Почетна / Култура / Директорско антологичарско чудо!!!

Директорско антологичарско чудо!!!

Пише Селимир Радуловић

Више је него изазовно аналитички испратити „Антологију српског песништва, 1847-2000“ коју је приредио, са свешћу да је неопходно сачувати себе чиста, не учествујући у туђим гресима

Можда је најприродније свођење утисака о једној антологији започети добро познатим (антологијским) ставом Апостола Павла. Све ми је слободно, записује он у Првој Посланици Коринћанима (6,12), али све не користи, односно, све ми је слободно, али све не изграђује. У савременом српском песништву (и култури) мало је оних који су, у свом књижевном и интелектуалном послању, полажући руке на друге, брзо и често, исказивали мањак свести за овај обавезујући став хришћанског великомученика, као што је то случај с Ненадом Грујичићем. Па ипак, упркос нареченом, више је него изазовно аналитички испратити „Антологију српског песништва,1847–2000“ („Бранково коло“, 2012), коју је приредио овај аутор, са свешћу да је неопходно сачувати себе чиста, не учествујући у туђим гресима.

ИЗАЗОВ И УПИТ Да ли је, уопште, неопходно подсећање – готово и да није било антологије (хрестоматије, панораме или пресека) српског песништва, а да се на њој није задржао многобрижни (готово старатељски) поглед овог аутора, нека врста општеважећег неоптерећујућег благоразматрања које је насићавало и најизбирљивије земаљске душе. Замерао је антологијама и антологичарима свашта; посебно је био неумољив у (произвољном) збрајању кога има, односно, кога нема у антологији, као да је она ствар његовог, а не антологичаревог укуса, упућивао узјеђене приговоре на број песама заступљених песника, исказујући (директорску) жељу да простор тако омеђи (уз обавезна упутства) и сузи, што више, поље дејства сваком будућем антологичару, призивао и прозивао песнике (авај!) да му се придруже у покудама, односно хвалама на рачун антологичара. Чини нам се, ипак, да је бивао најнадахнутији и критички најнеукротивији уколико, не дај Боже (а и то се дешавало), у антологији којом се бавио, није било његових песама (ни у слободном, ни у везаном стиху!) или их није било онолико колико је налагала непомерљива мера његове хришћанске правичности. Али, један пример је надмашио сва очекивања публикума жељног да чује његову (пословично) непристрасну и (лако проверљиву) аргументовану реч. Аутор овог текста је, наиме, пре две године, приредио антологију „Златни век српског песништва, 1910-2010“, обелоданивши један од могућих лирских низова који сведочи о вредностима и домашајима српског песништва у минулих сто година. Месец дана пре изласка антологије из штампе, издавач ове књиге, „Орфеус“, обавестио је српску јавност, најављујући ново издање, пославши штампаним и електронским медијима пуну информацију – имена заступљених песника, њихове слике и две-три реченице о основном концепту књиге. Све што се после тога догодило баца посебна светла на наш књижевни (не само књижевни) живот. Пошто у најави, ни на слици, ни на списку песника заступљених у „Златном веку српског песништва, 1910-2010“ није било, по нарави ствари, претпостављеног имена и дела, Ненад Грујичић је, у „Политици“, смештајући и аутора и књигу у неподношљиви штеточински рам, објавио три текста на ту тему – месец дана, понављамо, пре но што се антологија појавила у књижарама! Није зато чудо што наше бројне колеге говоре да овај аутор живи зато да неко објави антологију, не би ли је коментарисао на (свој) препознатљив начин. Сагласно томе, не претерујемо ако кажемо да је хоризонт очекивања, како просечног, тако и повлашћеног читаоца, када је реч о антологији и антологичарима, поводом овог аутора, био, заиста, велики. Питали су се (и горели од жеље), наиме, када ће доћи тај дуго очекивани час да ова неупоредива интелектуална и духовна вертикала искуси уздарја хлеба насушног (антологичарског). И како ће, наравно, довољно спремни, дочекати час те Велике објаве, с правом претпостављајући да ће то, можда, бити најава краја антологије и антологичара! Чекало се на тај свечани чин годинама, шапутало у тајним кружоцима, гласило по кућама и кафанама; оверавана је антологичарева осведочена посвећеност (и принципијелност), узгред, гдегде, помињано и директорово (тридесетогодишње) стечено право да баш он, како то лепи обичаји налажу, стави (заслужени) ловоров венац на осунчани предео српског певања. Било је, чак, наговештаја (преозбиљних) да су сви досадашњи антологичарски плодови били тек овлашни домишљаји земног праха и да ћемо, први пут, бити у прилици да осетимо лепоту и укус небеских (антологичарских) плодова. Аутор овог текста, извесно је, има обавезу више да каже гдекоју реч – ваља се човеку одужити. Ако је он прегнуо да о антологији „Златни век српског песништва, 1910-2010“ напише чак три текста, а да је није ни видео, ред је да и ми, иако у минусу, препоручимо макар једним текстом „Антологију српског песништва, 1847-2010“, јер смо је прочитали.
Ако је већ тако, да проверимо које су то небеске вештине и знања којима је овладао овај аутор – недоступне нама, склоним земаљским давањима и узимањима. Одмах ваља рећи – панорамска слика савременог српског песништва (на око 900 страна) добродошла је савременој српској књижевности и култури, као, уосталом, свака књига те врсте. Хоћу рећи, у обиљу веселе разоноде (у одсуству етичности и смисла), које савремена цивилизација умножава, у овом жалосном и немирном времену, у којем бесне сваковрсне буре и олује, свака књига поезије је богомдан и непорецив духовни дар. Песници који су стварали у временском распону од 1847. до 2000. године (а има их скоро 300) размештени су хронолошким редом, изузев последњег песника у антологији (Дејан Алексић), кога се аутор, изгледа, накнадно сетио. То што их има толико није никакав проблем, као што не би било проблема да их је десет пута мање. Ко је много скупио, вели апостол Павле, није му претекло, односно ко је мало скупио, није му недостало. У књизи, наравно, нема оних за које се претпостављало да их неће бити, иако им је, свакако, место у једном овако широком панорамском снимку. Али, зашто не рећи, то је легитимно, рекао бих и природно, право сваког приређивача, које је (код других) Грујичић увек доводио у питање, уз обавезу да профилише начела (и идеје) на основу којих је бирао изабране песнике. Друга је ствар што је овај аутор, из неукости и незнања, преименовао панорамску слику у антологију, без стваралачке снаге да ауторски засенчи меру разлике између обиља и избора из обиља, надајући се да ће му то смањити поље ризика.

[restrictedarea]

САМООПСЕСИЈА У Предговору и Напоменама „Антологије српског песништва, 1847-2000“, на око деведесет страна, подоста је речи које су давно објављене, што осведочава да је ауторов духовни и књижевни раст заустављен осамдесетих и деведесетих година прошлог века, односно да се он посветио (просветљујући га) директорском расту који претрајава, ево, више од три десетлећа. Нема ту ни трага од речи песника или критичара – преовлађује реч директора који, ауторитетом функције и умишљених власничко-наследних тапија на Бранково дело, гради своје право на одређивање српске песничке мере. Без самородне (самоизведене) рефлексије, без идеје о динамици кретања српског песништва, без добродошле упитне загледаности, с мртвим телом језика, које више ни Господ не може оживети, многословећи и празнословећи, уобличујући произвољне и неуке синтаксичко-синтагматске целине, с оне стране смирења, континуално думајући о празној слави, он сваком речју Предговора и Напомена оверава наук Проповедника – да се оно што је криво, доиста, не да исправити. Хоћу рећи да је више него збуњујуће да се, у књизи у којој се представља обиље српске песничке трпезе, приређивачево срце тако замара од дневног хода, замећући бој и из уста пуштајући огањ, испредајући неизбројиве нити тавног конца. Погледајмо како се смењују мисли овог вишедеценијског културтрегера, у којима се његов опскурни (аматерски) завеслај представља као прворазредни књижевни догађај. Он закључује (стваралачки!) да су песници (пазите ово!) личности par excellence, да они даром надилазе ограниченост свакодневних поступака, да је поезија дубоко индивидуални чин (али да се, додајемо, може писати у искрзаној директорској фотељи), да искључује (ново откриће!) удворичко дадиљање дневнополитичких флоскула (стр. 6), потом се, прекорно-презирно, осврће (обратите пажњу на мисао, језик и стил нашег директорског антологичарског чуда) на рад протеривача инспирације, са бичем киселог кикота у својим објашњењима, борећи се против исплажених плеоназама и сићушних лирских чворака–мутаната (стр. 8). Неумољив је, надаље, хулећи, уместо славећи, у борби против тушта и тма… снобова и фолираната, недошколованих комплексаша и звирота… кич-мргуда, против доста аматерског у појединим књигама, спрчено између излазећих корица одасвуд натруканих књига. Али, наш (самопроизведени) антологичар иде и даље, па, као човек интегралног хуманистичког образовања, улази у поље (књижевности) суседних дисциплина, откривајући да таленат (гле директорског антологичарског чуда) тражи јаку ментално-психолошку и физичку структуру бића. Али, дајмо прилику нашем (самопроизведеном) антологичару да се размахне у опису лажних песника који своје лице показују у зјапу дневно-политичког конвертитства:
А онда, пис мацо (!), чим се укаже какав мамац за какву нову привилегију или награду, пропишу након седам месеци, пардон, за седам недеља или, пак, седам дана (стр. 16).
Ово, дакле, записује човек који је читав свој људски и песнички век провео на месту директора „Бранковог кола“, насићујући се и наливајући, под изговором борбе за поезију и песнике. И оно о конвертитству не важи, наравно, за човека који је своју директорску фотељу, више од три десетлећа, грејао у комунизму, потом у социјалистичкој вишестраначкој Србији и, најзад, у ДОС-овској капиталистичкој Србији. Вртећи се у кругу самоопсесије о посебности властите мисије, сад амо, сад тамо, без погледа к пределу где се окрећу звезде, наш (самопроизведени) антологичар је заборавио да изговарање Речи и одевање у Реч и те како обавезују. Већ је речено – искуство језика је бивствујуће искуство, а реч сам извор бивствовања. Веродостојни звук језика и његова ослобађајућа крчевина нису обавезали овог таштог свадљивца да се усредсреди на (тумачећи је и, тобож славећи) освештану тишину српског певања. Док пратимо (листајући књигу) како душеотварајућа снага певања (српских песника) узмиче пред нездравим печатом приређивачеве (директорске) мрзовоље остајемо запањени – овај брижни чувар по-њему-успостављеног песничког поретка, без пожељне и подразумевајуће дисциплине духа, без елементарне књижевне писмености, плива у преопасној струји свога времена, са сенком задњих помисли, стављајући у други план милујући дух песме. Реч је о некој врсти оксиморонског зловољног наздравичарства, у оквиру којег се, сваком речју, омеђује поље имагинације, као хипотетичко (подразумевајуће) поље смисла, а један сложен корпус песничких облика, спекулативно-укриво-усмереним разбором, одвојеним од духа и искуства, одређује нивоом образовања (и страсти) студента друге године књижевности. Нашем директорском антологичарском чуду не пада на памет, рецимо, да је свака песма, на посебан начин, повезана с другим песмама, да је нужно властити (приређивачки) нагласак усагласити с нагласком песме или, пак, да је, наместо вишегласног и вишехвалног обраћања себи, као самоизабраном и самоизведеном спаситељу поезије, наместо бедних интерпретативних натруха, било боље дати истинске поетско-поетичке координате песника који су заступљени у књизи. Загубљен у шуми преопасног језичког идолотворења, он нема способност да тражи, да се суочи с вирусом сумње; и далеко је то од става духовног, изнутра слободног, изнутра аутономног човека, који истрајава у својој љубави и вери. Реч је то, нажалост, преохолог човека препуштеног себи, загледаног у себе, без силе вида и ока здравога, намерног да уради све што му пада на памет, а не реч плодоносна, што расте у њему, која му омогућује да изађе из себе теснога – увело снопље које га онемогућује да схвати да ништа није сазнао као што треба знати. Биће да наш (самопроизведени) антологичар, злословљећи и хулећи, затавњујући тихоречиви млаз анђеоски, јединствено поље смисла српског певања у минулих век и по, не зна за наук знаменосни – кад идеш по тами не знаш куда идеш, а кад се купаш у светлости сином ћеш се светлости звати. Тешко саопштивим и неразумљивим интуитивним трзајима и рационализованим предуверењима, без утанчаних текстуалних анализа, без ненаметљивих реторичких преиначења, без самосуочења, с којим би смирио охолост свога ума, он нас, Предговором и Напоменама, не упућује на изабрану војску песничких сенки, на крајолик мере и хармоније, већ на језиви осмех гордих садукејаца.
Примера је, дакле, мноштво, да укажемо на још један који ће оверити пуноћу мрака који се, с нездравим печатом Предговора и Напомена, спушта на отмену раскош српског певања. До које је мере (саморазарајући) кнез таме овладао интерпретативним превојима директорског антологичарског чуда илустроваћемо његовим односом спрам Васка Попе, једног од највећих српских (и европских) песника 20. века. Нашао је за сходно, наиме, у Предговору антологије, китећи антологијског песника, да подсети да је он подржао (ако не и предложио) да се уместо пчелиње кошнице као знака Матице српске постави звезда петокрака (стр. 31). Зато и кажемо – лакше је врби на камену голом израсти неголи њему, док му из груди (док растеже земаљске мреже) иста избија ватра, реч светлу изговорити. И још – да би се уочила светлост и тајна неопходно је, у души, имати орган за светлост и тајну.

АНТОЛОГИЈА И АНТОЛОГИЧАРИ Не можемо одолети, а да не именујемо још један драгуљ из ризнице (Предговор, Напомене) директорског антологичарског чуда. Иако су, вели он, палице лаких дискредитација (због лепоте утиска, поновимо – палице лаких дискредитација!) батинале поезију, њен епифанијски извор, неограничено јуродив и боголик (директоре, директоре!), ипак је заснован на тајни живота. Али, његово размишљање на тему антологија и антологичара антологијски је пример (најизворнијег) мрсомуђења у савременом српском песништву. Антологије су, дави се у властитом кликтају наш (самопроизведени) антологичар, збабани бедекери књижевности, а антологичари (о самоискуству је реч) људи који молују сујету. Поједине антологије, наставља он, хукћу неколиким извиканим именима, потом и пријашинима и пајташима, док су најсиротије оне које штанцају трговачке маце положаре и вечити апсолвенти књижевности са боемским подригивањем знања (стр. 21). Нема, уистину, краја пољу бесмисла и неукости, који се, из стране у страну, умножавају у Предговору и Напоменама антологије. Тако наше директорско антологичарско чудо предочава, подсмевајући се поезији и песницима, да ће у антологији изостати аутори чије се претенциозно стихоклепство плази у натрулим плодовима мумлања без емотивне базе за изведбу песме и, обратите пажњу на ниво ауторове критеристике, песници којима други дотерују, преправљају и редигују песме, чак – дешава се – и на плану елементарне (не)писмености (стр. 939). Да ли је, у књизи у којој се представља обиље српског певања, неопходно именовати песнике којима други дотерују, преправљају и редигују песме и, сагласно томе, образлагати зашто нису ушли у антологију!? На крају овог дела текста наводимо узорак бесмисла који можете наћи на свакој од деведесет страна Грујичићевог Предговора и Напомена:
Код истинских песника склоних експерименту, поезија подразумева и мудроносни карактер певања, као и онирични херметизам пун наде (још једном – онирични херметизам пун наде!), надреални засек језика и разнолике видове живог концептуалног експеримента – такви примери ће се наћи у антологији (стр. 939).
Шта друго рећи осим да, ма колико се трудио, својим антологијским незнањем, почетничком трапавошћу и поганим језиком ово стармало директорско антологичарско чудо није успело да обеснажи и опогани веродостојне предела века и по српског певања.

ВАВИЛОНСКА ПОМЕТЊА Већ смо наговестили да је Грујичићево антологичарско огледање нека врста Велике објаве, да после ње неће ништа бити као што је пре било, да је могућа вавилонска пометња, из које ће се родити ново (обасјано) лице српске књижевности и културе, коју више неће моћи љуљати и заносити сваки ветар, што овој књизи даје нови смисао. Сагласно реченом, ево још једне потврде директорског антологичарског чуда – на странама 622-626 панорамског снимка српског песништва (1847-2000) дате су песме Пера Зупца. Међу њима је једна необична песма, под насловом „Поново ти говорим љубави моја“ (стр. 625), о којој би свој суд најтемељније могао исказати Арсен Дедић! Смештајући своје умилне флоскуле (у Предговору и Напоменама), преко границе звезда (а како би другачије!), наше директорско антологичарско чудо је (директорски, не обавештавајући ни дародавцa, ни примаоцa) песму Арсена Дедића позајмило Перу Зупцу.
Али, ту није крај креативности аутора „Антологије српског песништва, 1847-2000“. Наиме, на странама 521-526 дате су песме Бранислава Петровића, једног од најзначајнијих српских песника 20. века. У садржају књиге стоји да се на страни 522 налазе, уз остале, две његове песме, док су, у самој књизи, на страни 522 смештена два наслова и једна песма! Ако се овако нешто могло догодити таквом зналцу и посвећенику, као што је (самопроизведени) антологичар Ненад Грујичић, просто је незамисливо како се такав пропуст могао догодити вишедеценијском (преопрезном) културтрегеру, директору „Бранковог кола“ Ненаду Грујичићу! Додуше, да се „Власи не досете“, на месту у књизи где би требало да стоји за издавача нема ништа да, гдекоји, неук читалац не би помислио како је преохоли директор „Бранковог кола“ објавио духовно незрелог и интелектуално нестасалог аутора, који је принео поезији огањ туђи. Било како било, за ово (убогаљено) издање „Антологије српске поезије, 1847-2000“ надлежни су – или аутор (Ненад Грујичић), или директор (Ненад Грујичић), или обојица, односно аутор и директор (Ненад Грујичић). Не каже се, без разлога, да с руку немарних прокишњава кућа!
Да закључимо – панорамски снимак века и по српског певања нешто је што је добродошло српској књижевности и култури, јер оверава континуитет, лепоту и високу меру српског певања. Предговор и Напомене, нужно је одвојити нечисто од чистог, односно псеудотумачење од псалама, примери су необјашњивог озлобљено-рушилачког дискурса човека који ништа није научио суочавајући се с одухотворујућом, очишћујућом и ослобађајућом песничком силом. Песници заступљени у овој књизи оверавају оно што је од приређивача удаљено седам временских зона – између истинског певања, где се огледају свепроничући мајстори сржног постојања, и вечно обновљиве радости могуће је повући знак једнакости. Тим већи је, нажалост, Грујичићев пад у греховни бездан и огољенија мера окренутости, без остатка, најосетљивијој, можда, и наотровнијој, тачки човековог постојања – самовредновању! А шта, док се множе дани века, каже Књига вековечита? Најпре, оно што наше директорско антологичарско чудо неће разумети – што је било то је сада, а шта ће бити то је већ било! И још, што ће, сећајући се наука Очевог, надамо се, упамтити, јер на свакој страни Предговора и Напомена сунце залази у гневу ауторовоме – каквом си мером мерио, тако ће ти се и мерити! Јер, Господ плаћа по делима нашим.

[/restrictedarea]