МАЈКА ХРАБРОСТ

Пише АЛЕКСАНДАР ЂАЈА

Наши преци су пре сто година ослободили Косово и Метохију, а ми га данас губимо. Зашто? Одговор је истовремено и тежак и лак. Током протеклих деценија изгубили смо храброст

Шиптарске нелегалне власти на Косову и Метохији нису дозволиле председнику Србије Томиславу Николићу да присуствује Божићној литургији у манастиру Грачаница. Потом су директора владине Канцеларије за КиМ Александра Вулина, после обележавања Божића у Грачаници, протерале из јужне српске покрајине – да би крајем прошле недеље стигао ЕУЛЕКС-ов одговор председнику Скупштине Србије Небојши Стефановићу и министру правде Николи Селаковићу, да им се не одобрава да проведу Српску нову годину са Србима на Косову и Метохији! А после таквог шиканирања – уместо да се одмах суспендују сви преговори са Шиптарима и ЕУЛЕКС-ом – у Народној скупштини Републике Србије доноси се Разолуција о даљем преговарању са Приштином и истовременом „напредовању“ ка ЕУ!? При чему, позиција Платформе председника Републике Томислава Николића, коју су првобитно прихватили косовски Срби, поздравио један део опозиције, а други није, остаје да фигурира у нејасној функцији, као необавезујућа полутајна стратегија уз изгласану јавну Резолуцију, али коју сада није подржао други део опозиције, док први јесте? Истовремено, полууспавано телевизијско гледалиште, које после целодневне расправе одлази на спавање у један ујутру, 13. јануара – нема појма да ли је изгласана само Резолуција или само Платформа, или и једно и друго, али једно је обавезујуће, а друго није, само што није сасвим јасно шта јесте обавезујуће, а шта није, као и за кога јесте, а за кога није?

[restrictedarea]

ЈЕДАНАЕСТА ПО РЕДУ Не знам зашто смо током последње деценије морали да донесемо десетак резолуција о Косову и Метохији, после којих је, обично, Србима бивало све горе, а Шиптарима све боље? Али, надам се и желим да верујем, као и већина грађана Србије, која је својим гласовима подржала нову власт на челу са СНС-ом, да ће ова, једанаеста Резолуција о КиМ (упркос својим очигледним мањкавостима – али, са подршком већине у парламенту) бити срећне руке и, коначно, донети толико очекивани заокрет у протеклој промашеној политици бившег режима. Јер, ово је, ипак, спортски речено, први „офанзивни документ“ извршне власти у Србији, који предочава Шиптарима и међународној јавности шта Србија може, а шта никада неће да учини. Тиме је лопта пребачена у двориште Тачија и Харадинаја, те сада они морају да мисле како да је врате натраг, а да им домаћа опозиција не звижди, чиме је учињен респектабилан корак унапред са наше стране. Нажалост, са великим закашњењем, које у потпуности пада на душу претходне владавине ДС-а, која се за протекле четири године фанатично припремала како да по сваку цену остане на власти, бавећи се једино маркетингом, а не политиком. Да би на крају, као „шлаг на торту“ потписала фамозни договор о „интегрисаном управљању прелазима“, убацујући тако у руке новој власти врућ кромпир који је она морала да прогута. Учинила је то уз тешку муку, муцајући и објашњавајући народу, по принципу „ни баба, ни девојка“, како, јес’ да су с једне стране шиптарски цариници, а са друге српски – али да то није граница, већ штапом превучена црта по земљи, око које деца играју крајцарице. Хм, замало, па да буде убедљиво…
Међутим, у целој овој „Платформа-Резолуција-причи“, сам папир – и није толико битан! Прво, наши га непријатељи ионако неће пажљиво читати или ће их бити баш брига за његов садржај. Сигурно ће настојати да га игноришу (већ су почели!) и Шиптари и њихови западни спонзори – али то би требало најмање да нас брине. Јер, ако нећемо да се лажемо (а довољно смо се лагали) и чему нас историја недвосмислено учи – Косово и Метохију смо губили, добијали, па опет губили – само снагом оружја! Дај Боже, да у ова „модерна времена“ можемо да га повратимо или барем његов највећи део – искључиво за „зеленим столом“, без проливања наше и туђе крви. Па, иако знамо да нам то преговарање за столовима не иде баш од руке, ми данас оружје немамо или га тражимо на погрешној страни. И зато наше једино преостало оружје мора да нам буде баш овај усвојени папир (какве год ко да на њега има замерке), као тест наше сопствене храбрости. Био он Платформа, Резолуција или (метафорично) само лист из телефонског именика, неважно је – то је „папир“ који значи минимум нашег српског достојанства и испод њега нема преговора ни са ким!

ПОСЛЕДЊИ ЈЕ ЧАС… Тридесетдвогодишња Јелена Трикић из Дрвара, чија је жеља да роди била јача од прогноза лекара, разболела се 2007. године. После две операције тумора на мозгу и успешног опоравка решила је да постане мајка. Седам месеци, као трудница, није имала никаквих проблема, а онда се тумор вратио. Лекари су јој саветовали да прекине трудноћу и прими хемотерапију како би сачувала свој живот – али, решена да по сваку цену добије дете, она је то одбила. Родила је здравог сина, али је после 39 дана, у новембру прошле године, преминула. Пошто је свој живот жртвовала за живот сина, грађани су је назвали „Мајка Храброст“, а председник РС Милорад Додик одликовао је постхумно Јелену Трикић „Орденом крста милосрђа“.
Наши преци су пре сто година ослободили Косово и Метохију, а ми га данас губимо. Зашто? Одговор је истовремено и тежак и лак. Током протеклих деценија изгубили смо храброст – Мајке Храброст! Последњи је час да, зарад наших потомака, повратимо макар делић њене храбрости и такву историјску срамоту заувек сперемо са себе!

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Ako nama nije sve jasno, onda je jasno Šiptarima – a to je stara stvar: “Gde je mnogo babica, tu su kilava deca”: Ne znam. Možda se više od ove rezolucije nije moglo napraviti, ali – tu se u potpunosti slažem sa autorom teksta – malo, malo hrabrosti nam zaista strašno nedostaje. Šta još više možemo da izgubimo, a da već nismo? A, pogotovu takav galimatijas oko usvajanje Rezolucije?! U jednom trenutku se zaista nije znalo ko šta predlaže, ko koje predloge povlači, a koje donosi itd… Kao da smo glasali o uređenju parkića iza ćoška (pa i tu treba ozbiljnosti) – a ne o Kosovu i Metohiji! Ne može to tako… Ova vlada, a pre svega SNS, Vučić i Nikolić dobili su veliko poverenje naroda i dobro je što su skinuli prethodni “žuti katastrofalni režim”. Ali, ako ih nešto ometa, pre svega Vučića i SNS da sprovedu boljitak koji svi očekujemo, možda treba ponovo na izbore? Sve je jeftinije od gubljenja Kosova i Metohije… Pa, molim vas, ova vlast već mesec dana preklapa o tome da li treba iz centra Preševa ukloniti spomenik ubicama srpskih policajaca. Šta treba, da im šaljemo molbu sa taksenom markom? Lepo Đaja zaključuje tekst sa Majkom Hrabrost iz Drvara, to bi trebalo svi ministri i premijer Dačić da pročitaju! Veliki pozdrav za Pečat i autora, sa pomešanim osećanjima i tihom zebnjom. Ali, nadajmo se…!

    • Nije ni Šiptarima baš sve jasno, njihove nazovi vođe, a u stvari bivši teroristi samo nišane jedni drugoga. Priča o “velikoj Albaniji” je utopija, to je žvaka za narod. Samo se čekaju Amerikanci da daju “licencu za odstrel”. Sada im ulogu vrši Tači, suta, ko zna… Uostalom, videli smo na primeru pokojnog Đinđića… Čim im je završio posao sa Slobom i počoeo malo patriotski da misli, Zapad ga je odmah elminisao… Naše je da budemo strljivi, da ono šta moramo dajemo na kašičicu i čekamo pravi tenutak… A, on će doći i brže nego što se nadamo..Naravno, kao i 99 posto Srba iz sveg srca odobravam današnje sklanjanje spomenika ubicama iz Preševa.Trebalo je mnogo radnije,ali bolje ikad nego nikad.

      • Jedan tako čekao i čekao pa dočekao… Godoa. Strpljenje je lepa stvar,ali, nama je toliko dogorelo do nokata, kako sa Kosovom, ali, još gore, sa ekonomskom situacijom, poskupljenjem struje i gasa i poskupljenjem svega ostalog – da nema šta više da se čeka! Ako ova vlast za koju sam i ja glasala, i glasala bi opet samo da se ne povampire žuti, ne može da se međusobno usaglasi, da spreči totalno osiromašenje ovog naroda,neka raspiše izbore. Pa, da vidimo. Neka se snage drugačije prekomponuju, moža će biti bolje! Inače, to ne znači da iz sveg srca ne pozdravljam autore poput Đaje i magazin “Pečat” koji toliko čine za narod Srbije!

        • Šta god da uradiš,možeš da pogrešiš. Bilo izbori, bilo status kvo. Eto, nard sada s pavom protestvuje protiv poskupljenja struje i gasa svaljujući to na vlast, a naravno, najviše na najjače – na SNS! Pritom, narod ne zna, – a ja ne znam zašto mu SNS to ne saopšti – da SNS za poskupljenje gasa ne snosi nikavu krivicu! Jer, minstarka Zorana i Vučić su htel da uvoze gas bez posrednika i tako mu se ne bi povećava cena, možda bi čak pojeftinio – ali,ne lezi vrže! To nisu odobrili Rusi, jer ruski posrednik, neki njihov oligarh ima “dil” sa nekim našim tajkunom (možda i iz SPS-a), i tako “posredujući” njih dvojica uzimaju debele provizije! Verujem d isa strujom ima takve neke svinarije… E, to bi Pečat trebalo da istraži! Inače, veliki pozdrav za Pečat i njegove autore, poput Đaje i ostalih!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *