Урамљени простор за памћење

Пише Дејан Ђорић

лободанка Ракић-Шефер у нашем сликарству представља особену појаву. Везана за традицију родне Мачве, једна је од малобројних наших уметница посвећених српском етосу и етносу. Како примећује историчар уметности Јасминка Плавшић-Ђерковић у предговору каталога текуће изложбе слика у београдској Галерији УЛУС: „У њеном свету створен је простор за памћење“. Као и сваки простор, и тај се може упрљати. Поводом ове изложбе зналци мисле да радови нису на нивоу претходних, мада је уметница уверена да је отишла квалитативно напред. Традиција пре свега обавезује, ликовност је вид мишљења, а великим уметницима блиско је геометријско промишљање дела.

МАГИЈА МЛАДОСТИ Нови радови ове сликарке немају строгост замисли и извођачку дисциплину ранијих остварења, њен цртеж и композиција су опуштени, често аљкави, а ни боја нема више магични призвук. На сликама исписује текстове и слова, међутим, они су засебна ликовна категорија, крајње дефинисана и не могу се олако применити на класично схваћеној слици. У западном и источноправославном сликарству имају споредну улогу, а само су далекоисточни сликари пронашли пут до стваралачког повезивања слике, текста и знака. Многи авангардни уметници радили су или раде са текстом, зато што су слова, речи и реченице непотребни штафелајној слици. Горе од тога је нагомилавање разних ликовних елемената без реда, смисла, плана и хијерархије, јер, како учи Леонид Шејка, и у ђубришту би требало пронаћи систем. Превише приповедања смета слици, што је ова уметница раније знала.
Енди Ворхол је поседовао једну од највећих колекција куварица на свету, симпатичних везених тканина које су прабаке држале изнад шпорета да их крепе животном мудрошћу и топлином. Слободанка Ракић-Шефер је открила неискварену, скоро дечју ликовност куварица и увела их у сликарство. Ту се требало зауставити. Бајковитост коју настоји ликовно да прикаже можда уопште није њенa, већ домен фантастичних сликара. Срцолика лица са срцастим уснама су превише за ликовне познаваоце, јер производе другачији ефекат од чаробног, кичаст, као што атмосфера хармоније и спокоја о којој пише кустос Јасминка Плавшић-Ђерковић може да се преобрази у досаду. Да ли би озбиљна сликарка требало уопште да се бави „Ванилицама и воћним желеом“, како слови слика са изложбе, да ли може да прикаже естетику слатка и воде, а да не испадне комична? Формулу је уметница пронашла, али не на новим сликама већ у мемоарској књизи „Испод стреје дедине колибе“, објављеној 2006. године у издању „Дерете“. Њени аутобиографски и поетски записи, илустровани репродукцијама ранијих дела, згуснуто и магично дочаравају доба детињства и младости у Мачви, када све изгледа велико и значајно, а и јесте тако. Новије слике немају опојност њене писане речи, али нема сумње да је у питању уметница чије је дело свеукупно гледано значајно. Зато ћемо у даљем тексту покушати да га шире осветлимо са свешћу да су поједина од њених најбољих осварења била у дослуху са стварношћу или, једноставно речено, када је сликала пред моделом.
На платнима засићене површине Слободанке Ракић-Шефер која живи у Баштованској, улици за њено стваралаштво симболичког назива, шири се мали врт, цваст умбри и зелених боја, које као да потичу од разних кактуса којима је окружена. Њено је дело окренуто природи на више начина, од животног до симболичког и историјског. На сликама се бокори цвеће, цветају и зрију трешње, ивањданско цвеће, стручци различка, кукуруз и друго биље које изражава природну пуноћу. Зато њене слике имају називе као „Понос-обиље“, „У башти једног пролећа“, „Рајска башта – пролеће“ и „Чувар јагода“. Природни циклуси и доба дана – како учи историја уметности – могу се симболизовати. На сличан начин одређене боје, хармоније и контрасти, жива бића, композициони распореди и положаји тела могу бити симболи одређених епоха и стилова.

[restrictedarea]

БАЛКАН КАО ПОДСВЕСТ Слике Слободанке Ракић-Шефер отварају се као сцене, призори природног блага и медитеранског света, који није ништа друго него изгубљени рај, завичај, детињство и невиност Европе. На њеним уљима на платну шири се историјски предео Медитерана, Крита, Грчке и Етрурије, оживљава светлост Егејског мора, а ликови са старих фресака поново започињу своју игру са боговима, биковима и смртницима. У позадини су њена Мачва и балканско залеђе вилинске природе, Балкан као подсвест и нечиста савест Европе. Свет је издигнут из свакодневице и свечан, људи су лепи као богови, румени, обасјани златном светлошћу, срећни и посвећени музици. Појављује се Орфеј, свети лик, уметница упућује на аполонску природу античких цивилизација, на древна друштва у којима су владали самопоуздање и лепота живљења. Језерски вртови, ткање светлости, морске приче, светковине у предвечерје, морске битке и рађање белог града теме су и наслови њених слика. Представља морске и осунчане призоре, делфине, летеће рибе и свет шкољки, морских звезда, корала и бисера са богатог дна, у који можда и сувишно уноси чипкане и радове српских везиља. Свесна је да уметник како каже професор Драган Лубарда има право на грешку, али онда вероватно сме и да претера, да зађе у барокно и рококо обиље. Уметница настоји да дочара и мирисе, жели да призор учини опипљивим и стварним ма колико био нестваран. Открила је делфине, птице које се летећи љубе, плодове мора, меандричне реке, ласте као веснице и, изнад свега – пчеле, којима је почетком деведесетих посветила циклус слика. Пчелу схвата као поетско биће из савршенијег, сунчевог света, као своју сестру у природи. Појављују се на пасторалним сликама и акварелима ове уметнице и списатељице која испуњава странице свог ликовног дневника изрази природног еротизма, тела у игри, бикови црвено офарбаних рогова, пчелиње саће, као славље и животна радост. Однедавно се бави и сликом као палимпсестом, насликаним колажом, ређајући слојеве и предмете, настојећи да никада не изневери радост сликања.
У демонији постиндустријског света тровачке цивилизације поникло је у Београду, у Баштованској улици, ликовно дело поетских вредности, које наивношћу и непосредношћу подсећа на најбоље дане модерног сликарства. Као Робинзонка, у својој оази окружена биљкама и белином, уметница једној свраци на пољу придаје већи значај него савременој извештачености и изопачености. Стилске позајмице, цитати или омажи Полу Клеу и Марку Шагалу преусмерни су ка њеном сликарству. Како каже Борхес, нема ничег на свету што није тајанствено. Сликарка, како Волтер налаже у роману „Кандид“, само срећно обрађује свој врт око вајата из детињства. Зато у њеном ведром, девичанском опусу, много тога подсећа на белину, чистоту и честитост који нестају и тамо одакле су потекли – на селу.

[/restrictedarea]