Пише Миодраг Зарковић

Пошто су годинама уназад, а нарочито за време страховладе Бориса Тадића, састављали најмрачније спискове у новијој српској историји и њима сатанизовали целокупан родољубиви пол у нашој јавности, другосрбијански јуришници сада одједном хистеришу против списка „Наших“

Србија, земља међу споменицима, због једног на нож дочеканог списка налази се у стању узбуне над узбунама још од краја прошле године. Реч је о списку на којем су припадници Српског народног покрета „Наши“ побројали гласила и невладина удружења, чије су постојање и делатност нераскидиво повезани са државама што према Србији исказују отворену нетрпељивост деценијама уназад. Против тог списка, одштампаног на плакатима полепљеним по Аранђеловцу и Новом Саду, али и предатог Уставном суду Србије уз захтев да се преиспита законитост побројаних гласила и удружења, устала је целокупна тзв. грађанска Србија, громко захтевајући од државе да се истог часа сврста уз њу и похапси или забрани „Наше“, али и оне који се начелно слажу са „Нашима“, па и оне који су у животу можда случајно прошли поред некога од „Наших“.

МАТИЋ „УСТАВОБРАНИТЕЉ“ Почетак узбуне означио је Веран Матић – ко други?! – када је уочи Нове године дао интервју за дневни лист „Блиц“, а потом и окачио интегралну верзију тог интервјуа на сајт своје матичне куће Б92, где заузима положај уредника Информативног програма. Дотични разговор је по много чему антологијски, а највише по томе што је Матић, малтене у једном даху, успео да се злобно исмева држави због тога што је својевремено услишила његове жеље и капитулирала пред западним силницима, и да се истовремено позива на највиши правни акт Србије, исти онај правни акт чијем је рушењу и сам беспоштедно посвећен од дана један. Тако Матић у одговору на прво питање, у којем новинарка „Блица“ тврди да су се „Б92 и остали независни медији“ нашли „на мети десничара“, крокодилске сузе лије над Уставом Србије („Ми немамо консензус око ствари које нам пишу у Уставу и о којима је потпуно бесмислено да се полемише“), да би неколико реченица даље прозвао државне органе због неоглашавања:
„Занимљиво је да власт ћути, иако је у многим случајевима исти донатор за државу и за невладине организације. По томе би и државне институције требало да носе етикету ‚страни агенти‘. Власт се није директно огласила, нити имамо сталне реакције на такве појаве, што би било нормално. Забележио сам само спорадичне реакције председника скупштинског Одбора за правосуђе, који је упозорио СНП ‚Наши‘ да ће њихов статус бити преиспитиван у будућности и да ризикују да буду забрањени.“
И пре Матићевог иступа било је осуда „Наших“, али је тек цитирани интервју покренуо лавину напада на ово родољубиво удружење и, у ништа мањој мери, на прављење спискова као таквих. Изгледа да се Матићева реч у другосрбијанским круговима не само не пориче, већ прихвата као беспоговорно наређење: ваљда нема другосрбијанског јуришника који држи до себе, да се током јануара није огласио наводном забринутошћу због „повратка деведесетих“, у њиховом схватању света очитованог ма каквим указивањем на непријатељску радиност унутар саме Србије. Галама је достигла размере веће чак и од оне летошње, када је сличним поводом, а од стране истих људи био рашчеречен државни секретар Министарства културе Драган Коларевић.
У таквој халабуци, разумљиво, остају скрајнута многа питања, не само повезана са главним предметом халабуке, већ и од суштинског значаја за исти. На пример: 1) постоји ли уопште непријатељско деловање у самој Србији; 2) ако постоји, да ли држављани Србије имају право, а можда и обавезу, да указују на такво деловање и починиоце; 3) шта ћемо са небројеним списковима на којима су у протеклих 12 година завршавали неподобни, тзв. противевропски, „екстремнодесничарски“, „клерофашистички“ и уопште „националистички“ друштвени чиниоци; и 4) да ли је држава дужна да се некако одреди према свему овоме, и како.

[restrictedarea]

НЕПРИЈАТЕЉ ВРЕБА Одговор на прво питање сигурно није неопходан пунолетним особама, али пошто у овдашњем јавном простору реч често грабе интелектуални и морални недоношчићи, попут Теофила Панчића или Наташе Одаловић, можда је и сувисло истицати га у свакој прилици: да, у Србији сигурно постоји субверзивна, непријатељска делатност. Ма колико се недоношчад згражавала на ову тврдњу, то није никаква параноја, нити робовање „теоријама завере“, већ закључак подвучен како најцрњим искуством, тако и основном логиком.
Као и сви субверзивни подухвати у историји, тако и ови данашњи нису видљиви голим оком, нити лаки за препознавање, али то не значи да их нема. Напротив, пуки планетарни значај питања српске државности непогрешиво упућује на то да подручје испод радара врви од тајних и мање тајних обавештајно-безбедносних мрежа, исплетених са разних крајева света. Да такве мреже иначе не постоје, Џулијан Асанж био би без посла, а не без слободе да крочи из еквадорске амбасаде у Лондону. Све иоле озбиљније државе улажу значајна људска и материјална средства у одржавање својих служби намењених управо таквој сврси, а Србија већ четврт века представља једну од најкритичнијих тачака на којима се нови светски поредак сукобљава са затеченим устројствима. Само недопустива лакомисленост може да стоји иза помисли да најмоћније западне земље, одавно посвећене даљем комадању српског националног простора, немају своје агентуре у Београду или да те агентуре не раде ништа друго осим што састављају безопасне извештаје о српским приликама и неприликама.
Требало би бити Биљана Србљановић или Небојша Крстић, па не веровати у постојање тајних служби у данашњем свету или изгубити из вида наглашену ужареност питања Косова и Метохије, као и однос западних силеџија према Србији деведесетих који им је послужио као одскочна даска за многе касније војне и дипломатске доктрине, како би се веровало да наша држава није занимљива најмоћнијим агентурама данашњице.

ОРВЕЛ ПРОТИВ ИЗДАЈНИКА Друго питање је већ нешто сложеније. Јасно је да, начелно, свако има право да указује на непријатељско деловање, па и да позива на заустављање и потирање истог. Чак би се и непријатељ сложио са овим. Ипак, не би ваљало ни отићи у крајност, па унапред одобрити свако чињење које је начелно усмерено против овог или оног непријатеља, из простог разлога што би то водило ка анархији, ка подстицању истинске параноје, ка стварном служењу теоријама завере. Мора се, дакле, пронаћи одговарајућа равнотежа између друштвено-државног права на самоодбрану и обавезе да се поштује право на другачије мишљење – не непријатељско, већ другачије.
Свако се друштво у историји много пута суочавало са сличном дилемом, чак и она друштва која данас узимају дрску слободу да Србији држе лекције из пристојности. Примера ради, чувени енглески писац Џорџ Орвел је 1942. године, усред Другог светског рата, објавио есеј „Пацифизам и рат“, где је устврдио да су сви они који се у британском друштву залажу за мир, у ствари профашисти, пошто таквим ставовима слабе ратне напоре Лондона и савезника, те посредно олакшавају ратне напоре Сила осовине. По објављивању есеја, неколико енглеских утицајних јавних личности који су се до тада гласно залагали за неодложни прекид рата (махом су то били индустријалци, чији је посао трпео због ратног стања) допало је робије, а Орвел је после рата писао да осећа и личну грижу савести због њихових судбина, јер је подозревао да им је његов есеј пресудно допринео. Ни славни аутор „1984“ није, дакле, био начисто са тим где је граница на којој самоодбрана прераста у тиранију.
Нико никада, међутим, није Орвела позивао на кривичну одговорност због његовог есеја против миротвораца; то би овдашњи „миротворци“, наглашено осетљиви на било какве критике на лични рачун, морали да имају у виду.
У том смислу је кампања „Наших“ прилично конвенционална. Само подношење захтева Уставном суду баца на „Наше“ поприлично другачије светло од оног у којем их види Веран Матић: припадници овог удружења, наиме, залажу се првенствено за то да државни органи испитају деловање и постојање одређених интересних скупина, као што су средства информисања и невладине организације. Подразумева се да „Наши“ имају неповољан став према тим гласилима и НВО ћелијама: да их подржавају не би тражили преиспитивање њихове законитости; шта је онда спорно у томе што „Наши“ не крију да у односу на прозападна гласила и „цивилни сектор“ заузимају негативно становиште? Да ли је у држави Србији обавезна наклоност према Б92 или Хелсиншком одбору за људска права?

И ДУЛЕ САВИЋ НА ТАПЕТУ Друга би прича била када би „Наши“ своје неистомишљенике прогонили по улицама, како то под заштитом НАТО држава раде Шиптари са Србима на Косову и Метохији, или им упадали у куће сакривени иза белих капуљача и носећи упаљене бакље, што је наслеђе државе коју многи овдашњи „грађанисти“ називају „колевком демократије“. Али, ништа од тога „Наши“ не раде. То што се језик којим се служе „Наши“ – иначе, ни по једном разумном мерилу проблематичан или кажњив – прозванима чини преоштар, њихово је право. Само би ваљало да имају на уму да ипак пролазе боље него да имају посла са Орвелом и нарочито са британским властима, чији су се живци додатно истањили у односу на Орвелово доба, о чему сведоче савремени поступци према свакоме ко падне под сумњу да се бави тероризмом. Можда овдашње „миротворце“ ни то поређење неће утешити, али би могли да макар покажу или наговесте свест о његовој утемељености.
Треће питање везано за „Наше“ и паничну реакцију „друге Србије“, одсликава све лицемерје данашње јавне сцене, трагично страдале под налетом такозване политичке коректности. Све које је потресло оглашавање „Наших“ требало би подсетити на денунцијаторске годишње извештаје Соње Бисерко и њеног Хелсиншког одбора за Србију, у којима се уз најгрубље оцене западним силеџијама потказују сви овдашњи друштвени чиниоци који нису по вољи Соњи Бисерко. У последњем „Утиску недеље“, расправљајући се са Иваном Ивановићем из „Наших“, Соња Бисерко покушала је да се направи Енглез (не Орвел) тако што је, када су поменути њени извештаји, свела ту примедбу на списак професора Београдског универзитета који су се били успротивили Хашком трибуналу. Чак и да је заиста само тај списак по среди, част би јој налагала да убудуће ћути о списку „Наших“, али истина је још далеко суровија: Хелсиншки одбор у својим извештајима редовно сатанизује најразличитије јавне личности, а не само професоре који су се потписали на ову или ону петицију против Хага. Довољно је сетити се да је 2008. у свој извештај, међу „антиевропске елементе“, Хелсиншки одбор уврстио и некадашњег фудбалера Душана Савића, само због тога што је у једном интервјуу исказао своје противљење цивилном служењу војног рока! Да не помињемо многобројне писце, новинаре, публицисте, које Соња Бисерко разапиње због „антиевропејства“.
Једино се мора признати да то заиста није пуки списак, већ позамашан извештај у виду књиге.

НИЈЕ СПИСАК, НЕГО КЊИГА Књига је и оно што су у име Тужилаштва за ратне злочине његови истакнути службеници приредили крајем 2011. године. Насловљено „Речи и недела“, ово издање је на морално и професионално сасвим неприхватљив начин „обрадило“ деловање српских гласила током 1991. и 1992. године, како је речено у поднаслову, мада су клеветали и новинаре из прве деценије 21. века, па и данашње медијске посленике. У мору произвољности, злонамерности, нетачности и осталих грубих огрешења, у тој књизи су поименце набрајани новинари, против којих су о истом трошку изношене најпростачкије и најнесувислије увреде: ни ту, дакле, није реч о каквом списку, већ о књизи, али је њен злокобан садржај малтене показна вежба за све оно што данашњи критичари „Наших“ стављају овом удружењу на душу. На располагању је „Блицу“ и Верану Матићу да се згражавају над списковима „Наших“, али како су онда смели да остану неми када су државним новцем плаћени Бруно Векарић и његови државним новцем плаћени послушници водили крсташки рат против новинара који су, ако ништа друго, од својих критичара показали барем већу храброст самим тим што су пристали да извештавају са ратом захваћених подручја?!
„Печат“ је летос писао о спорној књизи Тужилаштва, тако да сада нема потребе да понављамо појединости о том неславном случају. Довољно је подсетити на то да су новинари и уредници, критиковани у тој књизи, навођени именима и презименима. Ко према њима тада није показао никакво саосећање, данас би морао да ћути уместо што кукумавчи када њега помену.
Исто тако, одомаћило се у српским гласилима разгоропађено призивање несреће свему што има национални предзнак. Запатио се тај обичај од Петог октобра наовамо, а нарочито после државног удара који је тадашњи председник Борис Тадић извео 11. маја 2008. године, у вечери после парламентарних избора, када је сумњиву, неуверљиву и никад доказану изборну победу преотео у име коалиције „За европску Србију“ (замислите, поређења ради, шта би се догодило Томиславу Николићу када би се слично понео у сличној ситуацији). Из дана у дан српска је јавност затрпавана осудама на рачун „нациста“, „клерофашиста“ и „екстремних десничара“, због чега су многи припадници оклеветаних удружења имали поприличне перипетије, попут хапшења и робијања. Поменути Иван Ивановић је, на пример, био ухапшен и осуђен због тога што се пре непуне две године усудио да са својим саборцима из удружења протестује испред зграде Б92. Разлог протеста било је клеветничко извештавање дотичне телевизије, у чијим је вестима за Ивановићево удружење изречено да је „познато по мржњи према Јеврејима“, што је била ординарна лаж, неутемељена и непоткрепљена нити једним примером. „Наши“ су се тада окупили испред ове телевизије, полиција им је наредила да се разиђу јер скуп није одобрен, они су пристали, али су, пре него што су физички могли да послушају наређење полиције, неки међу њима потрпани у „марицу“ и одвезени у притвор.
Ивановић је био један од ухапшених. Зато је онако отужно деловало када је Оља Бећковић у последњем „Утиску недеље“ попујуће упитала да ли је свестан да би због спискова „Наших“ неко могао да буде претучен на улици. Није врлој водитељки изгледа ни прошло кроз главу да разговара са човеком који је због клевета њене телевизијске куће већ истрпео више него што би иједан родољубиви појединац морао да трпи у својој држави.

А ДРЖАВА? Уопште, страдања кроз која су пролазили и жртве које су подносили српски родољуби, па и српски националисти, нимало не потресају дежурне мераче друштвене савести. У титоизму стасали и на југословенству одгајани, не хају ни на какву несрећу која је у протеклих четврт века задесила ватрене Србе.
Да, Срби имају право да буду ватрени у својим осећањима према отаџбини, да попут других народа наглашено воле своју нацију и да родољубље држе за драгоцену особину, па и да га захтевају од свих који би да се баве обликовањем српског друштва. То право им се, међутим, набија на нос када год га искористе. Већ више од деценије се на сваки родољубиви поклич јави пет антинационалних „реалиста“, који ругајућим и ниподаштавајућим маниром отворено призивају казну за родољубе, налазећи за то оправдање у деведесетим годинама прошлог века: тиме нескривено сеире над српским жртвама, над злочинима почињеним над Србима, чак их и правдају уназад, односно призивају унапред; као да поручују да злочин над српским родољубом и, посебно, националистом, у ствари и није злочин, јер је овај заслужио оно што је добио.
Као бајаги уплашени за сопствену безбедност, другосрбијански јуришници прећуткују суморну истину да је у протеклих четврт века далеко више страдало српских родољуба и српског родољубља, него њихових „космополитских“ идеја и поклоника. И то страдало првенствено од стране држава које новцем, логистиком и на разне друге начине помажу управо гласила и невладине организације са списка који су саставили „Наши“.
Можда се другосрбијански јуришници заиста плаше батина на улици, али је кудикамо оправданији страх српских националиста да ће бити бомбардовани у избегличкој колони, протерани са огњишта, ухапшени и осуђени у каквом инквизиторском судском поступку… Страх да ће се простор на којем српска нација може несметано да живи и развија се додатно сужавати уколико се не прекине са удовољавањем захтевима западних силеџија.
„Ја сам мислио да су српски политичари научили да је пристојна, конструктивна и цивилизована комуникација једина могућа у политици и управо због непристојне и нецивилизоване комуникације са Србима више нико није желео да живи на Балкану и у бившој Југославији“, изјавио је 21. јануара Бојан Пајтић, први војвођански силник. Може ли ишта што су урадили „Наши“ да се уопште мери по злокобности са овом изјавом човека који већ годинама несметано ведри и облачи по северној српској покрајини?! Пајтић не само да сву одговорност за југословенско крвопролиће сваљује на „непристојне“ Србе, већ сасвим отворено најављује да и Војводина „неће желети да живи“ са Србима – да ли је иједан „националиста“ икада оволико свирепо изазвао државу?
Ту долазимо до последњег од четири занемарена питања на које „Печат“ покушава да скрене пажњу: дужност државних органа. То је уједно и најтеже питање, зато што је у време претходне власти, тј. кабинета Мирка Цветковића састављеног од стране Бориса Тадића, сав државни апарат био стављен на располагање антинационалној клики, односно исуканим пендрецима и упереним цевима окренут према сваком, макар и најмањем изливу родољубља или национализма. Нова власт би, ако заиста жели дисконтинуитет са претходном, најпре на том плану морала да промени друштвену климу; а за сада, можда понајвише због усаглашене галаме другосрбијанских букача, та промена упорно изостаје.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *