Почетна / Документи / Дрска и срамна ревизија историје

Дрска и срамна ревизија историје

Пише Владимир Умељић

„У ХРВАТСКОЈ ДРЖАВИ 1941-1945. НИЈЕ ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД НАД СРБИМА“ Овој апсурдној тврдњи настоји да прибави „легитимитет“ дисертација немачког историчара Александера Корба, награђена недавно највишом оценом на берлинском Универзитету „Хумболт“

Млади немачки историчар Александер Корб је на берлинском Универзитету „Хумболт“ успешно одбранио своју докторску тезу под насловом: „У сенци светског рата. Масивно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима“ и добио највишу оцену summa cum laude. Професор Баберовски пише у образложењу свог предлога највише оцене, поред осталог чак и: „Корбова дисертација је један изванредан прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи да убудуће пише о овој теми на до сада уобичајени начин.“

Шта је то, што је револуционарно ново у Корбовом начину научноисторијског третирања хрватске државе 1941-1945. коју су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини војном силом изнудили пошто су разбили и прегазили прву Југославију?
То што се Александер Корба, несумњиво и непревидљиво, дијаметрално разликује од фактички читаве претходне (позитивне) историјске науке и истраживања овог периода историје Балкана, односно реализације феномена, тј. злочина геноцида у дотичној хрватској држави (осим наравно од става хрватске историографије), то су његови основни постулати и финални закључци:
У тадашњој хрватској држави 1941-1945. није се догодио геноцид над Србима (стр. 34, 114, 205, 352, 373, 374).
Клерикална компонента (насилно покатоличавање Срба) није играла никакву помена вредну улогу при масивном насиљу над Србима у хрватској држави 1941-1945. години (стр. 29, 73, 248, 285, 286, 363).
Ово је несумњиво један радикални заокрет у истраживању историје НДХ, тј. феномена геноцида, јер – како Корб успут наводи – само о логору смрти „Јасеновцу“ је до 1999. објављено 1.188 монографија и зборника, као и 1.544 научних чланака и прилога (стр. 297), и Корб дакле улази у колизију са већином тих научних радова и њихових закључака.
Његова дисертација, као што је напоменуто, компатибилна је превасходно са хрватском историографијом и њеним упорним релативизовањем и порицањем геноцида у НДХ 1941-1945, као и било каквог (негативног) учешћа Католичке цркве у том делу историје.
Тако на пример и са ставом једног високог хрватског, интелектуалног и клерикалног, ауторитета по имену Иво Омрчанин, Doctor Theologiae, Juris, Juric canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law, који је једва десет година по завршетку Другог светског рата тврдио, не само да хрватска држава 1941-1945. није извршила геноцид над Србима, већ да су напротив „Срби извршили геноцид над Хрватима“.
Оно што је значи револуционарно ново код Корба, то је – уколико је професор Баберовски у праву – да је тиме најављена једна радикална промена парадигме у немачкој историјској науци и то је већ више него довољан разлог да се овом раду посвети пажња.
Као прво – шта је то у досадашњим научним истраживањима, што Корб пориче? Укратко, актуелно стање проучавања геноцида у европском 20. веку (пре Корба):
У Европи у 20. веку одиграла су се три велика геноцида (турски геноцид над Јерменима 1915-1919. припада не само геополитички већ, по моме убеђењу, пре свега културолошки и социјално-психолошки једном сасвим другом историјском и социјално-моралном наслеђу. Истраживање овог, хронолошки гледано првог великог геноцида у 20. веку, по мени, припада европском непосредном суседству, значи – области туркологије):
Геноцид нациста и свих њихових – немачких и не-немачких – помагача над Јеврејима (холокауст, шоа). Број жртава износи око 6.000.000.
Геноцид над Синти и Ромима је, нажалост, још увек недовољно истражен. Познато је, међутим, да су нацисти и њихови помагачи убили преко 500. 000 припадника ове етничке групе.
За време Другог светског рата, конструисали су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини и на Балкану једну марионетску „државу“, тзв. Независну Државу Хрватску. Њу су водили хрватски клерофашисти, усташе, они су и највећим делом одговорни за тај трећи велики геноцид у Европи 20. века над Синти и Ромима (око 40. 000 жртава), над Јеврејима (око 30. 000 жртава) и, у првој линији, над Србима (Србоцид), које су прогањали по јавно прокламованом правилу – једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоличити, и, тиме, похрватити, и једну трећину ћемо побити. Резултат је био да је:
преко 100. 000 Срба протерано,
преко 240. 000 насилно покатоличено и
према још непотпуним подацима, који нису дефинитивно утврђени и превасходно потичу од нацистичких и фашистичких очевидаца тог геноцида (и тутора тадашње хрватске државе), најмање 750. 000 Срба побијено. Овај податак потиче дакле из вредних, примарних историјских извора. Он остаје међутим отворен, јер није финално верификован ексхумацијама, идентификацијама итд. Квантитет жртава геноцида, међутим, не одређује и не условљава квалитет овог „најстрашнијег злочина који историја човечанства познаје“ (Р. Лемкин).

