Александар МЕЗЈАЈЕВ: Србија – МТБЈ. Резултати 2012. године

Крај тек завршене 2012. године, обележио је нови извештај Националног савета за сарадњу Републике Србије са МТБЈ, припремљен за СБ УН. То је важан историјски документ, који тачно одређује у каквим је формама протицао губитак државног суверенитета Србије над Западом.

Главна идеја реферата Националног савета, јесте теза о томе да Република Србија у пуној мери сарађује са МТБЈ. Као доказ те тезе наводи се читав низ чињеница. Главне чињенице су хапшење 45 од 46 лица која су оптужена за ратне злочине (један оптужени је извршио самоубиство пре него што је испоручен). Но, постоје различите чињенице. Видимо, у циљу јачања квалитета тих чињеница, у извештају се подвлачи да није испоручивана никаква “ситна риба”, него квалитетна “роба”: “Међу онима који су испоручени Трибуналу, била су и два председника земље, бивши премијер и бивши заменик премијера, три бивша начелника Генералштаба, бивши начелник Државне службе безбедности и многобројни војни и полицијски генерали”. И више од тога, у Извештају се подвлачи да је управо Србија ухапсила 14 лица, од 45 који су испоручени МТБЈ. Видимо да су састављачи извештаја тиме поносни. Посебно се набрајају имена: Слободан Милошевић, Јовица Станишић, Франко Симатовић, Веселин Шљиванчанин, Миломир Стакић, Предраг Бановић, Ненад Бановић, Владимир Ковачевић, Ранко Чешић, Дражен Ердемовић, Радован Караџић, Стојан Жупљанин. У закључку се каже да хапшење генерала Ратка Младића и Горана Хаџића 2011. године, значи да је Република Србија “завршила своју сарадњу у делу предаје оптужених”.

Шта рећи, у сваком случају извештај је убедљив. Ни једна држава не може се похвалити таквим достигнућем. Међутим, главна ствар је у питању – какав је резултат такве “сарадње”? Као што се види из извештаја Националног савета, представници тужилаштва МТБЈ су добили приступ архивама кабинета Председника Србије, Службе државне безбедности, Министарства унутрашњих послова, Министарства одбране и других високих државних институција. При том, “ни један захтев Хашког тужилаштва за пружање помоћи у прикупљању документације из државних архива Србије, није био одбијен” и доступ архивима је био неограничен. Од 2115 захтева за помоћ тужилаштва МТБЈ, Србија је одговорила скоро на све захтеве који су јој тражени. Ни један од захтева за пружање помоћи МТБЈ по питању приступа државним архивама, није био одбијен. Сви сведоци чије је сведочење у Хагу тражило Тужилаштво МТБЈ, добили су потребне дозволе. Читав дневни ред МТБЈ и друга писана документа, достављана су лицима која бораве на територији Републике Србије. Сви захтеви по питању заштите сведока у случају да су они живели на територији Србије, су испуњени. Услови за привремено пуштање на слободу оптуженог, извршени су доследно и беспрекорно, а у складу са одлукама судских већа, оптужени су поново спровођени у Трибунал. Упркос свему – то уопште није утицало да се промени антисрпска политика МТБЈ. Трибунал је у 2012. години не само наставио са доношењем потпуно неоснованих пресуда за Србе, него је и ослободио све оне који су починили масовне злочине над Србима. У одређеном смислу, 2012. година је представљала годину у којој је Србима као народу изречена завршна пресуда. Био је осуђен генерал Здравко Толимир, а ослобођени А. Готовина и Р. Харадинај. Ослобођени правоснажно и тријумфално. Одлуку у процесу А. Готовини донело је Апелационо веће, а ослобађање Харадинаја протекло је без саслушања одбране, што треба да подвуче посебну увереност суда. При том су први дани 2013. године донели нову вест: Тужилаштво МТБЈ је одбило да се жали на одлуку већа по питању ослобађања Харадинаја. То значи да су се, после два процеса, после убиства десетине сведока оптужбе још за време процеса, тужиоци сагласили са тим да је Харадинај невин. Одустајање од подношења жалбе у условима двоструког оправдања, кад није испитан нити један сведок одбране, представља преседан у пракси свих међународних кривичних трибунала. И коначно, пре неколико дана је превремено ослобођен један од сарадника Р. Храдинаја – Х. Балај. И то, не узимајући у обзир ни то што је Балај лично убијао људе. Ту чињеницу трибунал је био принуђен да призна. Очигледно због тога што су погубљени били Срби, трибунал га није казнио сувише строго и одлучио је да га обрадује новогодишњим поклоном, у виду превременог ослобођења.

На тај начин, без обзира на “очигледне успехе” у сарадњи са МТБЈ који су представљени у извештају Националног комитета Србије, МТБЈ и његове газде то уопште нису ценили. Правити прогнозе у вези са Хашким трибуналом – незахвална је ствар, али у једно можемо бити сигурни – то неће ценити ни убудуће.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)