Почетна / Свет / Маневар у минском пољу

Маневар у минском пољу

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Односи Велике Британије и Европске уније налазе се на раскршћу, а Кабинет Дејвида Камерона разапет је између евроскептичног бирачког тела и претњи Брисела да би одлазак из ЕУ значио и одлазак „унедоглед пустиње“

Британско питање – остати, изаћи или темељно прекомпоновати односе са Европском унијом – пренело је сву своју контроверзну тежину из старе у нову годину, и сва је прилика да ће 2013. бити тренутак дефинитивног расплета. Премијер Дејвид Камерон, укљештен између незадовољства Брисела његовим сталним жонглирањем са британском „изузетношћу“, нараслим евроскептицизмом код куће и муком са либералним еврофилима у владајућој коалицији, најављује да ће ускоро изаћи са „кључним“ програмским говором у којем би требало да обзнани нове идеје о темељном прекомпоновању односа са Унијом. Ма шта то значило, а може да значи и раскид.

КАМЕРОНОВЕ МУКЕ Муке премијера су поприличне. Еврократи из бриселске централе емитују му упозорења да ће, одлучи ли се на додатно, суштинско удаљавање од Уније, изгубити привилеговано место за великим заједничким столом и, по некој перверзној логици бриселских бирократа, његова земља ће имати мање, уместо више суверенитета! Слабији глас за бриселским столом „значи мањи суверенитет“, тумачи немачки министар финансија Волфган Шојбле.
У својој влади Камерон има „гују у потаји“ – мањег партнера, еврофиле у партији Либералних демократа, који још само што нису јавно изговорили да су спремни и на талибанску акцију, самоубилачко обарање владе уколико Камерон пређе црту.
У његовог Конзервативној партији још му је теже. Тамо „младотурци“ имају супериорну већину, и већ су му у писаној форми испоручили изазов у којем стоји да редефинисање односа са Унијом, по њима, значи, као минимум, испостављање јасне и подуже листе закона, уредби и области које Британија жели да репатрира из Брисела. У енглеском преводу, то значи отварање и самог неписаног Устава Уније –Лисабонског уговора.
Редефинисање односа или не, партијски еврофоби траже од премијера да коначно смогне куражи и суштину односа са Унијом – изаћи или остати – изнесе на народни плебисцит. Уосталом, у предизборној кампањи обећао је бирачима да ће, ако му поклоне гласове, још за живота овог сазива парламента земља добити прилику да на референдуму каже реч. А реч би – сва истраживања показују – била: бај, бај, Бриселу.
Згодна прилика већ се наместила. Британија је, и емпиријски, дефинитивно постала земља евроскептика. Бриселска држава није „енглеска шољица чаја“. Последње истраживање јавног расположења на Острву, спроведено за лондонски „Гардијан“, показује да су се евроскептици стамено ушанчили изнад границе од 51 одсто. Та већина би – стоји у налазу – „овог тренутка“ напустила ЕУ, док би њих 40 одсто за сада и даље остало у некој лабавијој, прекомпонованој или чвршћој вези.
Последњи пут када је Британцима постављено исто питање, у јесен прошле године, однос евроскептика према еврофилима био је 49:40, што не само да показује даљи тренд пораста противника ЕУ, него и да су они сада у апсолутној већини. Поглед бачен уназад открива да је ерозија подршке Бриселу стална. На ово исто питање, постављено пре више од једне деценије (2001. године), већина од читавих 68 одсто била је у корист Уније.
Још лошија вест за проевропљане је у одговору анкетираних на питање: „Колико сте чврсти у ставу“? Ту се показује да би у ЕУ „дефинитивно“ остала само 22 од стотину Британаца; 36 одсто би „дефинитивно“ и „одмах“ изашло, а додатних 19 одсто би „вероватно“ напустили Унију.
Срозавање угледа бриселске државе међу Британцима показује, на свој начин, и „колатерална иронија“ („Мирор“), што је овакав мањак љубави према ЕУ забележен на истеку године у којој су „Baroso and Company“ добили гротескну „Нобелову награду за мир“. Очигледно је, уз то, да је криза евра (Британија је остала верна својој националној валути – фунти), за коју у лондонском Ситију сматрају да је из акутне ушла у хроничну кризу, оставила додатни траг на расположење Острвљана према Бриселу.
Све у свему, када су испитаници у „Гардијановом“ истраживању замољени да ЕУ оцене од један до пет, на крају је испала траљава двојка плус.

[restrictedarea]

НОВИ ЕУ ДИЛ На истој жици је и паралелно истраживање о тренутној подршци политичким партијама где се показује да је до сада маргинална УКИП (Независна партија Уједињеног Краљевства), у чијем је политичком Манифесту повлачење земље из Уније, избила на треће место, испред либерала који тренутно творе „неприродан“ коалициони брак са конзервативцима у Камероновом Кабинету.
Укљештен између бриселског чекића и домаћег наковања Камерон сада најављује „редефинисање“ односа, неку варијанту „новог дила“ – ма шта то значило – са ЕУ. Европски партнери Британије на све ово испољавају микс нервозе и огорчења због тога што, усред кризе, морају још да баратају и са „британским питањем“. Председник Европског савета Херман Ван Ромпај одлучио се да у лондонском „Гардијану“ отворено објави да би Камерон, уколико настави да „тренира британску изузетност“ и држи целу Унију у сталној неизвесности или, пак, крене да отвара Пандорину кутију Лисабонског уговора, „могао да изазове и брзи распад Уније“. Тиме би, пише својеручно Ромпај, проузроковао „неизмерну штету заједничком тржишту“ на којем Британија има виталан интерес.
Волфганг Шојбле такође пише „Гардијану“ и мисли да би британским одласком ЕУ била на штети, али да би Британија пре свега наштетила себи тиме што је не би било за великим заједничким столом за којим седе и одлучују представници земаља са највећим светским тржиштем. Шојбле подсећа Камерона да би, следствено, изван ЕУ као „појачивача“, британски политички утицај у свету био критично ослабљен. А Ромпај би, уз то, са јаком дозом очинске бриге видео догађај као „одлазак драгог пријатеља унедоглед пустиње“. „Пустиња“ је, дакако, све што је изван Европске уније. Пише још Ван Ромпај да је Британија „40 година угледан члан у европској кући и многима од нас би њен одлазак тешко пао“.
Ох, ох, одзвања глас евроскептичне већине на Темзи, потпомогнут децибелима 61 одсто еврофоба у Конзервативној партији Дејвида Камерона. Та већина очекује да ће њен вођа коначно, можда већ у најављеном говору о „редефинисању“, изаћи бар са новим списком области које Британија жели да врати кући. После тога или заједно са тим, тражи се и референдум са јасним питањем: да или не Унији.
На другој страни, у случају да Камерон изнесе план коренитог „редефинисања“, процедура би, процењује се, била гломазна, а унутрашње политичке реперкусије толике да би могле да изазову распад коалиције и нове парламентарне изборе.
У самој коалицији, пак, нема договора како да се, и у којој мери, изведе изузимање Британије из делова компактног пакета који представља Лисабонски уговор, а да се, при том, не покрене експлозивни процес разградње Уговора у целини. Из Брисела еврократи већ шаљу сигнале да отварање лисабонског пакета не долази у обзир.
Лисабон или не, Камеронова политичка база и већинско расположење у земљи траже да представа мора да почне; да земља, напросто, не може мирно да даље посматра како јој отуђена бирократија у Бриселу черупа комад по комад суверенитета, петља се у националну пореску политику, дозира мере против тероризма, диктира правила правног устројства, имиграционе политике, па чак и неке аспекте спољне политике кроз фантомску дипломатску мрежу Кетрин Ештон.
Већина у земљи, као и Камеронов део у коалицији, не жели даље интегрисање ЕУ, посебно финансијског и фискалног сектора, чиме би била минирана еминентна позиција лондонског Ситија као европске финансијске метрополе.
Британија је већ успела да се изузме из неких аспеката заједничке политике. Камерон је на прошлом самиту Уније већ потегао и своју атомску бомбу – вето – како би спречио немачки план да фискална унија постане европски закон. Британија се, затим, још раније изузела из шенгенског безвизног споразума, али даље изузимање „а ла карт“ значило би отварање Лисабонског споразума и, као што каже Ромпај, могућност распада Уније.
Кризу ЕУ, посебно три године кризе у еврозони, Лондон, међутим, види као нову могућност за маневар: или ће друштво у Бриселу допустити да се Камерон још мало изузме из неких европских обавеза, што би му добро дошло да у кући примири већину која тражи референдум, или ће, у противном, Брисел добити гору варијанту – британски референдум.
Прорицања за непосредну будућност варирају, али се већина сусреће у консензусу да је реч о гамбитној варијанти експлоатације европске кризе за потребе политике „а ла карт“, што „није у духу конструктивног европеизма“. Паралелна је оцена да европски партнери Британије, апсорбовани кризом евра и метежом на јужним крилима Уније, нису спремни да даље излазе у сусрет „британској посебности“ и Камероновој политици „а ла карт“, па и по цену британског одласка „унедоглед пустиње“…
„Британско питање“ предуго већ ферментира и на Острву и у бриселском антишамбру. У последњих неколико месеци тема је постала права ноћна мора у Камероновој коалицији. Земља му је надмоћно евроскептична; у Партији му се спрема побуна због оклевања да коначно изађе са тим обећаним референдумом. Из Брисела му прогнозирају изолацију, маргинализацију и слабљење позиције тамо где га највише боли, на заједничком тржишту на које отпада 50 одсто британске спољне размене. А у Вајтхолу, коалициони либерали, поготово крило евроманијака, не би му, ако нагази на црвено, опростили европско светогрђе; раскинули би коалициони брак и земља би морала на ванредне парламентарне изборе. Ако би се избори одржали данас победили би лабуристи, са којима би се либерали лако договорили око Европе.
Најављено Камероново преуређење односа са Унијом очекује се пасионирано на обе стране унутрашњег фронта. Премијер је на мукама. Ако проба да уђе у минско поље раскида са Унијом – кајаће се; ако не уђе – кајаће се.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Камерон ће погрешити ако се огреши о демократске традиције Британаца… а „ЕУ“ се ионако мора – прилагођавати ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *