Камерон пред Рубиконом

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Британски премијер коначно је одржао свој „велики европски говор“, у којем је затражио темељно редефинисање односа у Европској унији и најавио одржавање британског референдума о изласку из ЕУ

Премијер Британије Дејвид Камерон коначно је, после дуге агоније, изашао пред Британце са најављиваним „великим европским говором“, наговестио ново калибрисање односа Уједињеног Краљевства са Бриселом, и обећао грађанима да ће добити референдум са једноставним питањем: остати или изаћи из Европске уније. Евроскептична већина на Острву са дозом резерве је примила премијерову најаву. Камерон је, истина, одшкринуо врата националном плебисциту о ЕУ, али га је истовремено „бацио у дубоку траву“ објављујући да ће се референдум одржати „најдаље до 2018. године“, а свакако тек после наредних избора 2015. године. Ово, дакако, уколико му тада бирачи поклоне нови мандат. Још значајније, Камерон прецизира да ће се референдум одржати тек пошто заврши преговоре о коренитом редефинисању веза Уједињеног Краљевства са ЕУ.

ХАМЛЕТОВСКА ДИЛЕМА Упркос томе што је већинско расположење на Острву да земља већ сада напусти Унију, и што му је властита партија доминантно евроскептична (на рубу еврофобије), Камерон каже да жели да остане у ЕУ, мада уједно скреће пажњу да његов план отвара врата Британији да, када буде добила прилику да се плебисцитарно изјасни, Унију напусти. Пре тога, он би да покуша да тај драматичан исход избегне тако што би преуредио везе са Бриселом. У реалности, то значи враћање у земљу делова суверенитета које су претходне владе отуђиле у корист Уније.
Када би се референдум одржао овог тренутка, истраживања показују да би већина у земљи гласала за излазак.
Камерон је свој „велики европски говор“ неколико пута одгађао и редиговао, раздиран хамлетовском дилемом, уклештен између евроскепсе јавног мњења у земљи и својој партији с једне, и притиска еврофила у политичким елитама с обе стране Ламанша с друге стране. Ово са чим сада излази је нека „трећа опција“ која суштински значи – референдум или не – да даље британско чланство у Унији није могуће без темељног редефинисања односа. У питању је цела серија захтева које, пак, кључни играчи у Бриселу тешко да могу да прихвате.
У серији озбиљних лондонских анализа, досадашња ситуација на линији Лондон-Брисел често је означавана као „шизофрена“. Лондонски „Гардијан“ ту шизофренију сажима у неколико редова на првој страни: „Ово немогуће, блесаво европитање притисло је атмосферу са свих страна и никако да нам се скине с врата. Јесмо ли за Европу? Јесмо ли за одлазак из Европе? Јесмо ли за обећани референдум – ‚ин‘ или ‚аут‘? Шта хоћемо да будемо: Швајцарска (изван Уније) или Шведска (изван евра)…?“
У тих неколико редова згуснута је и сва агонија Вајтхола пред ЕУ Рубиконом, коју Камерон ни овим иступом није разрешио будући да излазак из Уније остаје условљен резултатом гломазних преговора о „бољем статусу“ Британије међу осталим чланицама ЕУ.
Шта би, пак, Британци рекли на референдуму, којем би претходила „шећерлема“ тих редефинисаних односа, у домену је нагађања, али већина аналитичких мишљења на Темзи сумња да би и то развејало доминантно нерасположење Британаца према бриселској наддржави, и њихову жељу да је напусте.

[restrictedarea]

ПРОПАСТ ЕУ Камерон то добро зна. „Постоји вапијући јаз између Европске уније и њених грађана. Тај јаз се драматично проширио последњих година. Он одражава одсуство демократске провере политике коју води Унија; таква политика нема широку сагласност грађана, а то се посебно осећа у Британији“, стоји у Камероновом „великом европском говору“.
Ако би овај изазов остао без одговора, Европска унија ће – наставља Камерон – бити пропала ствар и британски народ ће јој, напросто, окренути леђа. Са неколико „утешних“ речи премијер додаје да би тек у једној другачијој ЕУ Британија била спремна да „игра своју конструктивну и активну улогу“. Међутим, оваква каква је сада, ЕУ губи утицај, „пати од кризе у еврозони и неконкурентности на ширем простору, док друге државе широм света крупним корацима иду напред“.
Британски премијер у истом даху упозорава остатак Уније да мора хитно и коренито да се мења, али то никако не значи ново интегрисање и затварање у себе, него, напротив, даље дерегулације: „Напросто, више истог неће Европску унију приближити њеним грађанима; више истог ће произвести још више истог – мање конкурентске способности, мање економског раста, мање радних места…“ Са таквом Унијом Британија, наговештава Камерон, мора да редефинише свој однос, под тим се подразумева и излазак из ЕУ.
Излазак или не, калибрирање односа са Континентом, историјско је питање Британије и увек је било врста ноћне море Вајтхола. Овдашњи елитни колумниста Сајмон Џенкинс готово да сумира већинско расположење Британаца и дела евроскептичног политичког корпуса када, поводом Камероновог оклевања да загази у свој Рубикон, каже у „Гардијану“: „Уговори из Рима, Мастрихта и Лисабона не служе више својој сврси.“ Ти уговори су, по њему, начинили од ЕУ „економску збрку“ па, стога, седамнаесторка у еврозони мора хитно да се редефинише према десеторки осталих (који нису у зони евра, као Британија). Следствено, „климави евро“ мораће да „навуче тешње одело јер остала десеторка, са Британијом на челу, не жели фискалну, буџетску и монетарну унију“.
Британија и овај блок неће се – иде даље анализа – прикључити овом недоношчету које форсира Немачка, па би, стога, ове земље биле присиљене да поново преговарају и преуређују односе са овако насталим „евроспецифичним режимом“.
Џенкинс у „Гардијану“ бележи да је јавно расположење у Британији посебно „непријатељски расположено“ не само према евру, него и, генерално, према „европском пројекту“.
На овој тачки искрсава на површину и донедавно пригушивано питање референдума, који су Камеронови конзервативци обећали народу ако им поклони гласове на претходним парламентарним изборима. Анализе говоре да су конзервативци, управо захваљујући овом обећању, покупили пресудан број гласова.
Референдум у овом тренутку не би био политички профитабилан потез; везао би руке Камерону да у Бриселу, пре тога, испослује најбољи резултат у преговорима. Одгађање му доноси више маневарског простора да за Британију испослује излазак из серије бриселских обавеза и регулатива. Ако би то остварио могао би, рачуна, и да избегне плебисцит.
На Темзи се сматра да је управо криза евра добра прилика за реструктурирање „политичке Европе“, што у крајњој жељи Лондона значи мање Уније, а више суверенитета њеним чланицама.
Тачно је, анализира се, да су европске центрипеталне силе донеле мир и просперитет у простор који је од памтивека био колевка ратова, али је, такође, историјска истина и да је та ера окончана.
Џенкинс пише да је „дегенерација“ ЕУ у једну монету била грешка која је „пола Европе потопила у незапосленост, беду и депресију“, али је, зато, иницирала реформу. У садашњој ситуацији неке земље, Немачка пре свих, упорно траже дисциплину чвршће, федералне Уније. Друге, међутим, и не само Британија, нису спремне на ново одрицање од суверенитета, па према томе ни на фискалну и монетарну Унију. Оне, „напротив, желе корак назад и немају више апетита за регулаторни хаос ЕУ… Већина је сита разузданог грабежа за власт и утицај; сита је корупције, директива и тривијалних уредби које измишљају богато плаћени лобисти, они који нам чак прописују облике и дужину европске шаргарепе“.
Камерон је на великим мукама. Пре него што, евентуално, раскине са ЕУ на коју му отпада преко 50 одсто спољне размене, намеран је да направи нови дил са Бриселом. Саветници му сугеришу да, без обзира на еврофобију у земљи, напуштање активног чланства у једном таквом економском блоку каква је ЕУ напросто „нема смисла“. Добар нови уговор са ЕУ ослободио би Британију „оног најгорег у постмастрихтском режиму“. Другим речима, сугерише му се да апсолутизам Брисела замени релативизмом онога што се на Темзи зове „opt out“ – изузеће из читавог низа бриселских „окова“.
И ево те „квадратуре круга“ – као што је у овом часу тотални раскид са Унијом „незамислив“, незамисливо је и британско учешће у немачком пројекту фискалне и монетарне уније.
И док Камерон нема снаге да са обе ноге загази у Рубикон, све опције су и даље у игри. И што год да се одигра Британија, по консензусу аналитичара, мора из ове ситуације да изађе повезана са ЕУ на фундаментално нов начин – са новом, знатно већом количином суверенитета, враћеног из Брисела у Лондон.
„Политика чији је кредо био да се, стварањем неке политичке уније, историјски поразе европски фашизам и комунизам, није више ни потребна, нити реалистична. Мајка свих политика је економија и уклањање трговинских баријера. Ни више, ни мање од тога… И ако би ЕУ еволуирала у неко чвршће повезано политичко окупљање, Британија не би била у таквој Европи“, пише „Гардијан“.
То тренутно није на дневном реду. Тренутна таутологија у Вајтхолу је преговарање о новом дилу. А ако већ у првом чину драме ЕУ не покаже разумевање за „британско питање“, у последњем чину следи „бај бај“ из Лондона.
Спецификум ситуације на Темзи у овом часу, и посебност Кемеронових мука истовремено јесте да нико у политичком врху – био он еврофоб или еврофил, какви су премијерови коалициони партнери либерали – нема инвеституру народне већине чак ни за редефинисање односа са Бриселом. Земља је већински – сва истраживања показују – за излазак из Уније. Ето зашто је Камерон толико оклевао да пређе Рубикон, зашто и сада оклева, и зашто је сам референдум бачен „у дубоку траву“, да тамо причека још коју годину…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *