Б92 мрачи, ваистину мрачи

Пише Миодраг Зарковић

Најнедодирљивија телевизијска станица у историји не преза ни од тога да у своју, противнационалну сврху искористи чак и велике православне празнике, попут дана Христовог рођења

Оља Бећковић се повремено смеје. Увек сама са собом, и обавезно у каквом фацијалном грчу који бауља по граници весеља и ругања; али се смеје. И – то је то, што се тиче радости на Б92. Нико се, осим каткад Оље Бећковић, не радује на овој фреквенцији.
Има већ више од 12 година како Б92 приказује целодневни садржај. У тих 12 лета, у програму ове куће своје место је нашло прегршт информативних емисија, политичких дебата, кратких форми, директних преноса, филмова, серија, концерата, утакмица… Ведрине, међутим, није било ни од корова. Чак и оно мало хумора што је доспевало у њихово парче етра – преко играног програма, махом страног – одликовало се бунтом, карикирањем, па и исмевањем, али никада ведрином. Изузев, повремено, Оље Бећковић.
Чињеница да је „Утисак недеље“ најозаренија емисија на некој телевизији, и то убедљиво најозаренија, много говори о тој телевизији. Сва је прилика да је Б92 још на свом прапочетку била замишљена као простор на којем не сме постојати ни трачак веселости, што је задатак који је беспрекорно одрадила. Као звер од ватре, тако и Б92 у широком луку бежи од сваког облика исконске, људске ведрине.
За такав телевизијски концепт, Божић је велика невоља. Божић се, наиме, често описује као најведрији хришћански празник, што ће рећи да га одликује управо оно што је са фреквенције Б92 – али и њених пратећих платформи, као што је званични сајт ове куће – увелико протерано. Како, дакле, доскочити Божићу? Како народу којем сте већ ускратили правду и истину, сада одузети и мир Божји, толико често помињан у међусобним здрављењима верујућих?!

Па, лако: тако што ћете убеђивати народ да тог мира није достојан. Тачно то је Б92, на свим фронтовима, радила протеклих празника, када је ударно место у њиховим информативним емисијама добијала црна хроника. Извештаји о саобраћајним несрећама, те о тучама, разбојништвима и другим противзаконитим работама, као да су посебно били наглашавани баш на Бадњи дан и на Божић.
Истини за вољу, није само Б92 била посвећена том циљу. На већини овдашњих канала могли смо током последње седмице да исцрпно сазнајемо каква су се све непочинства дешавала преко празника у српским градовима, нарочито у Београду. И од свега је најзлокобније било оно дрско, изазивачко повезивање набројаних инцидената са празничним приликама. Све у стилу: „Ни Божић није могао да протекне без нереда/пијанстава/удеса“. Најдаље је, ипак, отишла Б92, која је, примера ради, другог дана Божића приказала прилог о томе како „током празника расте број случајева породичног насиља“: углас са саговорницима из сигурних кућа, ауторка прилога тврди да насиље лакше избија када је породица на окупу, а поред беспарице и свеопштег незадовољства, управо је окупљање означено као један од основних узрока ове појаве, пошто, наводно, о празницима људи проводе више времена са својим породицама, па тада међусобне несугласице, које се иначе таложе, не могу да буду игнорисане!
Сајт Б92 је, у истом духу, цело поподне 7. јануара као ударну вест држао извештај о броју инцидената у Београду, иронично насловљен: „И на Божић туче, пијанства…“
Да не буде забуне – овакав приступ празничном информисању је оправдан у строго чињеничном смислу. Дешавају се, наиме, свакојаке неподопштине када им никако није време; без тога се, напросто, не може у граду попут скоро двомилионског Београда, где је неизбежно да ту и тамо дође до ружних или опасних испада – било којег датума. Али, такав приступ је дубоко неморалан када се сагледа у контексту, нарочито због, рекосмо, безобзирног повезивања са празничним околностима. Прво и прво, ни у Београду, ни у Србији не живе само православци. Има овде и других вероисповести, а има и атеиста; свима њима православни Божић не мора да значи нимало, нити су дужни да се осете позваним да одржавају „мир Божји“; сасвим је могуће да међу изгредницима има и припадника ових друштвених скупина; због чега би онда православни верници морали да послушају суптилно провучену „препоруку“ Б92 и осећају срамоту, ако се атеиста потукао са католиком у рецимо Батајници?
Друго и друго, чак и да су сви изгредници православни верници: па шта?! Докле ће најнедодирљивија ТВ станица у историји наметати кривицу целом народу за све што почини овај или онај појединац?!
Треће и треће, а можда и најважније, јесте примењивање двоструког аршина, тако својствено управо „деведесет двојци“. Празници јесу ванредна прилика, али нису једина таква. Нарочито у Београду, главном граду државе чију јужну покрајину окупира НАТО, ванредне прилике су изузетно честе: када год неко од страних силника долази да „преговара“ са овдашњим властодршцима, строги центар Београда бива разумљиво блокиран; Б92 и њој слични медији, међутим, тада не потежу са сличним извештајима о „пијанствима, тучама…“ или барем саобраћајним несрећама, чији се број неминовно увећава у тим околностима! Можете ли, поређења ради, да замислите да на дан „пријатељске“ посете Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, Б92 прикаже прилог о томе како су мере безбедности изазвале хаос у градском саобраћају, који је масовно појачавао раздражљивост возача, због чега су ови лакше и чешће него иначе приступали међусобним обрачунима, па је полиција имала пуне руке посла?!
Наравно да се то никада није догодило, нити ће се догодити. На националној фреквенцији додељеној Б92 – па и на осталим националним фреквенцијама, тамо додуше у нешто мањој мери – најцрње хронике резервисане су само за празнике који одражавају традицију или национални понос. На тај начин се гледалиште не наводи на поуку или опомену, него се, већ увреженим попујућим маниром, намеће осећање кривице, тј. осећање недостојности. Покушава се раширити уверење да смо као друштво склони не само проблематичном понашању, већ и лицемерју, пошто, ето, кршимо чак и начела у која се иначе заклињемо.
Нажалост, судећи по коментарима посетилаца сајта Б92, у ширењу тог уверења се у великој мери успева.