Бранко Жујовић: Марш на Ист Ривер

Србија тактичку предност из Стразбура и Прешева може капитализовати једино ако своју политику врати у УН, зато што је Савет безбедности једини Стаљинград њене борбе за Косово и Метохију. Искуство из Парламентарне скупштине Савета Европе, тела свеобухватнијег и знатно ширег од органа ЕУ, сугерише управо то.

Као на филмској новогодишњој траци, догађаје на Ист Риверу од 14. јануара до данас смењивала су збивања на југу централне Србије и у Парламентарној скупштини Савета Европе. После дуго времена, Србија је у Њујорку, Прешеву и Стразбуру личила на државу.

Показала је себе ван растера западне пропаганде, демонстрирајући истовремено способност употребе паметне силе. Албански екстремисти, док пишем овај коментар, истерани су на европски чистац. Вандализам је једини аутентичан одговор којим располажу после Прешева и то нико разуман више не може да порекне.

Уништавају преостале српске споменике борбе против фашизма, споменике деци у Гораждевцу, коју су сами поубијали и надгробне породичне споменике на православним гробљима.

У сред таквих албанских протеста, огласио се Савет Европе. Резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе у Стразбуру, усвојена јуче, сушта је супротност многих извештаја органа ЕУ и САД о несумњивом „напретку Косова“.

За разлику од, на пример, Међународне управљачке групе за Косово, која је више пута наглашавала „значајан напредак у изградњи демократске, мултиетничке државе на начелима демократије и људских права“, рецимо средином јуна 2009. године, резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе од јуче констатује да је напредак у побољшању владавине закона на Косову и Метохији спор.

Крајем 2009. године, у Приштини је, због откривања споменика самом себи, боравио бивши председник САД, Бил Клинтон. Он је, обраћајући се тамошњој јавности, изјавио да је „срећан и поносан зато што је Косово напредовало више него што су пријатељи то очекивали“, а пред посланицима албанске скупштине у Приштини додао је да је „Косово успело да створи демократске институције, слободну штампу и снажно цивилно друштво“.

После тако убедљивих похвала, Парламентарна скупштина Савета Европе јуче је констатовала и да је „нарочито забринута због ситуације и безбедности српске заједнице на северу Косова, где још избијају инциденти и стварају се тензије“.

За разлику од бројних славопојки Приштини, упућених од Питера Фејта, Фернанда Ђентилинија, Вилијама Вокера, Медлин Олбрајт, Сесилије Малстром и бројних других западних бирократа, у резолуцији известиоца Савета Европе, Бјорна фон Сидова, каже се да је ситуација на Косову веома лоша, да нема владавине права и да је корупција распрострањена у свим деловима друштва, те да безбедност није добра.

Најважније је сада да Србија капитализује тактичку предност, након ефикасне акције у Прешеву и усвајања резолуције у Стразбуру. Вандализам и протести на Косову и Метохији, након Прешева и Стразбура, актуелизују питање безбедности у преговорима Београда и албанске националне мањине.

Какав је смисао договора о царинама или саобраћајним таблицама, ако је лов на људе, цркву и успомену на покојнике образац политичког опхођења једне од страна, у ситуацијама када нема разуман политички одговор?

Занимљиво је да је, одмах по уклањању споменика у Прешеву и отпочињању насиља на Косову и Метохији, Хашим Тачи отишао у Анкару. Агенција „Анадолија“ јавила је 21. јануара да је са премијером Реџепом Тајипом Ердоганом разговарао више од два сата, али није саопштено о чему су разговарали.

Извесно, нису разматрали детаље спортске сарадње. Турска је последњих година један од најкориснијих албанских савезника. Осим инвестиција у инфраструктуру јужне српске покрајине, тамо где већину чине Албанци, она покушава да буде укључена у балканске процесе и на друге начине.

Треба подсетити да је неформална међународна група „Пријатељи Санџака“ формирана још јануара 2009. године. Предводе је САД, Велика Британија, Француска, Турска и Немачка са још неколико мање утицајних земаља, уз канцеларије ЕУ и ОЕБС-а у Београду.

Проблем српско-турског партнерства, најављиваног у време Бориса Тадића, а које је толико нервирало Милорада Додика и Републику Српску, представља чињеница да Турска има намеру да улаже капитал и политички утицај искључиво у областима са муслиманском већином и отоманским наслеђем, као што су Косово и Метохија и Рашко-полимска област.

Због свега тога је важно да Србија врати косметску политику у УН. Јучерашње искуство из Стразбура сугерише управо то. Србија је у Парламентарној скупштини Савета Европе, која није део органа ЕУ, успевала да покрене и реализује питања попут трговине људским органима на Косову и Метохији.

Савет Европе има 47 земаља чланица, свеобухватније је и знатно шире тело од органа ЕУ, у чијим се оквирима тренутно води дијалог Београд – Приштина. Јасно је да такав један свеевропски форум поседује знатно већи морални, демократски и политички капацитет. А то је управо оно што је Србији потребно.

Савет безбедности УН једини је српски Стаљинград у борби за Косово и Метохију. Ако своју косметску политику не врати у Генералну скупштину и друге органе УН, Србија ће, због инсистирања на решавању овог питања у за њу киселој средини ЕУ, доживети да и ова резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе о Косову и Метохији доживи судбину резолуције усвојене поводом извештаја Дика Мартија.

Глас Русије

2 коментара

  1. Ova fotografija toliko mnogo govori i toliko simbolike, a s tim i istine, ima u njoj gde se nalaze UN i njen paradoksalni uticaj u svetu. Nažalost! Jeste da je i Amerikanci posmatraju kao svoj “katastar”, samo puno bi narušilo, urbanistički, priobalje Njujorka, posle rušenja Bliznakinja! Neka ostane TO zadatak za neki budući Cunami koji će sami isprovocirati!

  2. Sve je ovo lijepo receno, i SRPSKI interesi bi imali velike sanse da SIPTARI i njihovi pomagacim, nisu uspjeli da “instaliraju” svog covjeka za predsjednika SRPSKE VLADE. Po svemu sto je do sad ucinio DACIC, moze se zakljuciti da se on uveliko bori PROTIV SRPSKIH INTERESA a za interese SVIH OSTALIH……………..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *