Американце плаши Путинов „неоглобализам“

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Ко данас може Русији да забрани заштиту чувеног уметника, глумца Жерара Депардјеа, коме прети прогон у сопственој земљи?  Може ли то француски председник Франсоа Оланд? Свакако – не

Почетак 2013. године показао је нову улогу Русије, на челу са Владимиром Путином, која је вратила пуни суверенитет и постала место у којем себе виде припадници светске елите. Последњи случај, прослављеног француског глумца Жерара Депардјеа (64), који је тражио и добио руско држављанство, само је најочитији пример значаја Русије за све оне који виде алтернативу новом светском поретку. И показује да „нови глобализам“ – како Американци називају Путинов велики план за преуређење Евроазије – има перспективу.

ПАСОШ И ПРЕПОРОД Путин је 5. јануара увече, уочи Бадњег дана, примио Депардјеа у својој црноморској резиденцији „Бочаров ручеј“ у Сочију, и током вечере уручио му руски пасош. Не само овај догађај у Сочију, већ и читав „случај Депардје“, обилује симболиком која указује на морални и материјални пад Запада и препород Русије. Јер Депардје, као један од најпознатијих уметника Запада, отворено је проговорио о овим проблемима, и није се снебивао да објави својеврсни рат председнику Француске Франсоа Оланду – али и западним „демократским идеалима“. Западни медији, са пеном у устима, данима су писали како Путинова одлука може изазвати „политичку конфронтацију између Француске и Русије“. Ове „застрашујуће“ речи писали су они који као да не желе да виде да у Кремљу више не седи Борис Јељцин, који је падао у несвест и од саме помисли да наљути „западне партнере“. Садашњи председник Русије нема нимало зазора од тога шта ће да помисли или уради Оланд, човек који не крије своје усхићење Вашингтоном. Ко данас може Москви да забрани заштиту чувеног уметника, коме прети прогон у сопственој земљи? Може ли то Оланд? Свакако – не.
Депардје се побунио против Оландовог популистичког предлога закона, по којем „порез за богате“, у износу од чак 75 одсто од зараде, плаћају сви који зарађују више од милион евра годишње. Разговарајући телефоном са француским председником, Депардје је најавио да ће напустити родну земљу, али Оланд није имао слуха за њега. Чак је његов први сарадник, француски премијер Жан Марк Еро, Депардјеов поступак назвао „јадним“. На то је славни глумац одговорио да се одриче француског држављанства и да „Оландовом премијеру“ не допушта да га назива „јадником“, јер никога није убио или починио било шта недостојно, већ је својој држави Француској, за последњих 45 година, уплатио чак 145 милиона евра пореза!

[restrictedarea] Да ли је у праву Депардје или Оланд, најмеродавнији одговор дао је Уставни суд Француске, који је одбацио предлог закона о „порезу за богате“. Депардје своје мишљење, међутим, није променио. У отвореном писму упућеном руском државном „Првом каналу“, Депардје је између осталог написао: „Да, тражио сам држављанство Русије и срећан сам што је моја молба прихваћена. Ја волим вашу земљу – Русију, њен народ, њену историју, њене писце. И рекао сам њему (Оланду – прим. аут.) да је Русија велика демократија, а не земља где се премијер обраћа грађанину са епитетом ‚јадник‘. У Русији је добро живети. Не обавезно у Москви, метропола је сувише велика за мене. Радије бирам сеоску средину и познајем много предивних места у Русији.“
Његовим примером већ је кренула и велика заштитница животиња, чувена француска глумица Брижит Бардо, такође запретивши одласком у Русију. „Нека сачувају свој отров и злобу, свој простаклук, своју неспособност и завист, за оне који су тога достојни. Подржавам Депардјеа, који је постао жртва сасвим неправедног прогона“, поручила је Бардо француским политичарима. Заиста, уместо да француске власти подигну још за живота споменик уметнику који је деценијама поносно носио заставу своје земље, и скоро пола века ширио њену културу у свим угловима планете – а при том уплатио и 145 милиона евра у буџет – они су га подвргли медијском линчу. Недељама већ, Депардје је на удару „новинара“, који су наједном открили његову блискост са „руским диктатором“ и засули га низом сличних, бесмислених оптужби. Своје мишљење о њима Депардје је најбоље показао када је одбио да остане у Француској, чак и пошто је комплетан државни врх Француске, на челу са Уставним судом, променио своју одлуку и одустао од закона.

ВОЈНО РЕШЕЊЕ За ову и овакву Француску, као и за Запад у целини, Депардје је неповратно изгубљен. И неће, засигурно, бити једини, што је Брижит Бардо већ наговестила. Русија се данас много брже и успешније развија него Запад. Порез на добит у Русији износи свега 13 одсто, док је у Француској 41 проценат. ПДВ је у Русији 18, а у Француској скоро 20 одсто, док је порез на зараду у Русији 30 процената, за разлику од Француза који за доприносе дају пола плате. Све то заједно чини Русију једном од најбољих светских дестинација за живот и рад. Ако се томе додају традиционалне културне (и друге) везе између Русије и Европе, а посебно Француске, јасно је да је Депардје направио добар избор. И најбољу рекламу Путиновој политици нове, суверене Русије. Ову политику су Американци већ назвали – „Путинов неоглобализам“. И, кроз „анализу“ дописнице „Гласа Америке“ Ирине Павлове, придали јој сасвим конкретан садржај: то је тежња да се обнови Русија као велика светска држава, прошире границе њеног утицаја, и Русија начини центром окупљања свих антизападних снага и тако ослаби САД! На ове тезе, сервиране из „Гласа Америке“, сасвим логично се надовезује одлазећи шеф Стејт департмента Хилари Клинтон, са поруком да ће Вашингтон „на све начине“ спречити стварање Евроазијске уније под вођством Русије. Злослутност њених речи додатно је појачана чињеницом да их је изговорила управо на дан када је амерички Конгрес усвојио оштре санкције против Русије, познате као „Закон Магнитског“.
А после овако „топлих поздрава“ из Вашингтона, зачињених изградњом десетина база дуж руских граница, Американци се чуде кад им Москва одговори истом мером. Не допада им се нова пракса у Кремљу (и још неким светским престоницама), да доносе одлуке, а њих не питају за одобрење. Тако, пре неколико месеци, америчка парадржавна обавештајна компанија „Стратфор“ увређено констатује да је Русија, као „природна противтежа САД-у“, постала „ванредно отпорна на амерички утицај“. И онда „Стратфор“ констатује да Америка и Русија не могу да буду војни савезници, јер, наводно, Русија нема непријатеља. Па из тога аналитичари из Остина у Тексасу извлаче закључак да би управо Америка требало да буде тај непријатељ, због, како тврде, „природне потребе Русије за експанзијом“! И нуде низ начина на које Вашингтон може да ломи Русију, али признају да сви они немају много ефекта – осим, како верују, једног, а то је „непосредно размештање америчких оружаних снага на руској периферији“!
Другим речима, не нудећи ниједан конкретан доказ руског експанзионизма и агресије, осим плашења јавности „потенцијалом Русије да оспори циљеве америчке спољне политике“, Вашингтон предузима сасвим реалне непријатељске кораке и већ годинама размешта значајне војне снаге на руским границама. А и сама тврдња да Русија „оспорава америчке циљеве“ је само делимично тачна – Москва оспорава само циљеве који представљају претњу сопственим интересима и безбедности. А ако се Американци осећају због тога угроженим, то значи да су „циљеви америчке спољне политике“ окренути против Русије. Овај закључак затвара круг „Стратфорове“ анализе и чини је бесмисленом. Исто као што је бесмислена и тврдња Мајкла Грина, старијег потпредседника за Азију утицајног вашингтонског Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС), да су лидери САД-а, од Теодора Рузвелта до Била Клинтона, сваки пут безуспешно покушавали да се договоре са Русијом о „сарадњи у Азији“. Бар у случају Клинтона познато је како су Американци замишљали „сарадњу“ – Вашингтон да контролише целу Евроазију (осим Кине), укључујући и Русију, а Москва да му у томе помаже!
На тако нешто није хтео чак ни Јељцин у потпуности да пристане, док је Путин, пре седам-осам година, с гађењем одбацио и сваку помисао на такву врсту „сарадње“ и започео формирање Евроазијске уније. Са Запада су одмах кренуле оптужбе за „диктатуру“ и „обнављање СССР“-а. Збигњев Бжежински, један од „повереника“ ЦСИС-а и аутор идеје о Русији као „црној рупи“ коју би требало уништити, чак је изјавио да Евроазијској унији „нико не жели да се прикључи осим саме Русије“. Испоставило се, међутим, да то желе и Казахстан и Белорусија, а у перспективи Украјина и још неке државе, што ће бити потпуни крах „циљева америчке спољне политике“. А ових дана, баш уочи Божића, Путиновој Евроазији прикључио се и Жерар Депардје, један од најпознатијих уметника западног света. Но, то је тек почетак…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    vise uplatio nego orlando za tri zivota

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *