ВРЕМЕ ПРЕЗИРА И ОБМАНА

Пише Ђорђе Мартић

Како актуелно новинарство у Србији, као и европски стандарди у овој области, стварају добар повод српској моралној заједници да безмало већину новинара у земљи, у свом ироничном маниру, запита – да ли се ви, пред запрепашћеном јавношћу, питате: „Ко се то унередио у наше гаће?“

У Србији више ни амбасадорима западних држава није лако.
У огорченој борби за опстанак на челу РТС-а, директор те куће, оспорен из владајућих кругова Србије, ударио је на его амбасадора Француске Франсоа Гзавије Дениоа, доводећи га у свој кабинет као да је службеник Јавног сервиса, а не представник велике силе, да пред камерама изговори наручену реченицу чији је смисао директоров опстанак у фотељи.
Денио је, мислећи на РТС, рекао: „…Важно је одржати независност Јавног сервиса и одвојити га од политичких структура…“ Наравно да Француска у томе има свој интерес, али то не умањује разлоге за нелагоду њеног амбасадора. Морао је да прогута свој галски понос, и практично се поклони тамо неком директору, неке тамо телевизије на Балкану. Директор је при том стајао у председничкој пози, као да тог часа прима амбасадорове акредитиве.

ИСТИНЕ „СТРУКТУРА“ И сви би сад, усред ове слободе у Србији у којој живимо, морали да се праве блесави и понашају се као да им није јасно да и француски чиновник Денио, заправо, и сам представља некакве политичке структуре којима се, очито, не свиђа да РТС служи неким другим политичким структурама, а не онима којима служи и Денио. А јасно је и да је директору у интересу „одвајање“ од „политичких структура“, наравно ових у Србији, јер, иначе, не би прихватао подршку политичких структура које представља Денио. Он би ту подршку одбацио већ и зато што је, ваљда, јасно да, ако је директор заиста независан, онда је реченица чиновника Дениоа, заправо, неприличан политички притисак политичких структура, које он представља, на независни РТС како би, отуда, такав РТС био ближи структурама које представља Денио или, барем, више удаљен од овдашњих политичких структура које су на изборима стекле легитимитет да раде у име добра у Србији, па отуда у име правде, реда, и између осталог, и истине, али истине која је вредност моралне заједнице у Србији.
Та Дениоова реченица чак може да се разуме и као претња да, ако се тај РТС буде понашао другачије, и не буде се „одвојио од политичких структура“ у Србији, то јест буде марио за истину ове заједнице (истину коју ће формулисати политичке структуре легално биране на демократским изборима) – бомбардоваће га поново, спржити још 16 новинара, да би због такве страшне смрти ових људи, њиховог директора могли поново да осуде на 10 година робије, „јер је он крив за њихову смрт“ зато што је то истина „структура“ које представља Денио. Ако већ не може да служи (а служи) истини оних који су већ бомбардовали РТС, онда РТС не сме да служи другој истини (поготово не дај боже истини која је свима у Србији очигледна) и мора да буде „независан“ тако што ће „удаљавајући се од политичких структура“ (легитимних, легално демократски бираних) у Србији, бити ближи политичким структурама које представља Денио и истини коју они шире светом.
Сам актуелни директор је већ кошуљицом ТВ дневника у којем је емитован прилог са исказом Дениоа, показао којим је то политичким структурама, у својој „независности“ ближи: Денио је емитован пре прилога о активностима изабраног председника Србије Томислава Николића, то јест Николић је добио време готово у Временској прогнози Јавног сервиса Србије.

„ЕВРОПСКИ“ – НЕ И СРПСКИ Директор „Европског јавног сервиса“ је (уместо да одлазак у опозицију странке коју је „независно“ подржавао и пораза њеног председничког кандидата разуме и као свој лични пораз и због тога поднесе оставку као морални чин) послао овим „уређивачким потезом“ поруке на све потребне адресе: пре свега запосленима у својој кући да ни не помишљају на његову смену јер „видите-каква-су-ми-леђа“, амбасадама које могу да се увере да РТС остаје „европски“ у мери у којој није српски, Влади Србије да је њено само да уплати новац грађана Србије на рачун куће коју он тако „независно“ води, и на крају публици, која ће и даље моћи да „зна све“, дакле само оно што је у духу овакве „независне“ уређивачке политике.
На све ово реагује публика у коментарима на сајту РТС-а: Један гледалац, коментаришући реченицу Де Марњака, каже:„Ту лежи зека“. Други подсећа да су јавни сервиси у Европи „пропагандни уреди својих влада“ (сетите се само како су извештавали о Србији када су њихове владе биле у драматичном неспоразуму са Србијом), а трећи све коментарише речима:„Шта, као у Француској је независан, посебно Први канал (ТФ1) је независан, то смо видели и чули у време Саркозија. А онда дођу у Србију да нам држе предавање о демократији.“
Публици је, дакле, све јасно. Зато она најшира публика неће да плаћа претплату. Има ту наравно беспарице као разлога, али има и – презира. Презир је, наравно, морална санкција друштвеног морала (гађење је она најоштрија) према свима који су у сукобу са моралом своје заједнице. Презир је и однос вођства РТС-а према својој публици и он је видљив не само у гесту довођења Дениоа пред камере са онаквим задатком, где и он сам показује презир према публици „Јавног сервиса“. Затим, и директор РТС-а је показао презир и према Дениоу и према публици своје куће… итд, итд. Време неспоразума и сукоба је, наравно, време презира, а оно је (време презира) свеприсутно пре свега данас у Србији. И овај текст може тако да се тумачи.

[restrictedarea]

МОРАЛ И ПРОТИВМОРАЛ Општи презир говори о тешком сукобу различитих морала. Наиме, Денио се из угла моралне заједнице Србије понаша неморално, али такво његово понашање јесте заправо порука његовој моралној заједници, у коју је тесно интегрисан. Својој моралној заједници у Француској он поручује и да је спреман да јој служи и по цену понижења у програму РТС-а (можете ли да замислите да немачки амбасадор стане пред директора ТФ1 да би подржао независност тог медија и његово одвајање од политичких структура Француске). Тако је неморално понашање према моралној заједници у Србији, заправо – морално понашање према својој моралној заједници или, како социологија морала каже, то што Денио говори и ради у Србији је – противморал, а противморал је категорија морала у односу према другима, којима се не признаје морална једнакост.
Исто то важи и за гледаоце РТС-а. Они јесу фактички предмет агресије против морала моралне заједнице којој припада чиновник Денио, али и оних у РТС-у који су „независни“ од своје моралне заједнице и желе да се приближе Дениоу. Али, публику РТС-а чине припадници овдашње моралне заједнице, и они узвраћају овом тиму и, такође, са реченим презиром, иронично коментаришу речи Дениоа, а на крају и одбијају да дају свој новац за нешто што није истина њихове моралне заједнице. Они се, такође, понашају морално.
Сви су, тако, изабрали своју страну, а РТС и његов директор су одлучили „да буду одвојени од политичких структура Србије“ и, доследно, остану „независни“, што значи да нису на страни своје моралне заједнице. „Независни“ су од ње у име универзалних светских, професионалних, европских и тако даље – вредности. Локално је ретроградно, назадно, популистичко, патриотско (наравно са негативним предзнаком), нетолерантно, националистичко и сметња интегрисању у светско тржиште, светску заједницу, светске вредности и Холивуд као начин живота. Требало би се приближити Дениоу и ономе што тај чиновник представља, у мери у којој се удаљаваш од своје заједнице. И наравно да је разлог за то новац, повлашћена позиција у приватизацији, уз истовремено гурање у несрећу сопственог народа. Шта је то него презир добитника транзиције према том народу – губитнику транзиције.

КАНИБАЛИСТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА А кад смо код категорија губитника и добитника транзиције, то је место драматичне комуникације морала и идеологије, јер и по теорији свака идеологија има свој морал.  Тако и иза презира према свом народу, који се исказује кроз „независну“ позицију према овдашњој моралној заједници (што је фактички противморал којим се поручује да његови носиоци припадају другом систему вредности), стоји – идеологија. Реч је о идеологији неолиберализма садржаној у слогану: „Свако-мисли-за-себе-а-Бог-мисли-за све“ (Пјер Бурдије), који је нека врста маља глобализације. Рикардо Петрела, такође идеолог неолиберализма, налаже да би „тржиште требало либерализовати и све законе уклонити, а у тој игри сви се такмиче са свима и у њој постоје само победници и губитници“. Том канибалистичком идеологијом „постмодерности“, „посткултурног егоизма“, „неодарвинизма“ или социјалног људождерства се, што претњом, а што насиљем, а пре свега доларима оних који по свету шире демократију и устоличују светску заједницу – Глобалистан и његове вредности, у име појединца и његовог личног интереса апсолутно слободног на слободном тржишту, суспендује морал локалне заједнице („Коме је до морала нека иде у цркву“, проповедао је један овдашњи лидер после 2000). Али тај друштвени морал локалне заједнице је човекова амнионска средина од када је уопште и постао човек и у човековом очовечењу је играо битну улогу као незаменљив чинилац, будући да је моралнији од морала појединца и тако је од искона служио као најзначајнија варијанта моралног коректива сваког појединца. Уклањање тог коректива тоталном тржишном слободом и утапањем појединца у некакво светско друштво за последицу има не само опасност за друштво, већ пре свега за појединца.
Са таквом слободом какву налаже Петрела, а без слободе да се томе супротставимо, добили смо овакву Србију са „ћулибрк новинарством“, у којем је непрекидно, непристојно и преко ивице блентаво, стално понављање и на „независном“ Јавном сервису, да је „слободно тржиште решење за све“, само медијски параван иза којег су ови који су мислили само-за-себе-јер-само-Бог-мисли-за-све у личну ползу довели земљу до уништења, све уз тапшање амбасадора по рамену.
У Србији, у којој је доминантна та идеолошка парадигма (коју ће сваки криминалац било где на планети одмах потписати као свој животни кредо и прихватити је као сламку спаса од гриже савести), сасвим законито данас цветају корупција, грабеж, насиље над онима који неће да се „суоче са глобалном истином“ и вулгарно разметање моралних богаља (све са лидерима овдашње медијске сцене) који су се „снашли“ у транзицији и пред хиљадама очајних незапослених или, како би неолиберали рекли, непотребних и нерентабилних, дакле сувишних (неолиберали цинично тврде да људи губе посао „зато што су учили погрешне школе, па своје знање не могу да продају на тржишту“), парадирају у џиповима, вилама, јахтама, са својим љубавницама од пластике.
Али није ово једина тачка утицаја Петреле на српско новинарство, па и независни Јавни сервис. Своју идеолошку платформу, тај професор католичког универзитета у Канади је засновао и на ставу да је „држава сувишна као чувар разноликости интереса и дугорочних потреба“. Наравно да је, доследно томе, и у Етичком кодексу новинара Србије, одмах после 2000. освануо и данас важећи став српског новинарства да је „новинар… пре свега одговоран својим читаоцима, слушаоцима и гледаоцима“. Да је ту заправо реч о односу према сопственој држави говори и следећи став: „Ту одговорност (новинар – прим. Ђ.М.) не сме да подреди интересима других, а посебно интересима издавача, владе и других државних органа“ (болд – Ђ. М.) што је само нешто другачије изговорена реченица коју је изговорио Денио на РТС-у.

УТИЦАЈ ПЕТРЕЛЕ НА ЕТИЧКИ КОДЕКС НОВИНАРА Одредбама Етичког кодекса новинара Србије изашло се у сусрет и другим идеолошким налозима Петреле, који каже:„Потребно је ускратити заштиту свему што има локални значај“ и прва локална ствар којој је у српском новинарству ускраћена заштита, уз државу је била једна од највећих вредности локалне моралне заједнице – њена аутентична локална истина, а пуну заштиту је добила глобална истина – истина коју промовише и Денио. У томе је истакнуту улогу имао и „Јавни сервис“, па би Денио (и директор РТС-а – који га је примио) да се то настави и даље. То је истина о Србима агресорима из деведесетих, док су сви други „бранитељи“: од Хрвата, босанских муслимана, Албанаца… све до Америке која је морала да помогне рушење „балканског касапина“ и „диктаторског режима“.
И сад, док и РТС овако сарађује са идеолошким и политичким структурама које персонификује Денио, новинарска заједница у Србији се лицемерно пита како то да је Србија привредно, социјално и морално разорена, и зашто Хашки трибунал пушта Анту Готовину и Рамуша Харадинаја.
Не само поводом овог лицемерства, мора се новинарима рећи: Даме и господо из управа удружења и кабинета главних уредника медија, Србији је јасно, иако вама као није, да су Готовина и Харадинај данас слободни, зато што је глобална истина да су они били на челу бранитеља својих народа од диктаторског и агресорског режима, са диктатором и балканским касапином на челу. Тој „истини“ служили сте и ви, и то и пре, а нарочито после 2000, прогањајући бивши режим и ширећи ту глобалну „истину“ и кроз медије у Србији, да би тако правдали довођење ДОС-оваца на власт, са све револуционарном хајком и терором „демократских“ кризних штабова, и подржавали одвођење претходног војног и државног врха у Хашки трибунал, не сматрајући то и личним самопонижењем. На шпицама ваших телевизија Народна скупштина је горела десет година пошто ју је гомила која је поверовала у глобалну истину запалила.
Ваша борба за одвођење државног врха Србије у Хаг, заправо је амнестирала Готовину и Харадинаја, и била је фактички део борбе за њихово ослобађање.

„КО СЕ УНЕРЕДИО…“ А и ваш Кодекс, даме и господо из управа новинарских удружења у Србији, овакав какав је „глобалан“, мирне душе би могао да буде анекс Кодекса новинара Албанаца на Космету или Кодекса части хрватских новинара, који су, наравно, по свом моралном усмерењу – локални. У вашем Кодексу нема ничега што би у времену тешких неспоразума овдашње моралне заједнице са тамошњим, обавезало чланове ваших удружења да се понашају у складу са етичким начелима и вредностима сопствене моралне заједнице, и бранили њену истину и друге њене вредности. То је циљано изостало и тако у деценији великих неспоразума ове моралне заједнице са хрватском и албанском, чланови ваших удружења нису били у неспоразуму са новинарима албанске и хрватске заједнице, и поврх тога што су и албански и хрватски новинари, све време приљежно и крајње морално пристајали на рад у интересу своје моралне заједнице прихватајући то као кључни и професионални налог. Тако су се они борили за ослобађање Готовине и Харадинаја, а ви се нисте борили против њиховог ослобађања, него сте се борили против оних који су се борили против Готовине и Харадинаја. „Независно“ и „професионално“, нема шта.
Ваше недавно ишчуђавање „како-то-сад-да-пусте-ове“, вређа гледаоце, читаоце и слушаоце медија у Србији, јер им ви, као да они нису гледали телевизију и читали штампу, сада тим питањем сугеришете да са ослобађањем ове двојице немате никакве везе.
То што се ви сада правите невешти, повод је моралној заједници у Србији да вас иронично у свом маниру запита – да ли се ви, заправо, пред запрепашћеном јавношћу, питате: „Ко се то унередио у наше гаће?“
А када би јавност у Србији хтела да то, као и све друго ружно, пренебрегне и заборави, ту су директор РТС-а и чиновник Денио да је подсете.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *