedarea]

ПАМЋЕЊЕ КОЈЕ СЕ БРИШЕ Али где је та нула, где почетак; у 1918. годину сигурно се нећемо враћати; искључена је и 1945, свакако и 1991. година…Па где онда?
Са које то линије Американци хоће да граде нове српско-хрватске односе?
Са Тадићеве. Дачић је обавештен из Вашингтона да ће будући односи Срба и Хрвата ићи сокаком у којем су још видљиве стопе Иве Јосиповића и Бориса Тадића. Отуда ова цика и дрека, са певањем и поскакивањем, у строго контролисаним београдским медијима (ту је све исто као и за време Тадића) који Милановићев долазак виде као добар, велики и значајан корак у односима Србије и Хрватске. Таквима Дачићева најава ресетовања савршено одговара. У ствари, њима таквима све одговара; одавно се српско новинарство (част зна се коме) свело за јурцање за новим владарима, пристиглим кроз изборе, прескакање пуне линије и тараба иза којих се крију нове кошуље.
Има ли у овој причи разлога и за српско радовање? Ниједног. Волео бих да је другачије, али није. Све ово је у корист Хрватске. Та држава рекох горе, мора пре уласка у Европску унију да опере сав прљави веш, а у случају да то није изводљиво, а овде није, онда тај веш би требало закопати у туђем дворишту. Српском. Београд, видели смо у среду, нема ништа против. Да је другачије онда би Дачић у Палати Србије, на конференцији за новинаре (било их је око 200) после разговора у четири ока са Милановићем бар у једној реченици споменуо оно што у свакодневним разговорима међу собом спомињу Срби – блокиран повратак Срба протераних из Хрватске, 35.000 отетих српских станова у Хрватској, стара девизна штедња протераних Срба, константан и све перфиднији притисак на Србе који данас живе у Хрватској, што резултира све израженијом асимилацијом, претапањем Срба у Хрвате… Ништа од свега тога није споменуто. У праву су изгледа они који тврде да су много пре сусрета Дачић-Милановић у суманутој нагодби – постигнутој у соби препуној српског страха, незнања, и малоумности, нагодби која то није – жртвовани Срби из Хрватске. Заувек. Београд заузврат није добио ништа. У ствари, добио је обећање да ће Хрватска, кад уђе у ЕУ, Србији дати превод свих неопходних докумената. Превод је на хрватском. Ако неко зна неки други, већи добитак, ред је да каже.

ДА, ПРЕДСЕДНИЧЕ, ТРЕБАЛО ЈЕ Двојица премијера на конференцији за новинаре нису могли да избегну питање међусобних тужби за геноцид. Милановић је казао да се тражи решење, а Дачић како није добро чекати 2014. годину са тим тужбама. Јасно: решиће се то до почетка лета, свакако пре уласка Хрватске у ЕУ, истовременим, обостраним одустајањем од тужби. У образложењу ће стајати да Србија и Хрватска сматрају како је боље вансудско решење, а ту ће – дај Боже да грешим – Србија направити нове уступке. Међу оптерећењима за добре односе ове две државе – кад те односе већ не оптерећују болна српска питања – нашла се за Хрватску спорна граница на Дунаву. Загреб брани став да је хрватски териториј и преко реке, у Општини Апатин, без обзира на то што се по међународном праву овакви спорови решавају „природним путем“, односно граница се утврђује средином тока реке. Немојте се изненадити ако Србија испуни и овај захтев Хрватске.
Да ли је политика данашње Србије према Хрватској усаглашена на свим нивоима или смо сведоци сумануте јурњаве раздраганих тркача намерених да се изборе за што чвршћи стисак руке и загрљај Рикера, Ештонове, Филеа…?Да овде нешто није у реду јасно је ставио до знања председник Томислав Николић казавши, некако у исто време док су разговарали Дачић и Милановић, да посета председника Владе Хрватске није ваљан ред потеза у сређивању односа две државе. Ваљда је, казао је Николић, најпре требало да дође до мог сусрета са Јосиповићем. Да, председниче, требало је. Али није. Овде од самог почетка шкрипи на релацији влада-председник. У којој мери ће то додатно погоршати српску позицију у односима са Хрватском, видећемо већ до пролећа. Није спорно да хоће.

 

[/restrictedarea]