ЕУ НЕ СМЕ ПАСТИ! – Сер Алек

Пише Драгомир Антонић

Чујте евроунијати: Знамо ми да су „латини старе варалице“, али не претерујте. Немојте се узнети на небеса, јер „живот јесте борба непрестана, што би горе сад је доле, а што би доле сад је горе“. Радимо без страха и лагано.Удружимо се и успећемо

Оде стара, дође нова година. Ми остадосмо. Шта ће се све дешавати – видећемо. За сад је једно сигурно: Што је власт сервилнија према евроунијатима, они се горе према нама понашају! Прво, наш председник не може на литургију у Грачаницу. Унијатски ЕУЛЕКС „није надлежан“. Друго, мораш да питаш Унијатске амбасадоре, ту су надлежни, смеш ли злочинцима срушити споменик у сопственој држави. Треће, укинуше канцеларије Хашког трибунала у Приштини и Загребу. Тамо злочници више не живе. Не живе ни Срби. Остадоше канцеларије у Београду и Сарајеву. За Сарајево не знам, али у Београду особље које у њима ради – одахну. Сарадници окупатора ће и даље примати плату. Није лепо да остану без посла и мучно зарађеног новца. Док је Срба биће и злочинаца – поручише евроунијатски чиновници.

ОДГОВОРНИ ПРЕМА ДЕЦИ У школским читанкама моје генерације, писало је да су сарадници окупатора, домаћи издајници.Зато су били праведно кажњени, кад су стигли ослободиоци. Данас, наследници ослободилаца који су на власти поручују: „Од евроунијаћења одустати нећемо, јер би то било неодговорно према нашој деци“! – каза председник владе и настави да подиже „интегрисане прелазе“ по земљи Србији. Добровољно дижемо на нашој земљи границе, а укидамо царине на све што стигне од евроунијата. Претходна влада се обавезала. Садашња је закључила: Што домаћа производња да се штити, кад више не постоји. Увешће се све и свашта. Разно ђубре, хемија, отрови… Да ли је то одговорно према нашој деци господо? Најлепше бих вас замолио да не користите децу као изговор за неподопштине које сте ви из неких разлога принуђени да чините. Који су то разлози – ми не знамо. Ако желите да их јавно кажете ми ћемо вас, верујте, пажљиво саслушати и помоћи. Немојте се позивати на децу. Није лепо. Није човечански. Не ваља се. Народна прича казује како се стара баба свакодневно на живот жалила, смрт призивала, јер није могла са животним тешкоћама и бројним притисцима да се избори, али мора да живи. Нема ко бринути о нејаким унуцима. Призивање досади смрти и дође по бабу. Баба кад угледа смрт уплаши се и рече: Бежи смрче на унуче!
Не исписујем ове реченице што сам, не дај Боже, радостан што је Србији тешко. Нисам од оних „Срба“ који се радују српској пропасти. Напротив, тужан сам кад видим, чујем или прочитам која се и каква злочиначка дружина споља и изнутра окомила на вољену Србију. Желим да је сачувам. За себе, своје пријатеље. За све нас и наше потомке. Ако би требало главу да изгубим, боље да је губим ја, него моји потомци. Молим вас не журите са одлукама. Журба није данас наш савезник. Материјално смо слаби и не јуримо пред руду. Нашим непријатељима, шиптарима и њиховим лоби савезницима се жури. За десетак дана, на Светог Јована промениће се чиновници у администрацији председника Обаме. Нови чиновници неће журити да извршавају обавезе које су претходни обећали. Они ће бити жељни неке мале или веће дишкреције. Пријатељи наши нам саветују да не журимо. Научимо да са Косовом и Метохијом живимо. Није лако. Али нико од нас није са Господом склопио договор да ће за нашег живота тећи мед и млеко. Сачекајмо да се прво други изјасне о Платформи коју је понудио председник државе. Нека кажу шта им се допада, а шта не. Нек узврате својим предлогом. Србија је свима доказала да је спремна на разговор. Тако се у цивилизованом свету расправља и о много мањим питањима него што је положај државе Србије и њеног Косова и Метохије. Колико само Палестина и Израел разговарају? Енглеска и Ирска три стотине година се млате и разговарају или питање Белгије, и тако редом.Свима се препоручују разговори и даје савет да не би требало журити, само изгледа ми Срби морамо дати све, одмах и то низашта, јер „датум“ је велико ништа.

ЋУТАЊЕ „ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ ЕЛИТЕ“ Још морамо да смо забринути да ЕУ не падне. Чујте евроунијати: Знамо ми да су „латини старе варалице“, али не претерујте. Немојте се узнети на небеса, јер „живот јесте борба непрестана, што би горе сад је доле, а што би доле сад је горе“. Радимо без страха и лагано. Удружимо се и успећемо. Кад могу Ђело Јусић и Џемо Латић да компонују „Сребренички инферно“ и да га изведу у Анкари „срећни што су у Турској јер њихова БиХ не зна да капитализује(!??) дело о жртвама у Сребрници“, могу ваљда српски песници, писци, уметници, академици да се огласе и стану у одбрану Срба и Србије. Родољубље се учи као математика, занат, географија. Дигните глас и будите пример деци и младима. Ил’ се громки глас српске елите чује само кад су националне пензије, награде и академски додаци у питању. Тад имају шта рећи, а Бога ми и осути дрвље и камење по „неправди“ која их је снашла и држави која о култури и науци, то јест о њима, не брине. Док „интелектуална елита“ ћути – ниједан гласић да се успротиви унижавању српске традиције – у главном граду Београду већ другу годину одржава се „стари српски обичај“ трка деда Мразова и баба Мразица. Одмах постаде традиционалан. Телевизије су трку приказале. Неке преносиле.То је пример како се иде у сусрет евроунијатским интеграцијама, а не бригом за нашу браћу и сестре који живе на Косову и Метохији. Брига је пример заосталости. Родољубље и солидарност су досадни. Не европски. Замарају људе. Будимо модерни и ускликнимо са љубављу: Деда Мразе не скрећи са евроунијатске стазе! Оканимо се таквих глупости.Уз Божју помоћ и нашу Српску православну цркву, уздигнимо се и радимо. За нас и наше потомке. Ми знамо да човек има душу и да је душа вечна. Престанимо да фантазирамо о Унији. Нека ЕУ падне, кад Прозор није, а можда би било боље да је Прозор пао. Радујмо се животу и нашој лепој земљи Србији. У нашим срцима и души она је увек највећа. Нек цркну душмани.