Почетна / Други пишу / ДУШАН ПРОРОКОВИЋ. СРБИЈА И НЕМАЧКА ИЛИ ШАНСА ЈЕ У СУПРОСТАВЉАЊУ

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ. СРБИЈА И НЕМАЧКА ИЛИ ШАНСА ЈЕ У СУПРОСТАВЉАЊУ

О економском присуству, које се реализовало од 1999. кроз програме развојне помоћи привременим институцијама у Приштини, а од 2008. и све учесталијим инвестицијама (истина малог обима) не треба пуно ни трошити речи. После постепеног јачања сопствене улоге унутар КФОР-а, чиме се поставила као незаобилазан војни фактор на Косову и Метохији, Немачка на исти начин постепено преузима и кључне политичке полуге.

У прилог овој тврдњи може се навести и пример именовања новог шефа ЕУЛЕКС-а Бернда Борхарта. Борхарт је један од бољих познавалаца албанског питања, не само у Немачкој. Занимљиво је, међутим, и да се ради о заменику Вилијема Вокера из Верификационе мисије ОЕБС-а на КиМ. Већ данас постоји низ доступних докумената (неки се могу пронаћи у МСП, неки у ВС) који указују да се није радило о било каквој „верификационој мисији“, већ о одлично организованој безбедносно-информативној структури, која је злоупотребила име ОЕБС-а. Ова безбедносно-информативна структура, под руководством Вилијема Вокера одговорна је за фалсификовање „масакра у Рачку“, али је такође имала своју улогу и у спровођењу једнократног НАТО-плана „Дрога за оружје“.

Планом „Дрога за оружје“ дозвољено је да албански нарко-картел развије до одређене мере свој бизнис на појединим западноевропским тржиштима, а да заузврат остварени приход искористи за наоружавање тзв. ОВК. О овоме је чувени прашки „жестоки момак“ албанског порекла Принц Доброши и сведочио пред чешким државним тужиоцем 1999. године. За потребе реализације програма „Дрога за оружје“ кориштена је и расположива инфраструктура НАТО (авиони за транспорт, лучка складишта, безбедносно „покривање“…). Немачка је била укључена у цео пројекат, па се према томе може закључити и да је Борхартова улога на терену била нешто посебно. Како би то већ оквалификовало неколико пензионисаних српских дипломата и официра, у таквим ситуацијама се на терен шаље „Џејмс Бонд“. Да ли је случајност то, што немачки Аусwäртигес Амт баш у овом тренутку шаље свог „Џејмса Бонда“ на позицију шефа ЕУЛЕКС-а? Па ко нешто мало зна о немачкој спољној политици, зна и да је то систем у којем нема случајности ни импровизација! Чак ни у протоколарно-церемонијалном делу, а камоли када се ради о стратешком планирању.

НЕМАЧКА НА КИМ Очигледно, Немачка, користећи као средство НАТО и ЕУ, преузима кључну позицију на Косову и Метохији. Због тога би требало поново анализирати тамошње немачке интересе: краткорочне, средњорочне и дугорочне. Гледано краткорочно, немачки интерес је да се убрза реадмисија и да се Албанци, косовско-метохијски или они из Албаније, што пре врате на Балкан. Пре свега би се то односило на Албанце који тренутно бораве у Немачкој, Аустрији и Швајцарској, али би се Берлину у овој акцији прикључили и многе друге државе. У том контексту треба посматрати и убрзавање процеса европских интеграција тзв. Републике Косово и све чешће интересовање немачких привредника за улагања у сектор малих и средњих предузећа на Косову и Метохији. Идеја је да се кроз процес европских интеграција припреми законски основ и Приштина обавеже на прихват албанских емиграната, али и да се уподоби законодавни систем, а затим да се кроз инвестиције мањег или средњег обима део Албанаца и запосли како више не би емигрирали у западну Европу. Радна снага на Косову и Метохији је јефтина, најјефтинија на континенту, па не треба искључивати ни могућност да краткорочно косовски Албанци нађу и своје место у систему европске поделе рада.

Јер зашто би немачке компаније селиле део своје производње у Бангладеш или Шри Ланку када ће за исти новац моћи да добијају производе и на Косову и Метохији. Истина, цена радне снаге би им била нешто мало виша, али би им трошкови транспорта били значајно мањи. У ову калкулацију треба укључити и добит од реадмисије, односно „ослобађања“ социјалних фондова у западним земљама, чија средства албански емигранти тренутно користе. У наредним годинама, све су процене, економска стагнација у западним земљама ће се наставити, па ће питање нелегалних имиграната добијати на актуелности.

Гледано средњорочно, немачки интерес тиче се преузимања контроле над лигнитним пољима Косова и Метохије. Овај план би вероватно укључивао и потребу за приватизацијом постојећих, или још вероватније изградњом нове термоелектране (послове електродистрибуције преузела је већ турска компанија Лимак и Челик; огранак компаније Лимак је још 2010. године преузео управљање предузећем Аеродром Приштина на 20 година). У сваком случају, контрола језера Газиводе и водопривредног система Ибар-Лепенац намеће се као неопходна. Недостатак воде на Косову и Метохији за реализацију овако великог пројекта и већу експлоатацију лигнита се само може надоместити успостављањем војне контроле над водним ресурсима Ибарског Колашина, који насељавају Срби. Отуда и велико ангажовање Бундесвера у свим акцијама против Срба у општини Зубин Поток у последњих годину дана.

Гледано дугорочно, за Немачку је Косово и Метохија важан простор са којег се може реализовати даље стратешко напредовање ка Блиском Истоку и остваривање давнашњих геополитичких циљева. Такође, Косово, а посебно Метохија, представљају стратешко залеђе јадранског приобаља. Из овог угла треба и посматрати стационирање немачке војне команде у Призрену још 1999. године. Јужна Метохија је одлично повезана са Јадраном, она представља својеврстан геостратешки Хинтерланд, простор одакле се може планирати даљи наступ ка Тирани и Драчу (и у крајњој линији према Отранту).

За Немачку је овај тренутак веома битан, у њему се, сасвим је могуће, одређује судбина краткорочних, средњорочних и дугорочних циљева у региону, и отуда приметна хиперактивност на Косову и Метохији. Донекле и тренутни или потенцијални (геополитички) супарници су Немачкој оставили прилично слободног простора. За САД косовско питање је постало трећеразредно услед презаузетости на Блиском Истоку; руски утицај је постепено истискиван како се Србија повлачила са Косова и Метохије од 2008. године, све уз срамну асистенцију српских власти; Турска је забављена сопственим јадом и ратовима у комшилуку, у које је пуном снагом укључена, мада се свим силама труди да своје присуство на албанском етнопростору ојача; Велика Британија и Француска покушавају да контролишу ситуацију преко унутрашњих механизама ЕУ и НАТО, с обзиром да се обе земље боре са великим унутрашњим проблемима (В. Британија – да ли ће уопште остати у ЕУ, као и отварање „шкотског питања“; Француска – економски проблеми, који по свему подсећају на оно што се дешавало у Шпанији у претходне три године), а истовремено су ангажоване, заједно са САД, на Блиском Истоку и Магребу. Зато ће се њихова краткорочна активност сводити углавном на (не)давање сагласности немачким акцијама!

АЛАБНСКИ ЛЕБЕНСРАУМ Колико се све ово коси са српским интересима? Прво, масован повратак Албанаца из западноевропских држава на Косово и Метохију врло брзо ће довести до нових притисака, како на косовско-метохијске Србе, тако и на територију централне Србије. Уколико би западне државе вратиле све албанске емигранте (процењује се да укупно Албанаца у западноевропским државама може бити око 1,4 милиона, од чега је најмање трећина њих са КиМ), просечна густина насељености на Косову и Метохији би се попела на преко 210 становника по квадратном километру! Треба ли уопште подвлачити да би у таквим околностима албанско становништво почело да тражи нови животни простор (лебенсраум). Ширење албанског етнопростора могло би се реализовати са Косова и Метохије у неколико праваца, а за Србију су најпроблематичнија два: источни – преко Прешева ка Бујановцу и даље ка Врању; и североисточни – преко Мердара и Куршумлије, па даље ка Прокупљу!

Притисак за ширењем етнопростора узроковале би и социјалне прилике. То што би некакве инвестиције стигле на Косово и Метохију и што би (све)албанска економија нашла своје место у континенталној подели рада, уопште не значи и да би тиме били решени економски, а још мање социјални проблеми. Уколико неко сели своју производњу из Бангладеша у Метохију, он има намеру и да настави да плаћа радну снагу у Метохији онолико, колико је плаћао у Бангладешу. Почетни ефекат и брз долазак инвеститора вероватно би подигли степен оптимизма и утицали на поправљање самопоуздања код косовско-метохијских Албанаца, али: колико дуго би то могло трајати? Неколико година, највише деценију. Све после тог почетног ефекта било би брушење незадовољства и стварање социјалних напетости!

Друго, и сама Србија кубури са резервама необновљивих извора енергије, па се претпоставља да ће садашњи извори, пре свега површински копови Колубаре и Костолца, моћи да се значајније експлоатишу најдаље до 2040. године. Одустајати од косовско-метохијског рудног богатства, најблаже речено, је неодговорно! Могу, наравно, и Албанци и поједине западне компаније да експлоатишу рудно богатство Косова и Метохије, могу и да се праве да је све у реду и у законским оквирима, али може и Србија пуно тога да предузме против таквих поступака – и правно и политички. Наравно, уколико хоће. Све док се питање власништва и управљања над ресурсима на Косову и Метохији коначно не реши, односно како то ЕУ-посредници воле да суфлирају, док се Србија не сагласи да овим ресурсима могу управљати институције у Приштини, ово питање је отворено. Српски интерес није да се одриче од ових ресурса. Још већи проблем представља могућност организовања војне интервенције против српског становништва у Ибарском Колашину, а све зарад преузимања контроле над водопривредним системом Ибар-Лепенац.

НЕМАЧКА И ТУРСКА НА БАЛКАНУ Треће, уколико испуњавање дугорочних немачких геополитичких циљева значи и веће немачко ослањање на албански фактор, а из већ описаних процеса види се да је то реална могућност, онда и том погледу Србија може очекивати дугорочно непријатељско постављање Немачке. Непријатељско постављање Немачке вероватно би водило преко даљих притисака на северни део Србије, пружање подршке аутономашком покрету у Војводини, као и покушаје преузимања потпуне контроле над током Дунава кроз Србију. Потенцијално пактирање Немачке са Турском, довело би и до активирања пројекта Зелена трансверзала, што би додатно дестабилизовало Рашку. У коначном збиру, циљ оваквог пројекта био би свођење Србије на преткумановске границе. Плус, могао би и да се јави проблем увођења Србије у дугорочан непријатељски однос са Бугарском и проблематизовање односа са Румунијом.

Ослањање на албански фактор немогуће је, а да то истовремено не значи и обезбеђивање низа уступака Албанцима у Македонији. Постојећи политички баланс у Македонији је на стакленим ногама, а етнички баланс је само привид. Давање нових уступака Албанцима водило би ка отварању новог сукоба који би довео до најпре поделе, а потом и до вероватног нестанка Македоније. Гледано из немачког угла, ово и не би било тако лоше, с обзиром да Македонија представља сигурну тачку ослонца САД на Балкану. Растурити Македонију истовремено значи истиснути САД. Овде треба подсетити да се, када се разматрају могуће геополитичке пројекције, ради о процесима који трају више деценија. Утицај САД ће у следећим деценијама слабити, без обзира што се данас македонској политичкој елити чини како им чврсто везивање за Вашингтон може гарантовати територијални суверенитет.

Бугарска не може мирно посматрати даље јачање албанског утицаја у Македонији, то је свима јасно. Због тога је могуће да и од стране Немачке Бугарска буде укључена у целу рачуницу о некој будућој подели Македоније на албански и бугарски део. То би српско-бугарске односе учинило неподношљивим, што Србији није у интересу (геостратешко затварање Србије са јужне и источне стране). Опстанак Македоније у садашњим границама представља један од значајнијих геополитичких приоритета Србије и свака даља дестабилизација Македоније, директно води и ка погоршању укупног положаја Србије.

Углавном може се испоставити да немачки продор на исток не може да се реализује без сарадње са Турском, а то опет директно значи дугорочно удаљавање Србије од Грчке (и обрнуто) и демонтирање балканске геополитичке вертикале. Што се Румуније тиче, сасвим је јасно да би неспособност Србије да брани своје интересе у Војводини, као и даље коришћење мађарског фактора (и хрватског, али је то по румунске интересе мањи проблем) као проводника немачких интереса у Панонској низији, утицало на промену њеног постављања. Румунија би била принуђена да тражи нове савезнике, што би узроковало погоршавање иначе одличних српско-румунских односа (то нужно не би морало да значи стварање непријатељства).

Са које год стране да се погледа, немачки планови су по Србију неповољни. Може ли се Србија овоме супротставити? Одговор је кратак: Србија се овоме сама не може супротставити. Да ли Србија може утицати на промену немачких планова? Тешко, али могуће је пробати. То се може урадити пре свега преко усаглашавања дугорочних планова и стратешких пројеката. Један од најважнијих, од континенталног значаја, јесте изградња Балканског канала, од Смедерева до Солуна! Балкански канал у одређеном смислу представља немачки пројекат од стратешког значаја. Пошто би се надовезао на постојећи систем Рајна-Мајна-Дунав, њиме би био успостављен пловни пут од Медитерана до Северног мора.

БАЛКАНСКИ КАНАЛ Током предизборне кампање 2012. године потоњи председник Србије Томислав Николић доста је говорио о овом пројекту као шанси Србије. Због тога је био и исмеван и нападан од појединих политичара и медија! По избору, председник Николић је изгледа своју активност по овом питању наставио, па је брзо посетио Скопље. Најпре треба подвући да се ради о врло озбиљној ствари, која уопште није за подсмевање (без обзира што то тако представљају поједини политичари и новинари, што је опет, имало утицаја и на ширу јавност). Први пут је о могућности изградње Балканског канала писано још далеке 1903. Реализација ове идеје није ни технички неизводљива. Студије које су се бавиле овом темом су завршене још током 1970-тих, у време комунизма. Потом су дорађиване крајем 1980-тих. У међувремену, до данашњих дана, Босфор је постао још закрченији, а с обзиром на сва предвиђања да ће се бродски транспорт роба у наредним деценијама повећати за 2,5 до четири пута, питање тражења алтернативе за Босфор постаје актуелније него било када у историји.

Ипак, то не значи аутоматски и да ће до реализације овог пројекта доћи – барем не у догледно време. Два су проблема очигледна: финансијски и политички. Што се финансија тиче, изградња Балканског канала се процењује на 10-15 милијарди евра. С обзиром на искуства везана за изградњу канала Рајна-Мајна-Дунав (вишеструко краћи, за изгрању мање захтеван, а који се налази у зони континенталне геоекономске осовине), може се наслутити да би ови пројектовани трошкови, могли нарасти од једног и по до два и по пута. Тако је вероватнија сума, неопходна за потуну реализацију пројекта Балкански канал негде између 15 и 30 милијарди евра. О каквој суми се ради, зарад поређења, треба напоменути да толико новца није ушло у економије балканских земаља путем инвестиција за претходних деценију и по (не рачунајући приватизације, већ укључујући само стране директне инвестиције).

Питање је, дакле: зашто би неко инвестирао у један велики пројекат толико новца, када у преходном периоду није показивао никакав значајнији интерес да од Балкана направи економски виталну зону? Такође, поставља се и питање којом брзином би се уложена средства враћала? Највећи руски стратешки пројекат по распаду СССР је изградња нафтовода Источни Сибир-Пацифик (дугачак око 4.600 км) који је коштао нешто преко 20 милијарди евра. Овим цевоводом биће транспортована нафта, па ће се уложена средства (уз очекиване високе цене нафте током наредне деценије) вратити најдаље за 20 година. Шта може бити транспортовано Балканским каналом да би се његова изградња исплатила у разумном року? Са једне стране, јасно је, без ослањање на западоевропске економије Балкански канал је неисплатив. Са друге стране, уколико ће западноевропски, односно, прецизније речено – немачки капитал и привреда (користећи ЕУ као средство) градити овај канал и потом га и користити, поставља се и питање управљачких права, власничких односа итд.

Познати економски аналитичар Мајкл Паренти упозорава како се БДП Индије смањио за невероватних 80 одсто у периоду од 50 година, током британског колнијалног управљања (иако се експлоатација појединих сировина у истом периоду вишеструко повећала). То што ће један стратешки пројекат пролазити кроз Србију не мора да значи и да ће Србија имати претеране користи. О томе тек треба преговарати, али се и политички позиционирати и ојачати укупан положај земље (чешки историчар Јан Рихлик подсећа на трагично искуство балканских држава са изградњом Цариградске пруге, када никаквог значајнијег подизања привредних активности није било дуго пошто је пруга изграђена, а која је користила пре свега за потребе средњеевропске економије).

СРБИЈА И ГРЧКА И ту долазимо до другог проблема – политичког. Сваки стратешки пројекат је и политички пројекат. Отворено је питање, шта Немачкој (или како ће то бити представљано ЕУ) више одговара уколико овакав пројекат жели да реализује: да га реализује са три државе Србијом, Македонијом и Грчком или у неком другом оквиру? Балкански канал је стартешки пројекат за Србију и Грчку, јер ојачава балканску геополитичку вертикалу и упућује Македонију на савезништво са Београдом и Атином. Грчка на такав начин добија стратешко копнено залеђе и обезбеђену везу према средњој Европи, Србија излаз ка солунској луци, а Македонија, као кључна транзитна земља, прилику за бржи економски развој. На овакав начин се и амортизује и албански етнопросторни експанзионизам и обезбеђују грчки, македонски и српски интереси у односу према албанском фактору. За Србију и Грчку, такође је и битно што се на овакав начин ефикасно супротстављају даљем турском уклињавању ка унутрашњости Балканског полуострва.

Међутим, да ли је то и интерес Немачке? Сваки покушај избијања на Блиски Исток Немачка жели да реализује преко Турске, па у том контексту српско-грчка вертикална осовина више представља проблем него решење. Изолација албанског фактора такође није у претераном интересу Берлина, а, гледано са историјског становиштва, ниједан од три народа – Срби, Македонци или Грци – није представљао стабилну „немачку“ тачку ослонца на Балкану. Напротив, у овом делу Европе Немачка је наилазила на најжешћи отпор! Због тога је и вероватнији приступ, према којем би у интересу Немачке било да се простор, којим би пролазио Балкански канал, даље географски раздроби те да поред српског, македонског и грчког фактора, у игру уђу и албански и – сасвим је могуће – бугарски фактор.

Поред тога, зарад слабљења укупног положаја Србије и њених преговарачких позиција, неопходно је даље актуелизовати „војвођанско питање“. Тако раздробљене и слабе балканске државе ће представљати мале залогаје, извођаче радова, чија улога ће се сводити на техничке ствари. Самим тим, ни изградња Балканског канала не би имала већег дугорочног ефекта по поправљање укупног положаја Србије.

Други политички проблем представља могуће постављање атлантистичких центара моћи. Њима не само да није у интересу немачко јачање у зони Великог Блиског Истока (чији је Балкан северозападни обод) већ имају дијаметрално супротне планове у овом делу света. За атлантизам процес напредовања треба да буде обрнут, те је неопходно „отварати врата“ за напредовање исламских утицаја у Европи, па самим тим и треба омогућити простор за геополитичко ширење утицаја муслиманских држава у југоисточној Европи. У целој атлантистичкој једначини Срби могу бити важан савезник: ваљда не постоји европски народ којег је лакше мотивисати за борбу против Немаца од Срба (по овоме се Срби могу поредити само са Пољацима)! Уколико је изградња Балканског канала претња по атлантистичке интересе, за очекивати је да се може очекивати акција велика по обиму и кратка по трајању, која би усмерила Србе против Немаца, па самим тим би и Србија постала највећи противник реализације поменутог стратешког пројекта! Колико би сами Срби имали штете од тога не треба ни објашњавати, као што не треба ни објашњавати колико пута се у историји десило нешто слично! Гледајући дугорочно, Србија и Немачка могу, али и не морају имати подударне интересе, мада се, начелно гледано, ове две земље могу „стратешки спојити“ по питању изградње Балканског канала.

ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ И АТЛАНТИЗМА Ипак, у томе какви дугорочни циљеви могу бити-подударни или не – велики допринос имаће и средњерочни и краткорочни планови обе стране. А посматрано из оба наведена угла – средњерочног и краткорочног – српски и немачки интереси су дијаметрално супротни. Због тога се може и наслутити да би њихова потпуна реализација искључивала и могућност „стратешког спајања“ Србије и Немачке у будућности. Испуњавање немачких краткорочних и средњерочних интереса на Балкану директно утиче на даље погоршавање положаја Србије и смањује маневарски простор за реаговање у будућности. Онда би у будућности, када већ догори до ноката, пред Србијом била само једна могућност: брзо везивање за атлантизам и улазак у оштар сукоб против Немачке! А опет, овај сценарио се мора избећи. Србију су и превише коштала војна сукобљавања са Аустријом и Немачком, без обзира што су Срби из тих сукоба излазили као победници.

Можда делује парадоксално, али решење за поправљање српско-немачких односа у далекој будућности и потенцијално „стратешко спајање“ интереса две земље лежи у супротстављању агресивној немачкој политичкој офанзиви на Балкану данас! За Србију је то и значајно лакше. Данас смо далеко од тога да може доћи до великог војног сукоба а, када већ говоримо о супротстављању, оно би се тицало пре свега коришћења политичких инструмената. Србија би се морала супротставити немачким плановима да се државност тзв. Републике Косово заокружи, да се српски утицај са простор Старе Србије и Јужне Србије потпуно истине, као и да Немачка у потпуности загосподари свим косовско-метохијским енергетским ресурсима. Пут овог сукобљавања води и преко заустављања даљих европских интеграција Србије јер се као најубојитије немачко средство за остваривање сопствених интереса на Балкану управо појављује ЕУ. Борба за бољу позицију Србије води преко политичке неутралности.

А опет, за политичку неутралност потребни су и савезници. Тражење савезника на страни атлантистичких центара моћи или у Турској треба искључити, па се као потенцијални стратешки партнер намеће – Русија. Ово је видљиво и током претходних пола деценије, а како време буде пролазило, постајаће све очигледније. За Србију пут поправљања односа са Немачком води преко савезништва са Русијом. Међутим, поставља се и питање: зашто би Русија улазила у тако нешто?

Па опет, треба се вратити на поделу интереса на краткорочне, средњерочне и дугорочне. Гледано дугорочно, немачки и руски интереси ће се све више поклапати, па стога се и може закључити како Русија не би пружала никакву подршку Србији за политичко сукобљавање против Немачке. Међутим, гледано краткорочно и чак средњерочно, руски и немачки интереси на Балкану су међусобно супротстављени. Даља фрагментација српског етнопростора дестабилизује потенцијалну зону руског геополитичког утицаја, чиме се Русија дугорочно истискује са Балкана. Опет, без присуства на Балкану, проблематизује се и питање стратешког позиционирања великих сила у кавкаско-каспијском региону, што угрожава јужну границу Русије. Упуштајући Балкан, Русија поново отвара старо, до јуче активно геополитичко жариште на сопственој територији.

Други проблем за Русију се крије у томе, што би Србија, уколико нема Русију као најважнијег савезника, алтернативу потражила у атлантизму. Цена једног таквог аранжмана би вероватно била велика: стварање од балканских православних земаља једне велике „лансирне рампе“ окренуте ка Русији. Трећи проблем је историјско искуство, које нам говори како је на Балкану атлантизам лако правио оквир који је био идеалан за стварање руско-немачког непријатељства.

ОДНОСИ ПРЕКО КОСОВА Реализацијом краткорочних и средњерочних циљева Немачке, немачко-српски односи ће постајати неподношљиви и Србија ће морати у будућности да води све оштрију политику према Берлину. Уколико би Москва пратила овакве ставове Србије, погоршала би односе са Немачком; уколико би их игнорисала, препустила би Србију атлантизму. Зато је и за Русију једноставније да се већ сада укључи у решавање овог проблема, без обзира колико се чини из угла Москве да данас овај проблем и не постоји или му се придаје мала пажња.

После свега, може се закључити да се будућност српско-немачких односа одређује преко Косова и Метохије. Прво, да би бранила своје ставове на Косову и Метохији, Србија може рачунати на подршку Русије, чиме укључује Москву у своју стратешку рачуницу. Друго, одбраном сопствених интереса, Србија успорава или у појединим областима чак и спречава реализацију краткорочних или средњерочних немачких планова на Косову и Метохији, чиме се прави подношљивији оквир за поправљање укупних српско-немачких односа у перспективи. И треће, активним наступом на Косову и Метохији, Србија ограничава даљи албански експанзионизам и ширење етнопростора на регион Топлице и југа централне Србије, чиме се албански фактор „одгурава“ од пројектоване трасе Балканског канала. Тиме Србија остаје важан партнер и субјекат у реализацији овог стратешког пројекта.

На крају, четврто, дугорочним везивањем за Русију и стрпљивим поправљањем односа са Немачком, до којег би неминовно дошло после осујећивања немачких планова на Косову и Метохији, ограничава се веће мешање атлантизма и усмеравање Срба против немачког фактора. Треба ли и напомињати да је свако усмеравање Срба против Берлина коштало Србију по неколико милиона српских глава! Наравно, треба узети у обзир и низ ограничавајућих фактора у оваквим пројекцијама. ЕУ се налази у великој кризи – економској, политичкој и институционалној, Немачка има и важнијих и атрактивнијих локација на континенту на којима мора интервенисати, а може се полемисати и како и у којој мери би реаговале Француска и Италија. То може утицати на нешто повољнији развој ситуације за Србију. Уколико се у Србији уопште и размишља о томе да не неке ствари можемо утицати и да се не треба препуштати судбини. Можда се данас, како то премијер Дачић подвлачи, и не може пуно тога добити на Косову и Метохији. Али се за Србију не поставља питање колико може добити, већ шта може изгубити на Косову и Метохији. Понашање других нам показује да се налазимо у веома важном периоду. За будућност српско-немачких односа вероватно и кључном периоду. Губљењем постојећих позиција, без обзира колико оне изгледале слабе, прави се велики проблем за будуће генерације! Само треба да одлучимо да ли нам је до будућих генерација уопште стало?

Извор: http://www.standard.rs/

2 коментара

  1. Mislim da SPC ,treba da urgentno radi na konsolidaciji duhovnih i medjuljutskih odnosa izmedju Srbije,Crne Gore i Makedonije,tezisno medju crkvama,sto ce ohrabriti i odnose medju narodima.Jasno je na sta mislim.Nemoguce je jos 100 godina trpeti nesuglasice,koje samo otezavaju zivot ljudi i naroda.Drzave su saglasne,narodi su saglasni…samo CEKAMO CRKVE!!!A narodi trpe nesporazum Crkava.
    Kada se taj kamencic „baci u vodu“,pravice se i oncentricni krugovi,sirice se saradnja sa Grckom,Rumunijom,pa i Bugarskom
    To je osnovni preduslov da se relativizuje albanski ekspanzionizam.SPC ima neverovatno odgovornu ulogu.Plasim se konzervativizma,koji je moguc,a procesi se ubrzavaju…
    Bugari treba da pomognu Srbiji u posredovanju sa Nemackom,cime bi se sa Bugarskom konsolidovali relativno iskreniji odnosi.Treba imati sto vise zajednickih projekata sa Bugarskom i Rumunijom.
    Sve to sa Rusijom vise ili manje koordinirati.Njihovi predstavnici treba da budu cesce u Srbiji,kao i njihov Patrijarh.Ali ne da bi se zapadu gurao prst u oko,vec na protiv,da to bude normaLna i spontana saradnja,koja Nemacku i Ameriku,nicim nece provocirati.
    I treba da pravimo decu,da ne umire 100.000 ljudi a radja se 65.000,vec da bude obrnuto,jer takvom „dinamikom“gubljenja naroda,Srbija ce za manje od 2 veka nestati,to jest,na zalost,tako ce mo pomoci siptarima da bez rata dodju do „prostora“.




    0



    0
  2. Šta tu ima novo, oduvek je tako bilo.
    Prvu Jugoslaviju je napravila atlanska koalicija da obuzda Nemačku, Drugu Jugoslaviju su obnovili iz istog razloga, a razbucali su je kada je pokušala da saradjuje sa Nemačkom.
    Tihi rat USA i GB sa Nemačkom se vodi preko nas, bez naše teritorije Nemačku čeka preživljavanje, ako nećemo mirno da se suprostavimo nemcima, napraviće nam neki rat opet da spreče nemčko širenje,
    na našu nesreću nemci nemaju saveznike, njima trebaju robovi, sa njima nema pregovora,
    „spasa nam nema, nećemo propasti“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *