Ћирилично чудо у Кочерину

Пише Ратко Дмитровић

Како и зашто је извесни Микулић, у једном селу недалеко од Широког Бријега, у Херцеговини, познатој по усташтву  и љутом хрватству, подигао споменик ћириличном писму „заборављајући“ неке врло важне податке из времена које, тврди он, Хрватима служи на част

Двадесетак километара од Мостара, уз реку Лиштицу, смештена је варош Широки Бријег. Територијално, то је Босна и Херцеговина, све остало је у духу и обележјима хрватства. Сам градић нема више од десет хиљада, а истоимена општина више од тридесет хиљада становника. На двадесетак минута лагане вожње колима од Широког Бријега, на магистралном путу за Лиштицу, налази се село Кочерин. До пре неки дан име овог насеља једва да су знали и становници Широког, а онда је експлодирало као динамит; сплитска „Слободна Далмација“ објављује репортажни запис из Кочерина, из којег читаоци сазнају, и виде на фотографијама, да се усред села налази 12 великих ћириличних слова, висине 1,5 метара, исклесаних у камену.

ПО ТЕФТЕРУ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ САНЏАКА Ова информација сама по себи, без наставка који је више од интересантног, изазвала би реакцију типа: „Ма то неки задрти Србин жели да укаже на своје порекло“. Да, могућа је и оваква реакција, уз услов да у Кочерину живе Срби који, ето, терају инат другима. Али, у Кочерину одавно не живи ни један једини Србин, све Хрвати, љути националисти, потомци усташа, јер тај крај је познат из Другог светског рата као легло усташтва. На попису 1991. године само 0,5 одсто грађана Општине Широки Бријег изјаснило се као Срби. Па откуда онда тамо ћирилица?
Случај објашњава Грго Микулић, човек који је све ово осмислио и извео; локални вајар, песник, клесар, етнолог, сакупљач старина… и директор Туристичког уреда Широки Бријег. Та слова су његово дело, а мотив је каже Грго, подсећање на хрватску прошлост и време када су Хрвати користили „рвацку ћирилицу“. У намери да буде аргументован – јер ћирилица је у Хрватској више од једног века синоним за српство, дакле омражена и непожељна – Микулић подсећа на „Кочеринску плочу“, из 1404. године, исписану ћирилицом, која се чува у цркви, ту у селу Кочерин, као споменик нулте категорије.
У питању је надгробни споменик човека по имену Вигањ Милошевић. „Кочеринска плоча“ одавно се води као „повијесни споменик о трајању народа хрватског“ и поред чињенице да се Вигањ презивао како се презивао, односно истине да Хрвати никада у својој историји деци нису давали име Милош, а Вигњево презиме, разуме се, изведено је из личног имена његовог оца или деде, Срба; а шта би друго са тим именом могли да буду.
Седамдесет година после сахране Вигња Милошевића, по тефтеру херцеговачког санџака, село Кочерин бројало је седам домаћинстава. У тим књигама, сачуванима до данас, записана су следећа имена глава породица у Кочерину: Владислав, син Вукашина; Радован, син Милутина; Дураш, син Милохне; Радоња, син Остоје; Браниша, син Бојислава; Радоња, син Јелића и Ивко, син Радоње.

[restrictedarea]

РЕЦЕПТ ХРВАТСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ Ово што се догађа у Кочерину нити је издвојен случај, нити је „инцидент“ локалног особењака. Знају они тамо врло добро своје порекло, али на све начине беже од њега. Тамо где се побећи не може, као у случају „Кочеринске плоче“ и Вигња Милошевића, где им ћирилица и дух остављеног српства сваког дана висе над главом, примењује се опробани рецепт хрватске историографије и националне културе; промена предзнака, присвајање туђег. Главни мозак је, разуме се, у главном граду Хрватске, а ово на локалу, као што је Кочерин, само је извођење радова.
Крајем 2012. године, новембра месеца, у Загребу је одржан међународно научни скуп „Хрватска ћирилична баштина“ на којем је заузет став, подржан од стране „Хрватске академије знаности и умјетности“, да је „Мирослављево јеванђеље“ проглашено за дело написано „хрватском ћирилицом и старословенским језиком, хрватске редакције“.
Подсећам – а Срби се морају подсећати, јер нема народа на Кугли земаљској који тако брзо заборавља своју прошлост као Срби – да је „Мирослављево јеванђеље“ најзначајнији ћирилични споменик српско-словенске писмености, настао у 12 веку, по наруџби захумског кнеза Мирослава, брата великог жупана рашког, Стефана Немање, а за потребе цркве Светог Петра и Павла, у Бијелом Пољу, иначе задужбине кнеза Мирослава, која ће касније прерасти у седиште епископа Хумске епархије, Српске православне цркве. Ништа од овога није засметало Хрватима и њиховој најзначајнијој научној институцији (ХАЗУ) да „Мирослављево јеванђеље“ укњиже као своје.
Само корак од овога је одлука – а и то ће се десити – да Хрвати Немањиће прогласе „старом хрватском лозом“.
Ако у разговору са неким Хрватом који тврди да постоји „хрватска ћирилица“ ( што у хрватској визури значи да све написано на ћирилици припада хрватској културној баштини) покажете упорност у негирању такве будалаштине, ваш саговорник ће се брзо пребацити на други ниво и казаће вам да се ту, у ствари, ради о „босанчици“, аутентичном ћириличном писму Босне и Херцеговине, којим су се служили Хрвати. У том случају мора се извући још једно подсећање; босанчицу је, као синоним за ћирилицу, на самом почетку 20. века, неколико година пред смрт, лансирао Бењамин Калај, аустријски управник Босне, човек који је измислио и Бошњаке, као нову нацију. Све то Калај је урадио са циљем да се што више истопе српски трагови и затру српски корени по Босни и Херцеговини.
Калај јесте лансирао босанчицу и увео је под тим именом у јавну употребу, али се „босанчица“ као појам ипак не може приписати Калају већ човеку који се звао Ћиро Трухелка. У питању је Чех, рођен у Осијеку, који врло млад, имао је само 21 годину, са завршеним високим школама и докторатом, долази 1886. године у Сарајево, са задатком да испуни налог Беча и припреми отварање Земаљског музеја Босне и Херцеговине. То је и остварено, две године касније.

НА ТЕМЕЉИМА ПРАВОСЛАВНИХ ХРАМОВА Вратимо се ми у Широки Бријег. Прва католичка црква у том месту подигнута је 1871. године и то на темељима православне цркве коју су порушили Турци. Овакви случајеви бројни су у Западној Херцеговини и Далмацији. Италијански теолог и путописац Алберто Фортис објавио је 1774. године путопис из Далмације. Фортис са резигнацијом пише да су фрањевци у Заострогу, градећи своју цркву, употребили гомилу грађевинског материјала, камена, са којег су претходно врло пажљиво и детаљно огулили слова. Ћирилична. Камење су сакупљали по рушевинама уз Неретву, на местима где су некада били православни храмови.
Широки Бријег, са околином, дао је у Другом светском рату велики број усташа међу којима и најстрашније злочинце, монструме кољаче. У самом Широком, већ у мају 1941. године, само месец дана после проглашења Независне Државе Хрватске, убијено је око четири хиљаде Срба, а значајну улогу у злочину имао је Андрија Артуковић. Колико су усташка идеја и оданост новоствореној хрватској држави биле јаке на простору Широког Бријега говори и податак да се велики број усташа из Широког и околних села придружио „шкрипарима“, оружаним групама поражене усташке војске који су све до 1948. године пружали оружани отпор новим властима, скривајући се по врлетима Херцеговине, уз свесрдну помоћ локалног становништва.
Из Широког Бријега је Гојко Шушак, Туђманов министар одбране, човек који је 1990. године из хрватске емиграције дошао у Загреб, уносећи у систем нове хрватске државе снажан дух неоусташтва. На том делу херцеговачког камењара рођен је и Миљенко Хркач, усташки терориста који је 13. јула 1968. године подметнуо и активирао бомбу у београдском биоскопу „20. октобар“. У страховитој експлозији погинуо је радник Саво Чучуровић, а студенткиња Магдалена Новаковић остала је без обе ноге. Рањено је више од 70 људи. Хркач је ухваћен и осуђен на смрт стрељањем. Казна је извршена у зору, 10. јануара 1978. године. Иначе, презиме Хркач, са варијантама Ркаћ или Хркаћ, погрдни је назив за Србе у Херцеговини и Далмацији. Породица Миљенка Хркача некада је славила Ђурђевдан.
Гореспоменутом Грги Микулићу, борцу за повратак у живот „рвацке ћирилице“ још само фали да набави књигу Јевте Дедијера „Херцеговина“, први пут штампану 1909. године. То капитално и данас незаобилазно дело, настало је као последица деценијског рада на терену, а аутентичност тамо изнетих података никада нико није ни покушао да оспори. Микулић би у Дедијеровој књизи нашао податке који се тичу директно њега и његове породице; пре свега да су Микулићи на простор данашњег Широког Бријега дошли у време Херцега Стјепана, као Срби, и да им је Никољдан била крсна слава.
А што се тиче Срба који јадикују над хрватским присвајањем ћирилице, не би било лоше да такви прошетају центром Београда, најбоље Кнез Михаиловом улицом. Ћирилицу тамо неће пронаћи ни за лек.

[/restrictedarea]