Почетна / Други пишу / Бранко Жујовић: Време пацовчића

Бранко Жујовић: Време пацовчића

Зашто у Србији нико не заштити деведесетдвогодишњег старца од напада острашћених полуинтелигената, ако већ упростаченој српској НВО култури није стало до највећег српског књижевног имена с краја XX века и његовог права на мишљење и делање?

„Својим Писмом студентима који студирају у иностранству, Добрица Ћосић је веровао да ће, по ко зна који пут, пожњети пажњу и дивљење јавности, сејући своје рециклирано, патетично мудровање о историјској угрожености српског народа. Али, уместо уобичајених удворничких, кукавичких похвала добио је, неочекивано за многе, директне, бескомпромисно критичне, аналитичке одговоре студената из земље и дијаспоре.“

Ово је почетак текста Миљенка Дерете, објављен 3. јануара ове године у Политици. На страну могућа подсвесна психолошка позадина реченице о дивљењу и жетви пажње. На страну чак и непристојан, подмукло-асоцирајући наслов „Сејао ветар, пожњео олују“. На страну и мотив Дерете да се наглавачке баци у непостојећу полемику, коју је с писцем Добрицом Ћосићем монологно повео НВО сектор.

Сваки пристојан читалац Политике, каква год да је, читајући даље текст Миљенка Дерете морао је да се згрози количинама шовинизма: „Смернице је од Ћосића ‘наручила’ Организација српских студената у иностранству… Ово по себи говори о њиховом неупитном патриотизму, који се на сајту ОССИ потврђује кроз ћириличне препеве као што су „Студира хемијску и физичку биологију (“Chemical and Physical Biology)”.

Деретини бескомпромисно критични и аналитични студенти су дипломац Милош Ћирић из Београда и Марко Симоновић из Утрехта. Ћирић, који је писмо човеку од 92 године започео са „Непоштовани Добрице Ћосићу“, има све академске врлине неопходне за каријеру у Србији.

Није прочитао ни једну Ћосићеву књигу, геј активиста је, верује до секташке посвећености у поједностављене истине („Политика Добриће Ћосића уништава земљу и млади због ње одлазе из земље.“) и има жељу да емигрира у рај за који је вероватно чуо да постоји на курсевима НВО.

„Левичар“ је и „антифашиста“ који се никада није запитао зашто се самопрокламовани постмодерни „антифашисти“ Србије залажу управо за васпостављање граница на територији Србије из времена фашизма. Није се запитао чак ни зашто је Хрватској и Албанцима на Косову и Метохији, ма колики српски злочини били, дато одвратно право на етнички чисте државе.

Други Деретин адут, Марко Симоновић, није вредан ни најмањег помена. У „одговору“ Добрици Ћосићу промашио је тему за кеца као кућа. Ћосић се, наиме, у свом писму обратио студентима који желе да се врате у отаџбину, а не Симоновићу који за себе каже да је у „поодмаклом стадијуму бикултуралности“ и који се код куће осећа непријатно или тако некако.

Дерета је, међутим, заборавио да помене највреднију међу њима: Биљану Србљановић. Она је на свом налогу на Твитеру истог часа написала: „Срам га, бре, било, приученог, злог, доконог, незајажљивог, алавог, необразованог, притупог и користољубивог старца. Срам.“ Поменула је успут Ћосићеве „комесарске дане у партизанима“ и „калемарску школу“.

Успаљена драмска списатељица псовачица и два млада орвеловца у НВО бомбардовању старца од 92 године! Сјајан караказан српске друштвене стварности. Зашто у Србији нико не заштити Добрицу Ћосића од напада острашћених полуинтелигената, ако већ упростаченој српској НВО култури није стало до највећег српског књижевног имена краја XX века и његовог права на мишљење и делање?

Шта ће се догодити, када иста екипа сутра на улици пљуне вашег деду, само зато што конзумира домаћу шљивовицу уместо екстазија и завија дуван уместо марихуане? Могу видојковићи, басаре, србљановићи и остали ћирићи да се изливају по српској књижевности до миле воље, али читаоци, ако то јесу, морају да бране право сваког од њих да кажу шта имају, укључујући ту и недосегнутог Добрицу Ћосића.

Е сад… Откуд толики напади баш о рођендану Добрице Ћосића (29. децембра), ма шта о његовом политичком деловању сви ми мислили? Зашто је Добрица Ћосић толико важна мета? Млади полуинтелигенти, образовани у радионицама НВО, верују у догму о Ћосићевој свекривици, Ћосићу као трансисторијском узроку инфлације, етничког чишћења РСК, Другог светског рата, прогону Срба из Сарајева и западне Босне, злочиначког Првог српског устанка, на крају и етнички чистог Косова и Метохије.

Да би оставили Добрицу Ћосића и његово драгоцено књижевно дело на миру, топло им препоручујем књигу „Карактер и менталитет једног поколења“. Време је Божићних празника, па смо у Блицу могли да прочитамо репортажу о немачким војницима, који се, с рукама у џеповима, кикоћу над моштима Јоаникија Првог у Пећкој Патријаршији. То је ваљда образац културног понашања представника војне силе која долази из курсистичког раја НВО.

И Пећка Патријаршија и Гистав Ле Бон, коме је у „Карактеру и менталитету једног поколења“ тако аргументовано и сликовито одговорио Драгиша Васић, знатно су старији од персонификације српског прагреха зване Добрица Ћосић. Ево зато једне европски просвећене историјске сцене, коју вам неће представити ни на једној Деретиној, Ћирићевој или Србљановићевој радионици, јер је временски изглобљена из логике њиховог поимања Добрице Ћосића.

Реч је о егзекуцији Ванка Глигоријевића из Битоља, који је за време Првог светског рата обешен због шпијунаже у корист Српске војске и савезника. „Објективна анкета утврдила је“, пише Васић цитирајући извештај објављен 26. априла 1918. године у Солуну, „да је Глигоријевић збиља, као родољуб, слао извештаје савезницима.

Али, ако је требало да буде осуђен“, пише даље Васић, „нашто је Немцима и Бугарима било потребно да присуствују у великом броју, нарочито официри вешању; нашто натерати жену и децу Ванкову да гледају смртне муке његове, зашто је Бојаџијев (официр) ударио камџијом ћерчицу Ванкову, кад је клекла пред њима молећи за милост оца?

Зашто су се пред таквим сценама официри смејали слатко? Пресуда се може примити, али начин извршења аутентично документован? Они имају манију да репродукују мрачне и страховите слике варварства на дописним картама. Серија таквих карата нађена је код немачких и бугарских војника на фронту Српске војске. На свима су насликана вешала наших поданика, у свима њиховим фазама. На многим лица присутних непријатеља показју веселост и задовољство вешалима.“

Једини „злочин“ Добрице Ћосића је непристајање на идеју, по којој је српска борба за независност и слободу један једини мега-злочиначки подухват. Ако је то тако и ако Срби до слободе могу једино преко злочина, онда њима право на слободу и независност свакако треба одузети и онда су они заиста архикривци свог постојања. Онда је Ћосић, први међу њима, крив и за Глигоријевићв усуд и за незадовољство свих ћирића овог света.

Можемо да волимо књижевно дело Добрице Ћосића или да га не читамо. Можемо да се слажемо с њим или да се не слажемо. Али, нико нема право да га понижава и вређа. Немају то право чак ни они чија догма, пркосећи законима физике, каже да је извештај анкетне комисије од 26. априла 1918. године лажљив, да га је сигурно слагао или макар инспирисао Добрица Ћосић у својим романима и да би они, због таквог Ћосићевог лагања, да се одселе одавде.

Далеко вам лепа кућа, идите што пре! Најгоре ће бити ако после Ћосићевог Времена смрти, Деоба, Времена зла, Времена власти и Времена змија из књижевног кошмара на јаву дође и време пацовчића. Биће то коначан крај Србије какву знамо, јер их нећемо одагнати простим склапањем корица књиге.

Извор: Глас Русије

12 коментара

  1. pa vreme pacova je na delu vec 12 godina




    0



    0
  2. ko je taj Dereta.Sta je on u zivotu napravio osim sto sa cegerom stoji ispred zapadnih piljarnica da mu u njega nesto stave.Ili ona Srbljanovicka koja neume ni cestitku za novu godinu da napise. Ima tog mulja poprilicno koga je petooktobarska mutna voda izbacila sa dna barustine.




    0



    0
  3. Samo 12, jesi li siguran?




    0



    0
  4. Hvala na tekstu. Mozda sam malo staromodan, ali u ovakvim slucajevima preferiram „Cankov“ metod. Nije civilizovan, ali je jako efikasan.




    0



    0
  5. Добрица Ћосић је најмудрија жива српска глава. Његови тобожњи критичари имају тежек проблем који се крије у тамном бездану њихове изопачене психе а који потиче од сазнања да су њихове бедне „способности“ неколико светлосних година иза Добричиног генија.
    Они не могу да прихвате чињеницу да Добрица није завршио чак ни средњу пољопривредну школу а ипак се и у књижевности и у политици домогао звезданих висина. За разлику од њих који су завршили високе школе (неки их сада завршавају по принципу „50. евра испит“), па су и поред тога оличење оне народне: „Магарац у Солун, магарац из Солуна“.
    Они не могу да прихвате Добричину револуционарну младост. То им је незамисливо јер је њихова младост била полтронска! У зрелом добу су фантастично напредовали достигавши врхунац свог могућег домета поставши, опростите на изразу, Сорошеви дупелисци и еуРопски дупеувлакачи. Дрогераши и пијанице! Људи који, као што њихова перјаница Светислав Басара рече, „течно говоре на дупе“!
    Да парафразирам Мајаковског – више вреди један лист из било које Добричине књиге од свега што су ови интелектуални и морални кепеци створили и што би, можда, још створили чак да имају и сто живота.
    Свима онима који су прочитали сва или скоро сва Добричина дела, одбрана Добрице Ћосића од оваквих дупеглаваца није ни потребна. Међутим, потребна је највише ради већине младих људи који, нажалост, нажалост и нажалост ништа не читају осим, можда, новина. Зато се Дерета и досетио да искористи најозбиљнији српски лист и да покуша да затрује младе мозгове. Радећи у ортачини са својим моћним меценом оличеним у директору Политике који би, иначе, у озбиљној држави могао једино да љуља врата штампарије и прави мало промаје штампарским радницима. Све то очигледно годи онима који су у врху власти.




    0



    0
  6. Potrebno je ignorisati komentare one histerične, klimakterične, drogirane babe. Naravno i onog bradatog deformisanog kepeca. Sigurno je da se mora naći način da se zaštiti poštovani gospodin Dobrica Ćosić. Ipak, imajući u vidu ko napada, nije potrebno koristiti tešku artiljeriju. Sve je to, kako naš narod kaže, običan (onaj) dim.




    0



    0
  7. Videli smo nedavno kako Palestinci resavoaju problem sa izdajnicima i petom kolonom. Zakacili su gada uzetom za auto i tako ga vukli po ulici da ga svi vide. Efikasno !!!




    0



    0
  8. Зоран Ђорђевић

    Она је на свом налогу на Твитеру истог часа написала: „Срам га, бре, било, приученог, злог, доконог, незајажљивог, алавог, необразованог, притупог и користољубивог старца. Срам.“

    Па да се овако обратила било ком старцу из комшилука заслужила би бар да јој се налупају шамари.




    0



    0
  9. Niko ne moze da ospori nekome da ima razlicito misljenje. Bar toga u Srbiji imamo koliko hocete! Ali bi zato jedna prenaucena, dobra, zauzeta, odmerena, sita, obrazovana, bistra i velikodušna devojčica trebalo da zna kako svoje da plasira. Ali, sta ja znam, mozda je sad tako moderno u Parizu!?




    0



    0
  10. Pa, nije Dobrica Ćosić oduvek imao devedesetdve godine, uostalom to nema nikakve veze, javna je ličnost, aktivan još uvek – zašto da ne bude kritikovan? Samo se zaista postavlja pitanje kakve i od koga stižu te kritike.
    S druge strane ni tekst Branka Žujovića nije baš elegantan, odnosno vrlo je bombastičan i po stilu taman „onima“ sličan.
    A moram reći da je netačno da je Ćosić najveće srpsko književno ime s kraja XX veka, uz ogromno poštovanje, nepotrebna je, da ne kažem neuverljiva takva kvalifikacija. Nadam se da medju čitaocima Pečata ima ozbiljnih poznavaoca srpske književnosti, oni će razumeti.




    0



    0
  11. Uopste ne sumnjam da svi napadi od maloborojnih ostrascenih i fanaticnih osoba protivu Dobrice Cosica nisu sustinski toliko protivu njega licno koliko su protivu njegovih ideja i rodoljublja.

    Ocigledno je da ti zeloti ne razumeju i nece da razumeju Dobricu Cosica kao licnost i najveceg srpskog pisca 20-og veka. Bez ikakvog osecanja ljudske i moralne odgovornosti, oni stalno bacaju blato na Dobricu Cosica. Drzim da je malo njih procitalo, recimo VREME VLASTI, s posebnom paznjom i naporom da razumeju izuzetno slozeni lik glavnog heroja, Ivana Katica. Tu bi svakako dobili osecaj i upoznavanje za bitne zivotne dileme, tragicne sumnje i beskrajne nedoumice coveka koji trazi put i smisao ljudske egizstencije . I mozda bi razumeli licnost Cosica i onda daleko bolje svhatili njegovu zivotnu borbu, njenu sustinu i pravac. To njih naravno ne interesuje.

    Oni su se zelotski okomili na Cosiceve politcke ideje i filozofiju, na njegove postojne principe rodoljublja, na njegove opise istoriskih srpskih patnji i borbu za opstanak i odrzavanje identiteta. Osobe kao ovaj Dereta su fanatici koji gmizu u blatu i otpadu. Oni su nedostojni paznje normalnih ljudi. Konacno sto on i njegovi pisu i kazu daleko je gore i mnogi vise kazu o sebi nego o Dobrici Cosicu




    0



    0
  12. Већ дуго живим ван наше земље и пишем вам српском ћирилицом. Оно што се неки бацају блатом на нашу светињу, на нашу напаћену али поноситу душу, на једног од највећих синова нашег народа, то је невиђени срам, најнижа тачка у нашем менталитету. Господин Добрица Ћосић је светли стуб, нешто најплеменитије што нам ја наша земља подарила и тражим за њега праву реч, можда неку посве нову реч за ову прилику, можда је то СРБОСВЕТИОНИК који обасјава наше свепостојање.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *