Почетна / Култура / Дежурни црв на делу

Дежурни црв на делу

Пише Ненад Грујичић

Одговор на памфлет Селимира Радуловића „Директорско антологичарско чудо!!!“, „Печат“, 11. јануар 2013.

Ништа лепше за аутора Антологије него да се о њој пишу и похвале и покуде. Међутим, када се појави прљав текст писан руком особе која нема стабилан морални центар за јавну равнотежу, онда аутор књиге мора да реагује. Поготово ако га с том особом веже симпатичан историјат.
Пре две деценије, партијски инструисан, Селимир Радуловић ме је напао на скупштини писаца у „Матици српској“, тражећи моју оставку поводом ћириличне табле ДКВ, коју је законодавац регуларно, као и на другим институцијама у Новом Саду, поставио на адреси ове асоцијације књижевника, а ја случајем био њен председник. Поражен јавним гласањем писаца, блед попут јетрве на пијаци без јаја, С. Р. је с актовком пуном доушничког материјала у паузи побегао са скупштине.
Преиспољни фарисеј, каквог мајка више родити неће, Селимир Радуловић, у своме новом памфлету, напустио је тему Антологије и ударио по мени као личности и директору „Бранковог кола“. Никад ми овај недаровити пишчић није опростио што сам га за седам копаља већ на старту књижевне каријере оставио иза себе за сва времена. Још из раних студентских дана, опчињен мојом песничком супериорношћу, овај карикатурални мастодонт, равнотежу је тражио у служењу дневној политици и полицији.
У тексту „Књижевни полицајац“, у „Политици“, Флорика Штефан је прецизно насликала портрет овога жбира, наглашавајући да је у Друштво књижевника Војводине, уз никад виђен преседан, примљен без иједне објављене књиге, иако су услов две. Запослен у Извршном већу Војводине, пише Ф. Штефан, он тајно и помно анализује наше текстове и доставља своје увиде бирократској врхушки.
У његовој, најнеозбиљнијој Антологији икад објављеној на српском језику, „Златни век српског песништва (1910-2010)“, са предговором попут недовршеног семинарског рада, поред напрасно увршћених 25 аутора, где се налазе и песме Душка Радовића и Ранка Јововића, сипљиви приређивач није нашао места за Јована Христића, Слободана Ракитића, Павла Поповића, Алека Вукадиновића, Мирослава Антића, Дару Секулић, Драгомира Брајковића, Даринку Јеврић, Стевана Тонтића, Милана Ненадића, Гојка Ђога, Мирослава Максимовића, Милосава Тешића и друге. Места није било ни за Милутина Бојића, Аницу Савић Ребац, Радета Драинца, Симу Пандуровића, Риста Ратковића, Милана Дединца и друге. Фолирант је уврстио само једну песникињу, и тиме понизио мноштво врсних. И није било никог из прекодринског ијекавског амбијента.

[restrictedarea] Пет месеци по изласку моје Антологије, окуражио се фарисеј да у дане Божићног поста, набијен бесом и мржњом, напише памфлет са мефистофелским изливом мржње. Новокомпоновани верник, експресно пребачен са Марксовог „Капитала“ на „Библију“, амблем му дневно-политичке моћи, гордо цитира апостола Павла као израз своје чистоте и безгрешности. Гневно удара по мени грешном и никаквом, по кнезу таме и студенту друге године књижевности. Нигде на свету нема тако племенитог јунака испосника са миром у срцу у данима Божића, са благим речима и мислима, када се молитвено смирује страст и све прашта. Нигде таквог вертепаша без песничког талента, који се потписивао и као Сариб Сариб.
Вешто скривајући тавне трагове своје аморалности, удворички се недавно натрћио властима у Новом Саду као књижевни полицајац, како га је у наслову свог текста назвала и обријала Флорика Штефан пре четврт века. Не наводећи у својим новим књигама Цетиње као место рођења, полизао је прагове новопостављених функционера нудећи им се као Србенда књижевник. Из гнезда тобожње политичке моћи, пун балонске снаге, опет ме удара као директора „Бранковог кола“ и песничку личност. И увек се превари у процени тренутка.
На опште дивљење јавности, имајући образа, прелетач-сунцокрет Селим-жбир Крадуловић, нашао се на месту директора „Стеријиног позорја“, немилосрдно газећи коске досадашњег челника, угледног човека позоришне струке. Иначе, ујутро 5. октобра 2000. године, С. Р. био је именован за директора „Стеријиног позорја“, али већ поподне све пало је у воду. После 12 година дочекао је прилику да се освети – себи самом, с обзиром на то да ништа не зна о позоришту, осим што је лануо гадну ствар о глумцима.
У лицемерној пасквили насловљеној са три узвичника, С. Р. вришти да сам три деценије на челу „Бранковог кола“. Да, то је тачно, поносим се тиме. Нисам ту о(п)стајао љубећи скуте политичарима, нити пишући им говоре као што је идеолошки мутант непрестано чинио. Мој реални циљ је, мили рођо, да достигнем угледног Јована Ћирилова који већ четрдесет седам година води „Битеф“. На том сам путу и ја. У три наврата ми је досад било нуђено место управника Српског народног позоришта, и одбио сам сваки пут. То Селим-жбир не разуме…
Познато је да неостварени песници пате страшно и неутешно, да је њихова фрустрација голема и болна. Такав је и наш талибанчић. Његове муке су дубоке и непремостиве. Он препознаје таленат код других и стење од једа. Неко би помислио да га нешто тера на ветар или нужду из прека. Не, он је у сталним трудовима, у никад довршеној метaморфози – да од црва постане лептир! Он сад куне и баца фатву на мене, а већ му угрожена позиција у „Стеријином позорју“. Већ су га начели стручњаци из позоришног света и неће далеко догурати као охоли нестручњак. Позоришни културни миље никоме не прашта.
Хаотично нападајући све у Антологији, насумице цитирајући реченице из Предговора и Напомена, неталентовани поета пени своје непроходне реченице. Не зна узрујани подрепаш шта је дубински поглед на век и пô српске поезије, шта иновантно повезивање елемената епоха кроз бројне песничке индивидуе, шта храбро ревалоризовање песничке сцене и шта оригинални стилско-језички печат аутора. Он је познат по томе што наручује и добро плаћа текстове о својим увек истим изборима поезије, а сачињеним на основу два-три досад објављена књижурка блентавих стихова. Полицајац хоће да буде песник, и то ти је.
Лажни ризничар свих суза припада паћеницима који, тобож постећи целу једну седмицу, сваког дана, попут манекена, стају на вагу да виде колико су декаграма изгубили. Тишти га што се није нашао међу 290 мојих изабраних песника. Њега и нема, иначе, у антологијама. Не постоји као српски песник. Мени пребацује да сам писао о антологијама у којима нисам заступљен, а зна да у мојој библиографији која броји преко 1.500 јединица, чак 280 припада песмама заступљеним у разним антологијама. Само тај део дупло је већи од његове укупне библиографијице.
Он чак не зна како се моја Антологија зове. У свом памфлетском испаду наводи „Антологија српског песништва (1847-2000)“. То је недопустиво. Моја књига се зове „Антологија српске поезије (1847-2000)“. Мумла да моја књига није антологија већ панорама. Не зна локални жбир шта је интегрални цветник српске поезије. Он не види потребу да се српска поезија представи у својој раскоши, без грубог свођења на минимум. Не види задатак наших културних институција и појединаца да, радећи на сличним пројектима, морају водити рачуна о свакој снажној креативној појави у релативно малом српском народу и језику.
Сатрап културне сцене, без дела и имена, чија непотребна Антологија врви од грешака сваке врсте, проналази две техничке у мојој и сеири као ага са чибуком. Набасао је на компјутерску грешку обрисаног текста испод наслова једне песме Бранислава Петровића, као и на Дедићеву песму која се, приликом копирања, секундом компјутерског клика нашла код Зупца. То се догађа, и то не говори о незнању, већ о виртуелној непредвидљивости компјутерске технологије која често и сама једе текст. Те врсте грешака памте се као анегдотске слике корисне за бистрији поглед на тему о којој је реч.
Срећом, такве грешке лако се исправе у новом издању Антологије, нарочито данас у електронској варијанти, и то одмах. И ту видим љубомору књижевног несоја, љубомору фундаменталисте напумпаног демонијадом девет нивоа пакла, љубомору поводом другог, допуњеног издања моје Антологије где се Селим-жбирова поезија, на срећу читалаца, опет неће наћи.
Шта би тај рекао за грешку у „Антологији српске поезије“ Свете Лукића, где се песма Миодрага Павловића „Орфеј у Кареји“ нашла под насловом „Орфеј у Кореји“. Кареја (монашки градић на Светој Гори) и Кореја, два потпуно опречна топонима. Добронамеран дух ће увек правилно видети и, без злехудости, закључити о чему се ради.
А коју врсту грешака је правио овај верски геније у својој златној Антологији која обухвата период од 1910. до 2010. године. Да ли су то компјутерске или грешке у његовој глави? У Антологију су увршћене песме Лазе Костића које не припадају том интервалу. Пре свега, „Santa Maria della Salute“, која је написана 1909. године, затим из дубина деветнаестог века, песма „Међу јавом и мед сном“, написaна 1863, „Снове снивам“1861, „Химна Јовану Дамаскину“1865, „Спомен на Руварца“ 1865, драма Максим Црнојевић (из које су стихови) – 1868. и „Разговор са увученом српском заставом на мађистрату новосадском“ – 1869. године. Ој, барабо, запјевај још коју/ да запамтим мелодију твоју!
Комесар не помиње досад уочене квалитете моје Антологије у бројним текстовима и на промоцијама, у штампаним и електронским медијима. Нека, тако би и требало. Не коментарише да се први пут 35 песникиња нашло у Антологији српске поезије, затим 26 песника из ијекавског прекодринског амбијента. Не наводи кантауторе и рокенрол песнике, чијим уношењем у Антологију је направљен прворазредни светски гест наше културе. Не указује на новооткривене песнике попут Петра Милосављевића. Ништа не разуме око Васка Попе у мом Предговору, осим што је поновио олињале фразетине.
Залудник брбља да Антологија не вреди ни пишљивог боба. А зна да је Михајло Пантић за Дневник РТС-а рекао: „Антологија Ненада Грујичића је једна од оних које се у критици сматрају интегралним. Она обухвата српско песништво од просева модерне свести у српској песничкој имагинацији до дана данашњег, и предочава ширину и богатство свега онога што је та имагинација кроз векове успела да нам дâ“. Селим-жбир зна да су о Антологији писали Драгољуб Стојадиновић, др Славица Гароња Радованац, Мирко Вуковић, Марија Слобода и др Бранко Бајовић. И извесни Миленко Д. Јовановић који, наводећи рок-песнике, каже да нема Боре Ђорђевића, а има – на 742. страни.
Поезија је видовити ерос језика, стоји у мом Предговору, и у наслову приказа у листу „Политика“. То ограничени ум мога опонента не може појмити, јер је кодиран за тесне капацитете разумевања поезије, духа и живота. Он „Библију“ користи као крсташки мач којим иде на мене, као ађутант небеске силе на земљи, који непрестано цитира Божје речи као своје приватно власништво, а при том, жести се и приземно рита.
Ето, ја ћу, ситан и безначајан, цитирати старца Порфирија који није писао псалме: „Када заволимо Христа из све душе своје, када се Божанска љубав усели у нас, проблеми нестају, а ми се испуњавамо духовном радошћу.“ Не видим духовну радост код нашег фарисеја, само ковитлац бесова што га дижу и бацају на брвна, па опет подижу, витлају и грохотом трескају о земљу. И тако изломљен и опоменут, без стеченог мира и тиховања, он не престаје да бљује вражју жуч у непрекидној потреби да ме троузвичним дречањем омаловажи и повреди.
Но, свако је газда својих поступака. Као мирни и светли весник, Селчо Радуловић очигледно има великих проблема са густим мраком у себи. Требало би му помоћи и изљубити га на првом ћошку. И требало би тог човека разумети, он је сад усредсређен на борбу за опстанак у „Стеријином позорју“ – да остане бар до краја сезоне. Јер, ванредни избори су на видику, па ваља конвертитску шминку и страначки свитњак припремити на време. А то је атмосфера, пева Бранислав Петровић, када је већ из потаје измилео дежурни црв.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. „Никад ми овај недаровити пишчић није опростио што сам га за седам копаља већ на старту књижевне каријере оставио иза себе за сва времена. Још из раних студентских дана, опчињен мојом песничком супериорношћу, овај карикатурални мастодонт, равнотежу је тражио у служењу дневној политици и полицији.“

    Ретко одиозан одговор. Дошло ми да се окупам кад сам га прочитала. Колико сујете и колико душевне запуштености. Када неко изврће туђе име („Селим-жбир“), не знам шта може бити јадније од тога. Али они који праве „каријеру“ на поезији то вероватно тешко могу разумети. И кад помислим да је овај „колега“, рецимо, једног Ивана Л. Лалића…




    0



    0
  2. Sramotan tekst, nekoga ko se zalaze za utemeljivaca srpske kulturne scene u Novom Sadu. Ne samo uvrede, (Ovde ima elemenata za nekoliko krivicnih prijava od uvrede do klevete), cak i za reagovanje Javnog tuzioca jer je tekst usmeren ka sirenju nacionalne i verske mrznje i netrpeljivosti… Ostao sam bez teksta… Gospodinu Grujicicu bi bolje bilo da zacuti i prestane da pise. Ovaj je tekst u stilu Turbo – folk zvezde, a ne kulturnog radnika.




    0



    0