Почетна / Интервју / Архимандрит Пантелејмон старешина православног храма у Африци – Православље је вера будућности

Архимандрит Пантелејмон старешина православног храма у Африци – Православље је вера будућности

Разговарала Биљана Живковић

Како изгледа православна мисија у Африци и како су се под окриље јединог православног храма у Африци сакупили људи различитог језика, порекла и боје коже

На пут у свет свештенослужитељства кренуо је осамдесетих из родног Чачка ка Високим Дечанима и Црној Реци. У завичају је организовао десетак хуманитарних конвоја за Србе на КиМ. Тако је Црквени одбор у Јоханесбургу сазнао за „једног младог монаха који је вредан“. Данас је архимандрит Пантелејмон надалеко познат по светосавском мисионарењу на жарком континенту, међу црнцима. За „Печат“ говори о монашком животу и мисионарењу у Африци.
Ступио сам 1996. у манастир Високи Дечани, а после годину дана прешао сам у манастир Црна Река, познати расадник савременог српског монаштва. У тој древној светињи замонашен сам 1998. и рукоположен у ђаконски и свештенички чин од стране тадашњег епископа Рашко-призренског г. Артемија, по оној светоотачкој препоруци да није препоручљиво да неко ко жели да постане монах ступи у манастир који је близу родног места. Пошто сам водио певницу и кухињу у манастиру, ишао сам на испомоћ у новообновљене или новоформиране манастире на КиМ по неколико месеци. Потом се враћао. Живот у Црној Реци је драгоцено духовно искуство. Манастир се налази у планинском кањону далеко од вреве, а црква је буквално смештена у пећини. Да би се до цркве (пећине) стигло, мора се прећи преко моста. У цркви Светог архангела Михаила се налазе мошти св. Петра Коришког, великог српског светитеља и чудотворца, а у пећини је извор чудотворне воде св. Јоаникија Девичког. За шест година, колико сам тамо служио, број монаха је увек био између 20 и 25. Све млади, веома образовани људи. Једни су долазили да започну монашки живот као искушеници, а искуснији су прелазили и преносили искуства по другим манастирима. Начин живота (поредак и типик) у манастиру је био устројен по свим монашким правилима предатим од светих отаца Православне цркве. Тај духовни капитал и основе духовног живота које сам стекао и научио у Црној Реци и данас ме воде и помажу у новим искушењима, у раду далеко од отаџбине.

Били сте блиски са блаженопочившим патријархом Павлом. Испричајте нам неке моменте из Ваших сусрета са њим.
Нашег светог патријарха Павла сам упознао пре него што ћу се замонашити. Он је сваке године долазио, служио у манастиру Благовештење у Овчар Бањи. Много присније смо се упознали када сам постављен од стране Његове светости 2002. за старешину једине српске светиње на афричком континенту. Испратио ме на далек пут са очинском љубављу и брижним, родитељским и духовним саветима. Сећам се, када сам устао да кренем из патријарховог салона који се налази на трећем спрату у згради Патријаршије и где смо водили дуги разговор пред мој одлазак на сурчински аеродром, патријарх као да се сетио нечега или заборавио нешто. Рече ми да не идем још, већ да га причекам. Запутио се старачким, али крепким ходом у своју келију. После неколико минута, Његова светост се враћа и пружа ми четири новчанице од по 100 америчких долара са речима: „Узми. Нећу да се мој монах срамоти по светским аеродромима“. Увек је био истински и брижни духовни отац. Сваке године сам долазио у Србију и право код њега у зграду Патријаршије са великим бројем проблема и искушења, и тешким теретом који сам на почетку носио у тој нашој далекој и запуштеној парохији. Патријарх Павле ме је увек стрпљиво саслушао и смирено саветовао. Поучавао ме. Било је тренутака када сам клонуо, а он ме је храбрио. Сећам га се и по томе што би тежак терет са којим бих долазио код њега, постајао лак после разговора са њим. Једном, саслушавши моје виђење деликатних прилика и атмосфере у нашем народу у Јоханесбургу, он ми рече да се и ја угледам на св. апостола Павла који, у Атини тадашњем многобожачком народу проповедаше непознатог Бога, коме су, запазио је, Атињани подигли споменик поштујући га, а не знајући о Њему какав је и ко је Он.