 

СЕЛЕКТИВНА НАУКА Како се Корб односи према овој проблематици? Најкраћи одговор гласи – врло селективно.
Он наиме одмах одриче зачуђујуће великом делу примарних историјских извора сваку веродостојност и искључује их апсолутно из научног доказног поступка. Тако су сви српски извори или „националистички“ (стр. 18, 24, 45), или „комунистички, састављени у стаљинистичком дуктусу“ (стр. 45), а изјаве преживелих и избеглих Срба садрже само „појединачне исказе који изгледају нефалсификовано“ (стр. 46). Разлог за ову процену гласи, јер је „материјал проблематичан, пошто га је српска влада из националистичких разлога манипулисала“ (стр. 45).
Он исто тако одриче веродостојност и изворну историјску вредност свим сведочанствима немачких нацистичких (и италијанских фашистичких) очевидаца тадашњих догађања, са занимљивим образложењем, да су исти једноставно „преузимали информације и податке од српских националиста“ (стр. 16, 17, 18, 24, 25, 35).
Овај уводни и елиминаторни став у односу на драгоцене примарне изворе историјске науке скоро да онемогућава сваку озбиљну дискусију, јер – како водити аргументативну дискусију са неким, ко заступа следеће ставове (само неколико примера):
Изјава тадашњег хрватског министра културе Мила Будака: „Једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоличити и тиме похрватити, једну трећину ћемо побити“ (као dolus spezialis, „посебна намера“, по дефиницији предуслов злочина геноцида) у суштини је непостојећа, то је само „српска ратна пропаганда, која је од стране српског православног свештенства потурена немачким носиоцима власти и тако ушла и у немачка документа“ (стр. 35). Индикативно је да Корб за ову тврдњу у фусноти/одредници наводи само хрватске ауторе.
И шеф нацистичке Цивилне управе у Србији Харалд Турнер „наводио је у својим извештајима преувеличане бројке српских жртава, којима су га снабдевали српски националисти“ (стр. 16). За ову тврдњу Корб, који иначе има у свом раду 1.365 фуснота/упутница на историјске изворе и научну литературу, не наводи никакав извор.
Он међутим нуди објашњење за овако „некритичко“ делање нацистичких сведока, наиме, да су они „кроз наводну крволочност усташа желели да скрену пажњу са сопствене одговорности за укупну ситуацију“ (стр. 27). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице, ради се дакле о ауторској интерпретацији.
Корб назива и највишег представника нацистичке Немачке у тадашњој Хрватској и тиме драгоценог сведока очевидца, генерала Glaise von Horstenau, „некомпетентним, изгубљеним у својој аустро-угарској прошлости, једним оперетским генералом“ (стр. 19) и тиме несумњиво покушава да дисквалификује вредност његових сведочења.
„У Србији је створен цинични култ у односу на број жртава, који је довео до његовог апсолутног преувеличавања“ (стр. 24). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице.
Насупрот томе, Корб обзнањује, да за његову студију „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“ (стр. 41).
Над Србима се дакле није извршио геноцид, а мотиви починилаца „масивног насиља“ над њима су били дифузни, нису имали централно вођство, тако да се ето „усташко вођство пре осећало примораним да толерише овакво делање својих трупа“ (стр. 252). Још једна поставка значи, која би требало да потврди непостојање злочина геноцида. Ни овде иначе нема никакве фусноте/одреднице, ради се дакле о ауторској интерпретацији.
Та недела су, по Корбу, имала различите и по правилу баналне, а нипошто геноцидне мотиве: „Бројни осветнички чинови и поравнавање личних и политичких рачуна“ (стр. 125), „борба за превласт унутар различитих усташких група, која је резултирала применом силе у односу на треће“ (стр. 126), „често ерупција спонтаног насиља, произашла из конкретних ситуација“ (стр. 204), од 1942. „борба за храну“ (стр. 243), а понекад чак и „планирање једног хрватског националног парка, као на пример у области Плитвичких језера“ (стр. 163).
Нечовечно дивљаштво при примени „масивног насиља“ у односу на Србе објашњава Корб пак и на следећи начин: „Усташки починиоци (злочина) су се плашили својих српских противника и тај страх је био потхрањиван митолошким приповедањима, паранојом грађанског рата и сасвим реалним стрепњама. Примена голе силе с њихове стране је по могућству могла да служи циљу, да се тај страх победи“ (стр. 251). „Понеки од локалних починилаца (злочина) су, како изгледа, прибегавали једној врсти заноса (транса) да би постали тупи за патње убијаних, да би ућуткали њихове крике и јадиковања“ (стр. 232).
„Масивно насиље“ над Србима је иначе превасходно тежило „исељавању и асимилацији Срба и то на немачку иницијативу. „Примарни мотив је било исељавање, а не физичко уништавање. Отпор погођених и новонастали проблеми су међутим радикализовали прогонитеље“ (стр. 155). Тако су следствени „масакри и масовна убиства у логорима само каузални беочузи ланца, који су следили неуспешном исељавању“ (стр. 133).
Корб помиње концентрационе логоре хрватске државе и остаје консеквентан, када на пример говори о Јадовну, да исти „примарно није служио планираном масовном убиству заточеника“ (стр. 160), јер је „оснивање логора подсећало на планове хрватске владе, да запосли логораше у соланама и на пољопривредним радовима. Управа логора је, међутим, била разочарана када је увидела да нема позитивног економског ефекта“ (стр. 156-157). Тако да масовна убијања заточеника у Јадовну нису представљала „некакав плански почетак систематског геноцида, већ су била пре последица специфичне логорске логике у једном регионалном контексту“ (стр. 365). Што се тиче „Јасеновца“, то је по Корбу додуше ипак био један „од већих логора у Европи“, а коштао је живота укупно „до 70. 000 Срба“ („хрватски фундус историјских извора“). „Заточеници су умирали од глади, хладноће и епидемија, мада и кроз масовна убиства“ (стр. 296). Узроци масовних убистава у „Јасеновцу“ нису међутим били део некаквог планираног геноцида: „То су мање били планови усташа, а више ситуациони фактори, који су доводили до ескалације насиља, као појава глади у држави, српски устанци или пак изливање Саве и велика поплава у јесен 1941. године“ (стр. 366).

УЛОГА ВАТИКАНА Желимо још само кратко да се осврнемо на однос тадашње хрватске државе према Српској православној цркви и на Корбово третирање хрватског католичког клира, и улоге Ватикана у хрватској држави 1941-1945.
Зато прво неколико података о односу тадашње хрватске државе према Српској православној цркви. Од девет епископа, тројица су била убрзо ухапшена, зверски мучена и убијена, остали су успели да правовремено напусте „НДХ“.
Усташе протерују више стотина и убијају 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двојицу вероучитеља. Исто тако, почиње систематско уништавање и отуђивање/отимање православних цркви.
У документу „Dossier Remis par la Yugoslavie“, који је по завршетку рата поднет на „Conference sur les Reparations“, у Паризу, стоји додуше да је „… укупно 456 православних цркви уништено од стране окупатора…“, али је чињеница да су „… Немци одговорни за највише 10 одсто овог броја, остало је био резултат усташког крсташког похода…“
Александер Корб једноставно изоставља ово – значајно и карактеристично – поглавље историје хрватске државе 1941-1945, не наводи га и, по природи ствари, не коментарише га. Он кратко помиње, додуше, нечовечно мучење и убијање српских православних свештеника (стр. 249), а разарању цркава посвећује једну једину реченицу: „Хрватске трупе су разарале црквене торњеве, да исти не би служили партизанима као осматрачнице“ (стр. 240).
Што се тиче насилног покатоличавања православних Срба, као још једног значајног и карактеристичног поглавља историје хрватске државе 1941-1945, исто тако прво неколико историјских извора и навода из научне литературе:
Почетком маја 1941. године, штампа се у бискупској штампарији у Ђакову један летак и дели Србима (изводи): „Становници грчко-источне вере! Послушајте овај пријатељски савет – бискуп од Ђакова је до сада превео хиљаде грађана у свету Католичку цркву (…) следите примеру ваше браће и јавите се што пре за прелазак у Католичку цркву. Као католици моћи ћете да останете у свом дому…“
Објављује хрватска Бискупска конференција 15. маја 1941. године једно упутство свом свештенству за прелазак православаца у католичанство. Бискупска конференција упозорава да до преласка не би смело да долази из „… материјалистичких и егоистичких разлога…“ и позива на разумевање оних, који су „… у последњих двадесет година, под притиском државне силе, против свог убеђења, због повластица или из других личних интереса отпали од Католичке цркве…“
Шеф полиције немачке Службе безбедности пише, у свом извештају од 17. фебруара 1942. године, свом претпостављеном, СС-Рајхсфиреру Хајнриху Химлеру (пошто је потврдио да су усташе, до тог тренутка, побиле око 300. 000 Срба):
„Од Хрвата започето насилно покатоличавање православног становништва и терор, који је с тим повезан (…) доприносе такође у великој мери заоштравању ситуације. Тим поводом се мора схватити да је Католичка црква, кроз своје мере покатоличавања и присилу преласка у католичанство, форсирала усташке ужасе, јер се она при спровођењу покатоличавања служила усташама. То јој је пало утолико лакше, јер је хрватско становништво фанатично католички настројено (…) Из тога се види да је хрватско-српско стање напетости и једна борба Католичке цркве против Православне цркве…“
Сличну научну вредност поседује још један историјски извор, једно сачувано писмо словеначких клирика хрватском римокатоличком надбискупу:
„Вашој еминенцији је сигурно познато да данас у Хрватској православци у масама прелазе у католичанство (…) које планове Загреб при томе следи, рекао је са савршеном искреношћу један од најутицајнијих људи у Хрватској, министар др Миле Будак. Он је у Госпићу званично изјавио – један део Срба ћемо побити, један део протерати, а остатак покатоличити и тиме похрватити (…)

„СЕКУЛАРНИ КАРАКТЕР“ Како Александер Корб третира насилно покатоличавање Срба у Хрватској 1941-1945. године?
Он једноставно тврди да је усташки режим имао „претежно секуларни карактер“ (стр. 29) и да је насилно покатоличавање православних Срба био један „секуларни пројекат хрватске државе да би решила „српско питање“, пошто се претходна пракса масовних убистава показала нефункционалном, а пракса исељавања стигла до своје границе изводљивости“ (стр. 285-286).
Аутори, који заступају друга мишљења и позивају се на не тако малобројне примарне историјске изворе, Корб једноставно дисквалификује, декларишући их као „антиклерикалце“ (стр. 35).
Он допушта још једну могућност: „Како изгледа, напади на католичанство у послератној Југославији су служили камуфлирању националистичких циљева. Та комунистичка парадигма је потом, од осамдесетих година 20. века без много труда преведена у једну српско-националистичку парадигму“ (стр. 30).
Тиме он заокружује искључивање свих историјских извора и научне литературе, који би могли да противурече његовој основној тези, да се у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима, Ватикан и хрватски католички клир нису имали никакве везе са дотичним збивањима.
Јер једни су неверодостојни као „српско-националистички, српско-комунистички или нацистички, а под утицајем њихових смртних непријатеља, српских националиста“, а други јер су „антиклерикални или пак само камуфлирани српско-националистички“.
Он дакле и само консеквентно остаје при својој изјави, да за његову студију „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“. Закључимо само још једним цитатом, још једним примером Корбовог односа према „Јасеновцу“ (који је био „мултифункционалан“, а не логор смрти) и Католичкој цркви. Он пише:
„Да депортација у логор ‚Јасеновац‘ није обавезно морала да резултира усмрћивањем депортованих, показује и пример хиљада српске деце, која су после напада на партизанске области доведена у овај логор.
У једној примерној акцији спасавања, организованих од стране неколико приватних особа, уз помоћ Црвеног крста и Католичке цркве, успело је пуштање на слободу те деце и њихово смештање у сиротишта и дечије логоре“ (стр. 329).
Да ли из незнања или намерно, тек он не помиње име дотичног „приватног лица“, племените и храбре аустријске болничарке Диане Будисављевић, која је 1941-1945. заиста избавила хиљаде српске деце из логора смрти тадашње хрватске државе.
Можда разлог изостављања њеног имена лежи и у претећој опасности, у потреби да се потом евентуално цитира и из њеног дневника, значи из још једног примарног историјског извора, који би моментално дезавуисао Корбову горњу тврдњу, да је спасавање српске деце из „Јасеновца“ уследило „уз помоћ Католичке цркве“.
О сусретима са католичким надбискупом Алојзијем Степинцом и својој молби, да јој први човек хрватског католичког клира помогне при овој хуманој мисији, Диана Будисављевић извештава два пута.
Белешка од 3. децембра 1941. гласи: „Мој први пријем код надбискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан…“
Белешка од 6. маја 1942. звучи још резигнираније:
„Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану, а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану…“
Можда, међутим, и њен дневник припада „српско-националистичким“, тј. „антиклерикалним“ и тиме безвредним историјским изворима?

АКАДЕМСКИ ВЕРЗИРАНИ РЕВИЗИОНИСТИ

Корб изузетно добро влада инструментаријумом своје струке. Два есенцијална инструмента одликују наиме једног стручњака/научника: Као прво и основно, опште владање језиком и као друго, владање партикуларним („занатским“) знањима дотичне струке.  Корб је врло добро школован у обе области.
Он припада академски верзираним ревизионистима историје. Његов изненађујуће селективни и непредвидљиво интересно мотивисани приступ проблематици хрватске државе 1941-1945. и њеној геноцидној политици у односу на Србе, Роме и Јевреје, као и његов екстремно апологетски став у односу на хрватски католички клир, Ватикан, па и на тадашњу хрватску државу (све масовне злочине су, по њему, починиле оне малобројне усташе) постављају га додуше у значајној мери у питање, као једног озбиљног и објективног историчара.  Задатак историјске науке није, наиме, да додељује (увек субјективне) апсолуције.
Оно што он у овом свом делу у суштини чини (тачка гледишта језичко-филозофске теорије дефиниционизма), то је да, захваљујући умешном баратању језиком, узурпира власт над дефиницијама, самосвојно и научно-ауторитативно редефинише стварност, да затим ту виртуализовану стварност прогласи једином „стварном стварношћу“ (супституција садржине формом) и да је психагошки прошири, и етаблира у јавности, у свести људи. То, међутим, није историјска наука.
То је методологија опробане (и успешне) инструментализације и манипулације људима, коју препознаје и идентификује, проучава и анализира мултидисциплинарна, превасходно језичко-филозофски утемељена теорија дефиниционизма.
Корбов начин рада, дакле, припада релативистичком схватању филозофије, за које језик представља најубојитије оружје, главни инструмент доминације над другима, а у служби остваривања својих партикуларних интереса и циљева.
Његово несумњиво врло солидно познавање „заната“ историчара стоји превасходно у служби конструисања спољне форме, која би ето требало да детерминише и садржину овог његовог дела (покушај супституције садржине формом).
Другим речима, његов рад се може посматрати као један релативистичко-филозофски трактат у научно-историјским хаљинама, а у служби (претежно хрватског) покушаја ревизије историје.
Његовим неоспорним трудом је, међутим, промена парадигме и у немачким социјалним наукама достигла нови квалитет, сасвим други ниво самовољне и виртуелне рефлексије стварности.
Те науке наиме убрзано добијају један заједнички и доминантни идеолошко-политички предзнак.

 

4 коментара

  1. … jos jedan dokaz, kako ‘naucnici’, zeljni i „casti i masti“ upropastavaju – relativizuju jednu nauku ?! Pa ko onda vise da veruje u „zapadnu“ istoriografiju ???




    0



    0
  2. Prekrajanje, revizija ili lažiranje istorije, ne samo da je aktuelno i unosno, ne samo da je zlonamerno, nego se i otelo kontroli. Nažalost, od toga nismo imuni ni mi!Sve što je BILO – nije bilo, sve što nije bilo – BILO JE!? A ne radi se o „otrežnjenju“, nego isključivo o interesima nadobudnog i spremnog na zločin KRUPNOG kapitala i još više prisutnih naciona tzv. VIŠE RASE! Vodje Rajha su davno prevazidjeni! Rehabilitacija četničkog pokreta je naš doprinos lažiranju istorije. To čak ide do neukusa. Nije sporno da je posle oslobodjenja 1945. bilo ishitrenih i revanšističkih pa i nezasluženo stradalih ali su to bile POSLEDICE koje su se dešavale kroz istoriju na svim meridijanima. I mislim da nije sporno da POBEDNICI pišu istoriju!?




    0



    0
  3. Najtuznije u ovoj prici oko disertacije Aleksandra Korba jeste cinjenica da je ugledna fondacija AUSVIC odbila da zbog niza propusta autoru dodeli nagradu AUSVIC koja se dodeljuje za naucna dela o zlocinima u Drugom svetskom ratu. Zato mu je fondacija „Mihael Zikic“ na univerzitetu u Bonu dodelila nagradu ANDREJ MITROVIC, dakle nagradu koja nosi ime jednog od nasih najuglednijih istoricara. U razlicitim telima fondacije sede i prof. Milan Risttovic, Prof. Trgovcevic, Dr. Dusan Reljic, magistar Milan kosanovic. Tako su srpski istoricari „overili“ teze Aleksandra Korba koji, opisavsi brojne ustaske pokolje Srba u Hercegovini u prolece 1941. pise i sledece recenice o samim Srbima: “Oni nisu bili bez mogucnosti odbrane. Seljaci i pastiri su bili visestruko naoruzani streljackim oruzjem, ma da je bilo zastarelo. Osim toga su i zalihe oruzja jugoslovenske armije pale u ruke Srbima. Posledica ustanaka protiv osmanskog carstva, skoro permanentnog prisustva razbojnika i dezertera i sirokog repertoara istorijskih mitova bila je spremnost lokalnog stanovnistva da se itekako brani. Tome je je doprinosila i njegova odlucnost kada je postalo jasno da je jedino sredstvo protiv ustasa ustanak.” (s. 223f) Srpski ustanicisu bili nadmocniji i da su naterali ustase i hrvatsku vojsku da se povuce “a hrvatsko i muslimansko stanovnistvo se povuklo iz straha od odmazde sa njima. I doista, ustaniici su zapalili nekoliko sela i u njima ubili muslimanske civile. Pocetno regionalno asimetricno nasilje ustasa pretvorilo se u gradjanski rat u kome su sve strane cinile zlocine.” Zapamtite samo frazu „regionalno asimetricno nasilje ustasa“ i shvaticete da se ono nikada nece podici na ravan „drzavnog asimetricnog nasilja ustasa“ jer bi se time optuzila NDH za politiku istrebljivanja Srba, sto po Aleksandru Korbu nije bio slucaj. Cela teza pokusava da pronadje nezvanicne komandne kanale, lokalne aktere, motive izvan ideologije ili politickih programa. Ali, zar to nismo imali i u slucaju doktorske teze Srdje Trifkovica koju je branio u SAD. Doduse, Dr. Srdja Trifkovic nije dobio nagradu ANDREJ MITROVIC, ali je zato bio savetnik Biljane Plavsic, Vojislava Kostunice, Princa Aleksandra karadjordjevica. Sta vise reci o tezi koja brutalna klanja nozevima objasnjava mogucim nedostatkom streljaskog oruzja i boljeg rukovanja nozem, a vadjenje ociju, odsecanje delova tela kao masakriranje mrtvih nakon ubistva. „Samo ti radi svoj posao, sinko Aleksandre, sinko Milane, sinko Dusane Dusane…“




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *