Почетна / Колумне / ДОБРА ВЕСТ ИЗ НОВОГ САДА

ДОБРА ВЕСТ ИЗ НОВОГ САДА

Пише Драгомир Антонић

За сваку похвалу је што је  у некадашњој „српској Атини“ људима  на власти стало до српског културног и националног идентитета. Колико је мало потребно воље и савести да се нешто добро учини

Ако су задовољни Срби са Косова и Метохије, председник, парламент и влада државе Србије усвојеном Резолуцијом и Платформом о најважнијем српском питању требало би сви да смо задовољни. Додуше, збуњује што америчка званична агенција, „Асошијетед прес“ задовољно јавља да је Србија „ de facto признала суверенитет Косова“. Као што зебњу у срцу изазива велико задовољство и аплауз усвојеним документима, „великог противника евроунијаћења“ и „осведоченог борца“ за Србију и српске националне интересе Божидара Ђелића. С друге стране Слободан Самарџић, Марко Јакшић и остали посланици Демократске странке Србије једини гласаше против. Збуњује што они који су нас довде довели сад се слажу са влашћу која је њих победила, а све тврдећи да су се људи из садашње власти променили за разлику од њих који су остали исти. Кад су остали исти они што се слажу са онима против којих су на самој седници парламента били, а онда се променили да буди исти као они од којих су изгубили? Да ли је у питању некаква њихова прпа, шлихтање уз победника или наредба са периферије Вашингтона, није лако одредити. Чини се да има од свега помало.Тешко је веровати да Резолуција нешто добро Србима доноси, кад видите сликовит и чујете громки Ђелићев аплауз. Сличан аплаузу југословенског комунисте Јанеза Становника у тренутку кад је Словенија прогласила самосталност.

ЈЕЗГРОВИТО И ИСТИНИТО Шта је, ту је. Брзо ће све изаћи на видело, мада човек не мора бити посебно обдарен видовитошћу да већ данас не би знао шта ће се у блиској будућности десити. Владика Раде, рођен пре 200 година записа:

Бог се драги на Србе разљути
За њихова смртна сагрјешења
Наши цари закон погазише
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше.
Данашњи мудраци се неће у стиховима изражавати већ ће нас плашити сопственом лудошћу да без евроунијаћења не можемо живети. Како до тога и по њиховом признању мора проћи најмање једна деценија, претпостављам да ће нас све или само одабране замрзнути, омамити, успавати или ставити у хибернацију, да не би трошили природне и еколошке ресурсе док чекамо улазак у вечни рај, где ће поред осталог сваком припасти и седамдесет младих, а невиних дечака или девојака.Тамо влада родна равноправност.
Призовимо се памети и размислимо о реченици коју је изговорио у Парламенту председник Србије: „У Србији је лакше бити против Србије, него за њу.“ Језгровито и истинито. Пробајмо да нешто променимо.Учинимо да буде лакше онима којима је стало до Србије, који се за Србију боре или су се борили.У борби многи страдали. Невини по хашким казаматима чаме или су у нашим затворима због наводних ратних злочина. Говоримо на телевизији, у новинама, позориштима, филмовима, уџбеницима, причама, песмама, романима о личностима које – без обзира на то које вере и националности биле – се за Србију, њене грађане и њене националне интересе боре. То бар није скупо. Не захтева страна улагања и кредите, а за само једну деценију донеће немерљиве резултате. Није родољубље нешто чега би човек требало да се стиди. Родољубљем би свако требало да се поноси. Поштујмо туђе, али чувајмо своју веру и обичаје. Нико нам то не сме, не може и неће забранити. Зашто да сами себе и наше потомке кажњавамо прихватањем свега туђег, а да се срамимо својих предака, сопствене историје и културе.

[restrictedarea]

У прошлу недељу, 13. јануара после Свете литургије у храму Александра Невског у Београду, понуђени кафом и ракијом у парохијском дому, уживали смо у мудрој беседи професора Владете Јеротића и анђеоском гласу госпођице Ане Ристивојевић, кћери мајке Ангелине и оца Драгана која нам отпева „Ноћ над Палестином“. Глас од Бога дарован, а у музичкој школи и Академији уз помоћ професора избрушен орадостио је присутне. Подарити радост велика је срећа. За све. Хвалимо оне који радост доносе. Чувајмо емисије попут „Шљивика“ који окупља старе и младе чуваре националног блага. Будимо поносни што пишемо и читамо на ћирилици. Јесте да су Срби римокатоличке вере знани под псеудонимом „Хрвати“ или како је још у прошлом веку хрватски филозоф Владимир Дворниковић записао да „Хрвати су само једна врста коњице у аустријској војсци“ („Карактерологија Југословена“, 1939, страна 994). Што ти је порекло… Неће им се душа смирити док се не врате у веру прадедовску и поново назову Срби. У противном што би им било толико стало да присвајају све што је српско? Зато нека опет узму и Крсно име, Славу, одбаце римског бискупа, и да заједно уз гусле или без њих певамо родољубиве песме о ускоцима, Иви Сењанину, Косовци девојци, и остале из репертоара Филипа Вишњића. Боже, како би наши преци поносни и радосни били.

ОДБАЦИТИ „САМОМРЖЊУ“ Обрадовала ме је вест да је градска власт у Новом Саду донела одлуку да натписи на аутобусима у градском саобраћају буду исписани ћирилицом. За сваку похвалу је да у некадашњој „српској Атини“ на власти буду људи којима је до српског културног и националног идентитета стало. Колико је мало потребно воље и савести да се нешто добро учини. Важно је, како је то дивно рекла професор Мирјана Васовић, сачувати осећање националне самосвести и одбацити „самомржњу“. Реагујући професионално, на премијеров страх „ може Србија да изумре“, изјавила је: „То неће бити само зато што није могла да оствари физичку бројност грађанства и демографско преимућство, већ и стога што – постепено, али сигурно – одумире свако осећање националне самосвести, идентификације, солидарности и патриотске лојалности“ („Печат“ број 250.)
Будимо Срби. Будимо поносни што смо Срби.Чувајмо Србију и Српску православну цркву. Не зна се – ако се ово двоје може и раздвојити – ко је у већој опасности.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *