Милорад Вучелић, главни уредник
Као реплика на некадашња подсмевања снази Србије из деведесетих у виду слогана „Србија до Токија“, данас се појавила горко самоиронична парола „Србија до контејнера“, заснована на подизању међународно интегрисаних граничних пунктова према Косову.
Гледаоцу помно залепљеног погледа за телевизијски екран последњих дана намеће се поуздан закључак да у Србији једино беспрекорно функционише гранични прелаз на Јарињу. То је једина светла тачка у земљи окованој окупацијом и затрпаној снегом.
Ни ЕУ, поводом реализације ових пројеката и доказане способности српских политичара у самопонижавању и националном и државном самоуништењу, није штедела речи хвале и задовољства. Уз понављање познатих и по Србију лоших услова. Нико „без зрна барута“ није тако историјски клецнуо и посрнуо. (Прочитати текст Н. Врзића: „Датум у контејнеру“ у овом броју „Печата“).
Када је већ снег у питању, ту су већ давно превладана она силна децембарска изненађења и све оне песмице о падању снега, траговима и бреговима. Ново је то што би сви проблеми са снегом били решени када би завејана и блокирана Војводина, иначе препуна високих планинских превоја, била проходна, када би на апсолутној власти били Пајтић, Пастор, Јешић и Чанак. Када је овакво косовско, какво ће тек бити војвођанерско Јариње! Ђилас се чак не би ни извињавао због општег русваја и хаоса у Београду. А да је Душан Петровић на време отцепио централну Србију у њој не би ни падао снег.
На делу је општа и бестидна политизација снега уз потпуну неодговорност и бруталну дрскост појединих министара и надлежних функционера. На делу је и иста таква деполитизација проблема граница или интегрисаних прелаза између Србије и Косова.
Занимљиво је сазнање да се ниједна међусобица у жутом картелу, који неко још назива и ДС, не може решити без настављања пашалучког разбијања српске државе. За одржавање мира у тој пакленој организацији била је, да би се приволео Пајтић, потребна етатизација Војводине. То је било неизбежно и приликом избора новог шефа картела Драгана Ђиласа који је задржао свој Београдски беговат. У сукобу с њим, Душан Петровић тражи за себе свој пашалук у виду државе Централне Србије. Сваки дон жутог картела мора имати своју територију. Ту нема персоналног решења без територијалног препарцелисања и разграђивања у којем нити је било, нити ће бити места за државу Србију. (Јавност би, узгред, требало подсетити да је тај исти Петровић званично био у најужој групи људи која је радила на постојећем Уставу Србије и да никада ни једном речју није поменуо некакав централносрпски регион).
Хашки трибунал се поново прославио и српског генерала Здравка Толимира осудио на доживотну робију због „злочина у Жепи и Сребреници“, чије је жртве одредио онако одокативно и на основу „конзервативних процена“. Председавајући овог већа Немац Кристоф Флиге се очито веома узнемирио када је чуо како се врх власти у Србији ускотобечио после ослобађајућих пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу. Остаје нам само згражавање над новом пресудом ове хашке квазиправне гнусобе и већ видимо отужне изјаве наших званичника како их нико не може задржати на претходно утабаном ЕУ путу на који су забасали „доказујући свој кредибилитет“. Грађанима Србије остаје и зебња кога ће у наредним данима морати да гледају на Б92 и на „Првој“. После Готовине и Маркача добили смо Месића (који је неометано поново, по стоти пут, „лагао као пас“ како би више него основано, а уздржано рекао Борисав Јовић) и Јосиповића. (Прочитати текстове Р. Дмитровића и М. Зарковића у овом броју „Печата“). Сада нам на телевизијским каналима са националном фреквенцијом не гине бар Насер Орић. Е, да су живи Алија, Јука Празина,Ћело или којим случајем Аганлија и Кучук Алија, Мула Јусуф… знали бисмо шта нас чека.
Од „Српске академија наука и уметности“ о Косову ни гласа. Нема чак ни фалсета доличних оцвалим ушкопљеницима. Ћуте о Косову као да су заливени. Онако без стида и срама. И што је најгоре то уопште није „речито ћутање“ где у ствари знамо и подразумевамо шта мисли онај који ћути. Можда је и боље, какво им је вођство, да ћуте, јер ко нам гарантује да из њих не би проговорио неки Барозо, Ромпеј или Кетрин Ештон (Прочитати текст Љ. Богдановић:„Академија, равнодушна и ушушкана“).
За разлику од академика, патријарх и владике Српске православне цркве не ћуте, нити могу било шта на тему Косова отћутати. Кристално је јасно шта они мисле и шта морају мислити о Косову, а што је у несагласности са данашњом неразумном званичном ЕУ политиком Србије. Да та несагласност не би потпуно избила на видело изведена је опробана операција примењена још код Меморандума ондашње САНУ. Неко је украо писмо Синода СПЦ и објавио га у новинама под Ђиласовом контролом, а онда је то демантовано, па потврђено, па није, па су онда познати аналитичари противници СПЦ рекли нешто, и у познатом стилу са циљем да се све обесмисли и учини нејасним.
За разлику од Цркве, величину ЕУ опредељења српске владе одмах су препознали и несебично подржали Вук Драшковић, Ненад Прокић и многи други дојучерашњи вајни и невајни другосрбијанци и либерали. Несебично, само онако како она зна, подршци се придружила и некадашња потпредседница Мишковићеве „Делте“ Милка Форцан која је чак са нескривеним усхићењем и сензуалношћу, на Б92, цитирала, ни кривог, ни дужног, данашњег министра правде Николу Селаковића. Брендирање Србије се поново нуди.
Непогрешив је тај инстинкт подржавања када се у политичком и националном животу побркају и поравнају најтеже са искључиво погрешним и штетним, па и срамним одлукама, и када се као мерило величине са којим се све одмерава постави вишекратно обедовање са Хашимом Тачијем. Прескакање тако високе лествице је за већину нешто недостижно, па и не покушавају да то прескоче и зато то чине само изузетни попут поменутих, а и многих непоменутих.
Неправедно би било ако би због педигреа критичности или неговања сумњичавости и релативизација човек прећутао данашњу борбу против корупције коју доследно води први потпредседник Владе Србије Александар Вучић са сарадницима. То се као важна упоришна тачка економског и моралног оздрављења Србије не да не може прећутати, него се мора и подржати и похвалити. Неки тонови злурадости, неукусних иживљавања и наслађивања то не могу нарушити, јер су нешто уобичајено у оваквим приликама и део су наших, и не само наших, људских нарави.
Савет ЕУ је поново одлучио да нам одложи тај фамозни датум преговора и да га стрпа у неки свој контејнер. Исувише је опасно то чепркање, постоји наиме опасност да чепркајући све дубље по поменутом контејнеру откријемо да се овим трагањем изнурена Србија простире само до Јарињских контејнера. Не само на југу, него и на северу.