Опишите нам како изгледа савремена мисија Православне цркве у Јужноафричкој Републици?
Када су Срби који живе у Јужној Африци купили имање на којем ће сазидати цркву 1978, било је 200 породица. Од тада до 2002. десетак свештеника је служило у цркви Светог Томе, а било је и периода када је црква била закључана, без свештеника. Суочавали су се са озбиљним проблемима. Већином нису дуго успевали да остану, а од 2000. до 2002, пет, шест свештеника је боравило по неколико месеци у Јоханесбургу покушавајући да успоставе црквени живот, нажалост, безуспешно. Менталитет и стил живота у Јужној Африци је потпуно „западни“. То је најбогатија и најразвијенија држава афричког континента. Британци и Холанђани су је изграђивали, а Бог је овој прелепој земљи дао бројна природна и рудна богатства, и вероватно најлепшу климу на свету. Тај „западњачки менталитет“ су претежно усвојили и чланови српске заједнице који живе у Јужној Африци, и ту се може потражити узрок за проблеме и неуспехе да се свештеници са својим породицама „снађу“ и да организују црквени живот. Ако свештеник не би радио по инструкцијама које би му наметали успешни бизнисмени, онда би наилазио на бојкот и егзистенција му је била угрожена. Колико је у тим околностима тешко успоставити црквени и духовни живот, може само да се претпостави. Патријарх Павле је, вероватно, тада сагледао сложеност ситуације у нашој цркви у Африци и закључио да је једино преостало да се пошаље монах који би сам пробао да оформи живот у тој удаљеној парохији.

[restrictedarea]

Колико Срба живи у Африци, Јоханесбургу?
Претпоставља се да у Јоханесбургу живи више од 5. 000 Срба (по неким проценама око 10. 000). У осталим градовима Јужне Африке има од 10 до 50 породица. У Замбији, Боцвани и Зимбабвеу има по стотинак породица и у свим осталим афричким државама увек се може наћи одређен број Срба. Овде живе и православни Грци, Руси, Бугари, Румуни… па се претпоставља да је у Јужној Африци укупно негде око 100. 000 православних хришћана. Наша црква Светог апостола Томе у Јоханесбургу, са црквеном салом, кућом и имањем од око два хектара је прелепа. Налази се на периферији Јоханесбурга, што доприноси осећању да нисте у великом граду, већ негде у природи, у манастиру. Храм је саграђен као копија православног храма у Босанском Грахову одакле је и наш покојни ктитор Миле Стојаковић. У цркви је леп олтар са иконостасом, певница, стасидије, балкон за хор, црквено звоно са истим звуком као на црквама и манастирима у Србији и прекрасне иконе по зидовима храма. На средини светиње је целивајућа икона и кивоти са моштима светих Јасеновачких новомученика, Саваитских мученика, св. владике Николаја Охридског и Жичког, св. Јоасафа Немањића и одежда св. Василија Острошког. Од илегалног проглашења независности Косова на храму се налазе и два транспарента: „God save Kosovo“ и „Kosovo is the heart of Serbia“.

Колико је тешко помирити православље са културолошким обрасцем људи који су рођени и живе у Африци. Кажу да су ваше заслуге у томе што црнци прихватају нашу веру, велике.
Не бих рекао да сам најзаслужнији, али се трудим да у слободно време (када немам парохијске обавезе и духовни рад са мојим парохијанима Србима) проводим што више времена са члановима локалних афричких заједница које су заинтересоване за православну веру. Колико је мени познато, а то су посведочили више пута и српски епископи, овде у Јужној Африци и уопште у Африци, ово је за сада једина наша. У будућности ће бити све боље, јер је православна вера велика духовна перспектива за овај континент, рекао бих, религија будућности у Африци. Са благословом надлежне Александријске патријаршије (која има велики број мисионара) и српског патријарха, надам се да ће убудуће бити и већи број српских мисионара и свештенослужитеља у Африци. Мисионарење је данас свугде потребно, па чак и међу православним народима. Нарочито онима који су имали несрећу да одрасту, образују се и обликују у наказном комунистичко-атеистичком систему. Не зна се коме је реч Божја више потребна: да ли нама, да ли Африканцима или незнабошцима или западном хедонистичко-материјалистичко-потрошачком друштву!? Навешћу пример који сликовито описује у каквим условима живе и раде локални свештеници и народ, а уочи саборног крштења, које смо лане отац Фрументије и ја обавили у црначком предграђу Јоханесбурга! Отац Фрументије ме назвао и рекао да је унапред и одавно све организовао, договорио се са свима и да ћемо од свештеника служити само нас двојица. На крају разговора, помало стидљиво, рече да нема ништа што је неопходно за свету тајну крштења, чак ни прибор за крштење, свештеничке одежде, ни књигу – требник. Из нашег храма сам понео прибор за крштење који ми је, у патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду, подарио патријарх Павле, када ме испраћао у Африку. Чврсто верујем да његов благослов и молитве доприносе чудноватом напретку мисије у ширењу православне вере у Јужној Африци. Понео сам и велику бакарну посуду (крстионицу). Њу смо за храм Светог апостола Томе добили на поклон од једне Гркиње која већ педесет година живи у Јоханесбургу, књигу чина свете тајне крштења на енглеском језику за оца Фрументија, свеће, уље, пешкире и све остало што је потребно и крстиће које смо поклонили новокрштенима. До сада је само у овом делу Тембисе, у последње три-четири године, крштено преко стотину душа. За мене, монаха који је живео у величанственим српским средњовековним манастирима, у којима се налазе предивни фрескописани храмови, мисионарска искуства имају посебан значај. Уместо у монументалној богомољи – молитву Богу вршимо и у прашњавом и пустом школском дворишту, уместо складне архитектуре светог храма – свету тајну крштења обављамо поред руинираних зидина и импровизовано изграђених просторија школе од старе цигле. Нема светог престола, певница, столова и налоња у дуборезу, већ расклимани сто и импровизовани налоњ, начињен од две столице, па прекривен неком црвеном крпом. Уместо фресака, три иконе на зид школе наслоњене, школа „Светог Атанасија“ их је добила на поклон од српских владика који су долазили у посету.

Како црнци доживљавају православље?
Први Африканци које сам, милошћу Божјом крстио, су били осморо чланова породице Мпхела. Они су прошли кроз период катихезе од две године и искрено срцем заволели православну веру. Крштење је обављено 2006, а оно што ми је остало упечатљиво су њихове речи да се крштавају јер се у СПЦ са православцима осећају као у свом дому и са својом породицом. Африканци су као и сви други људи на осталим континентима, гладни су и жедни истине, правде, смисла и речи Божје. Примамљивост лажних задовољстава и уживања, недостатак љубави и смисла, а на овом континенту нарочито сиромаштво, висока стопа криминала, и болест модерног доба, сида, која се брзо шири и поприма размере епидемије, услед неупућености, недовољног образовања, неморалног начина живота лишеног породичних вредности и верности. У таквој атмосфери, Блага Вест Јеванђелска је насушна. Православље је непроменљива, чиста, изворна хришћанска вера и верни чувар Речи Божје и апостолских предања. Препознаје се лако по ненаметљивости, благости, светости и дубокој толеранцији сваке личности и поштовању слободне воље сваког човека. Људи све више то осећају (нарочито упоређујући са другим хришћанским и нехришћанским конфесијама) и у томе видим будућност православља и на афричком континенту. Потпуно је тачно (да ли због тешких услова живота) да су локални Африканци простодушни, срдачни, искрени, смирени, трпељиви, са пуно поштовања не само према црквеној јерархији већ и према свим људима. Знају да се радују малим стварима, да буду срећни са мало, што изузетно помаже сваком човеку који усвоји такав приступ животу. Мислим да од њих, локални бели људи могу много тога да науче. Тачно је да Африканци имају и лоших особина као што је лењост (коју многи повезују са лепом климом, воћем и поврћем које рађа на све стране више пута у години и афричком културом) и живот „од данас до сутра“ без велике жеље за напредовањем и стварањем. По отворености, искрености, срдачности, емоцијама и друштвеном животу, Африканци су пуно ближи нама Србима, него што је то „западни“ бели човек који се налази у искушењима себичности, лицемерја, егоизма и хедонизма. Волео бих да локални Африканци – староседеоци поприме од белих људи добре особине, а да никада не приме оне лоше особине, и да и ми Срби од свих попримимо добре особине које нам недостају, а да сачувамо врлине које имамо, да их понудимо онима који их немају. Дивно је осећање када се уверите да локални Африканци све више откривају чистоту православне вере и приступају јој искрено, отвореног срца и душе. Боље него неки Срби!

Колико сте у могућности да саберете наше становништво под окриље Цркве, будући да се још увек суочавамо са рецидивима комунизма који је прогањао СПЦ и фатално дистанцирао Србе од православља?
Члановима српске заједнице који живе у Африци потребно је да откључају врата своје закључане душе и допусте Светлости да уђе. Тада ће мрак неверја, бесмисла и атеизма нестати. Потребно је искрено зажелети да се одбаце предрасуде које су нам наметнули лажни усрећитељи и лажни ослободиоци 1945. А ако неко и даље (по својој слободној вољи од Бога датој) нема потребу за православљем, онда бар нека не омета друге и не товари на себе још већи грех и проклетство. Нажалост, ово говорим, јер знам колико је у дијаспори велики проблем да, у разним заблудама, поједини људи, лишени страха Божјег, се не устручавају да устану чак на свештенике. И друге хушкају против СПЦ што доноси огромну штету и несрећу свакоме ко тако ради. Наш народ овде помно прати дешавања у Отаџбини, али, нажалост, чини ми се да људи више прате и занимају се економским темама него националним и духовним. Питање свих питања – како што више зарадити! Када бисмо организовали молебане за КиМ, и слична окупљања, мали број наших људи би се одазивао!! По мом мишљењу, и јужноафричком парохијском искуству, постоје два разлога (не оправдања за то): први је што је већина Срба у детињству, школи и младости била индоктринирана комунистичко-атеистичком идеологијом, а други што су, по свом доласку у Јужну Африку, усвојили сурови капиталистички начин живота. А живот без радости и смисла вере унапред је осуђен на неуспех. Надамо се да ће то увидети и схватити и онај део чланова српске заједнице који још нису разумели суштину православља, и да ће почети да се буде духовно и национално! Када сам стигао у Јоханесбург, и поред искреног труда и залагања младих чланова Црквеног одбора „да се спасе што се спасти може“, затекао сам запуштено црквено имање, лоше стање на црквеном рачуну, дугове, лоше односе са надлежним црквеним властима (Александријска патријаршија), али бих рекао на првом месту, сиромашан и запуштен духовни живот. Није било много маневарског простора. Почео сам парохијане да учим посту, молитви, исповести, светом причешћу, литургији. Почео сам да располажем са веома скромним средствима која су ми била доступна и да се домаћински односим према црквеном имању, рачуну у банци и свему материјалном. Црквено имање је доживело трансформацију. Срби су почели да долазе у цркву, да уче о вери и да се моле Богу, покренут је репрезентативни црквени часопис, повезали смо и наше људе и умрежили базу података (сада имамо око 1.000 имејл адреса Срба по Африци и сваке седмице шаљем по једно циркуларно писмо свима – информативног, верског и сличних садржаја, када је некоме потребна помоћ или савет шаљемо обавештења о томе), финансијска ситуација далеко је боља, црквено имање је понос Срба у Африци. Односи са Александријском црквом су неупоредиво бољи. Ту је и српска Основна школа „Свети Сава“. Уведена је традиција да нас сваке године посећују наши епископи, а с времена на време и представници министарстава Владе Србије, сарађујемо са отаџбином, у контакту смо и посећујемо Србе у Боцвани и Замбији…

Колико је српских културних друштава у Јоханесбургу?
За сада под окриљем СПЦ у Јужној Африци делује Ликовна дечја радионица „Свети апостол Тома“ и полако нам се придружује Културно-уметничко друштво „Балкан“. Постоје још два-три удружења, али она делују са потпуно секуларистичким начелима, строго су одвојена од црквено-школске општине у Јоханесбургу. То је део наслеђа из несрећног комунистичког времена. Надамо се да ће Ликовна радионица и фолклорно друштво напредовати и развијати се, а да ће се временом оформити и појавити и нова српска удружења (у плану је школа, друштво пријатеља „Двери“, дечји фолклор, хор…), која ће бити отворена за сарадњу са нашом једином светињом у Африци и спремна да се ставе под окриље СПЦ како и доликује сваком истинском српском културном и било којем другом удружењу. Братски сарађујемо са Његовим високопреосвештенством архиепископом Јоханесбурга и Преторије г. Дамаскином (Александријска патријаршија), као и са свим православним свештеницима у нашој Архиепископији: са грчким, руским, румунским, бугарским и јужноафричким православним свештеницима. Са руским свештенством на мој предлог је установљена пракса да сваке године за наше храмовне славе долазимо једни код других у госте и да служимо заједно. Када је слава у нашем храму, онда је Руска црква закључана и обрнуто. Румунском свештенику и њиховој заједници дајемо на коришћење нашу црквену салу за прославе, а бугарски свештеник служи понекад у нашем светом храму јер још увек немају своју богомољу. Идући у сусрет Савиндану, желим да поручим: када смо год у прошлости били одани православној вери и Светосављу, опстајали смо. Одржали смо се верношћу, поштењем и честитошћу, храброшћу, родољубљем. Последњих деценија смо сишли са тог пута и упутили се за лажним идеологијама атеистичко-комунистичким, безбожним вођама и пуно због тога претрпели, препатили, платили и изгубили. Сада смо на раскрсници. Ако смо народ Светог Саве, онда да заиста и будемо на његовом путу свим својим бићем, умом и срцем, мислима, речима, понашањем, делима! Том путу требало би да учимо и своју децу. Тако ћемо им обезбедити бољу будућност, а тиме лепшу и бољу будућност нашем народу и нашој вољеној Отаџбини.

У једином православном храму у Африци налазе се и мошти светих јасеновачких мученика. Да ли је чување сећања на српска страдања начин да се она никада више не понове?
Често чујем од неких Срба да ако мислимо да напредујемо и желимо бољу будућност, не би требало да отварамо старе ране и да ископавамо прошлост. Мислим да су људи који овако говоре у великој заблуди. Историју би требало изучавати пажљиво да се нама и нашој деци та страдања никада више не би поновила. Места страдања требало би да поштујемо као светиње, јер ако не поштујемо своја стратишта, неће бити благослова Божјег и нећемо моћи да напредујемо ни духовно, ни као народ, ни као држава, а неће нас поштовати ниједан други народ на свету! Гледајући у наше свете мученике, ми се учимо ко смо, одакле смо, ко су били наши преци и зашто и како су давали свој живот и бивали сурово убијани, и учимо се како би требало волети своју Отаџбину и којим путем ићи. Један стари хришћански светитељ је говорио да је крв мученика – семе нових хришћана, и у том контексту су и моје молитвене жеље за наш народ у јужноафричкој парохији јер овде, у нашем храму, део је моштију jасеновачких новомученика.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Vrlo impresivno. Zahvaljujuci Pecatu i Vasem novinaru saznala sam za izuzetno misionarsko delo u Africi, sto govori koliko je snazna i mocna vera pravoslavlja i svetosavlja. Hvala arhimandritu Pantelejmonu.




    0



    0
  2. Od monaha Pantelejmona bi trebalo da uce neki svestenici i vladike SPC o tome sta je skromnost i ustrajnost. S postovanjem prema ovom pravoslavnom monahu u Africi.




    0



    0
  3. Od kada je stigao na krilima „azdaje“ latio se ognjenog maca i prisvojio crkvenu imovinu kao da mu je pradeda ostavio. Razjurio je sve sto valja i okupio poniznike koji o Hriscanstvu nista nisu znali. Crkvu je pretvorio u svoje privatno preduzetnistvo poput Fariseja protiv kojih je i sam Gospod Isus digao glas i koji ga na Casni Krst razapese. Nad sumnjivim poslovanjem niko nema uvid. Drzavi nije 11 godina predao porez a od kada je raspustio plebiscitarnu crkvenu upravu 2002. godine nijedanput nije odrzao godisnju skupstinu ( prema ustavu SPC) niti podneo godisnji izvestaj na usvajanje. Kako mu je ko redom postavio „nezgodna“ pitanja zamenjivao ih je neupucenima dok i oni ne bi shvatili sta se tu desava. Svake godine na tom imanju sve je manje i manje pravoslavnih Srba a biznis mu je sve veci za koji nikome ne polaze racune. On je zalostan odraz onoga kako monah treba izdgleda i cini. Boze pomozi !




    0



    0