Почетна / Култура / Споменик за будућност

Споменик за будућност

Пише Дарко Танасковић

Представљена монографија
„Стара Србија (XIX-XX век): драма једне цивилизације“

Критичка синтеза процеса расрбљивања Старе Србије у XX веку, а посебно оних у Титовој Југославији, нарочито интензивних од почетка шездесетих година, изузетно је значајна, јер је прва свеобухватна, а при томе подједнако историографски утемељена и мисаоно дисциплинована, као и делови књиге у којима се разматрају старија раздобља

Kад ми се у рукама нашла издавачки изванредно уобличена капитална синтеза Славенка Терзића Стара Србија, прва ми, грешна, помисао би: споменик! Али… споменици се подижу ономе што је умрло или заувек нестало, ономе чега више нема. Смемо ли се помирити с тим да Старе Србије више нема и да је неће бити, сем у сећањима, у споменима и у споменицима? Ипак, Стара Србија споменик јесте, али у смислу монументалности, а не меморијалности! Суштински, она је чврстим спонама повезана с нашим временом и приликама. Уосталом, као и свака истински озбиљна студија наше прошлости. А Славенко Терзић такве студије већ годинама пише.
У својој књизи „Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан“ (Београд,1992) аутор Старе Србије констатује: „И поред тога што је православни живаљ у Старој Србији и Македонији још од почетка српске револуције упирао очи у Србију и очекивао помоћ од ње, српски државници половином 19. века нису имали јасну концепцију националног рада у Турској, нити реалну представу о распростирању српског народа на југу… Очигледна је у то време права пометња у историјским, политичким, етничким и географским појмовима“. Нисмо ли и данас, век и по касније, сведоци, и жртве, сличне пометње? Истим одређењем, говорећи о нашем времену, служи се Славенко Терзић и у Старој Србији (14): „Истовремено међу Србима је присутна извесна пометња историјске свести у односу на темеље свог историјског живота и пољуљана вера у себе“. Стара Србија је позвана да унесе ред у ту пометњу. Како ће она то учинити?

[restrictedarea] Српске земље којима је Терзић, с много љубави и истрајности, посветио своја вишедеценијска изучавања, 1858. године походио је Тома М. Бацетић и о своме путовању оставио вредно сведочанство Стара Србија, објављено прво на руском језику у Москви (1876), а тек 2001. године и на српском. Ево како овај проницљиви путописац објашњава разлоге за настајање оновремене пометње међу Србима: „Разматарајући судбину српског народа који чами у турском ропству, морамо указати на околности које су довеле до његове потпуне пропасти и разарања и на узроке успеха муслиманске вере. У ранија времена Срби су, без обзира на верске разлике (јер су многи од њих већ давно потурчени или су се сами турчили, тј. прихватали ислам) помагали једни друге, у друштвеном погледу међу њима је било више љубави и слоге, и они су се непрестано бринули о очувању својих права и обичаја, које су им завештали преци, све док се међу њих нису умешале источне бератлије и савремени цивилизатори, фразери и препредењаци“. Стара Србија Славенка Терзића документовано, објективно, аналитички говори и суди о тим источним бератлијама, савременим цивилизаторима, фразерима и препредењацима, негдашњим, данашњим и свагдашњим, смешта их на место које им у протоку времена и у српској судбини припада и убедљиво своди невесели биланс њиховог учинка, неретко уз издашну српску помоћ. Тако се уноси ред у пометњу, а ствари називају правим именом, што је способност за коју би се тек требало изнова изборити. Критичка синтеза процеса расрбљивања Старе Србије у XX веку, а посебно оних у Титовој Југославији, нарочито интензивних од почетка шездесетих година, изузетно је значајна, јер је прва свеобухватна, а при томе подједнако историографски утемељена и мисаоно дисциплинована као и делови књиге у којима се разматрају старија раздобља. Научништво није подлегло сапутништву, иако јамачно и међу Србима има немало оних који се с Терзићевим дијагнозама неће сложити. То, наравно, само по себи не значи и да су у праву, већ само да има простора и потребе за отвореним и аргументованим научним дијалогом, зарад општег, како сазнајног, тако и народног добра.
Особеност Старе Србије и њена драгоцена одлика јесте и смештање проблематике у шири категоријални контекст и сагледавање њене инхерентне цивилизацијске димензије, што је исказано и формулацијом наслова књиге. Уз напомену да изванредно богат, пробран и функционалан ликовни и илустративни материјал има готово самосталну информативну вредност, а да се из регистара јасно види да је реч о својеврсној органској енциклопедији Старе Србије, може се без претеривања закључити да је пред нама нешто много више од критичког резимеа историјских збивања и процеса – укупно страдалничко биће Старе Србије у сукцесивним чиновима „драме једне цивилизације“. У „Епилогу“, на непуне две странице, Славенко Терзић магистрално сажима њено наравоученије. То изоштрено глобално сагледавање једне регионалне ситуације и динамике потврђује стару истину о томе да до једноставности и јасноће води дуг и врлетан пут. Aurea simplicitas!
Драма не мора бити и трагедија. Славенко Терзић нам на крају поручује да је отворена „сасвим нова и пуна неизвесности епоха у историји Срба, целог Балкана, па и Европе“. Неизвесност је за нас данас можда и највиша мера оптимизма. Јер, она не затвара пут и не гаси наду. Пут је и даље пред нама, пут на којем нешто зависи и од нас, иако никако све, па ни много, а тако је вазда и бивало на Балкану. А нешто никако није што и ништа. Намеран да изведе човека из пометње поремећеног идентитета, велики француски биолог Жан Ростан (1894-1977) написао је књигу „Одакле смо? Ко смо? Куда идемо?“ Ако будемо знали и хтели да је читамо, Стара Србија Славенка Терзића убедљиво казује одакле смо и ко смо, а може помоћи и да схватимо куда нам је ићи. Она је споменик за будућност.
Реч на представљању књиге Славенка Терзића Стара Србија, 3. децембра 2012. у Дому Војске Србије

Драма једне цивилизације

Монографија „Стара Србија (XIX-XX век): драма једне цивилизације“ научног саветника Историјског института САНУ др Славенка Терзића, представљена је у Свечаној сали Дома Војске Србије у Београду. Промоцији књиге, чији су издавач „Православна реч“ из Новог Сада и „Историјски институт“ у Београду, присуствовали су српски патријарх господин Иринеј, републички министар правде и државне управе Никола Селаковић, председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница, представници Српске православне цркве, Српске академије наука и уметности и други.О књизи су говорили дописни чланови САНУ проф. др Михаило Војводић и проф. др Љубодраг Димић, проф. др Дарко Танасковић и аутор. Присутнима се обратио и директор „Православне речи“ Зоран Гутовић.
Написана на основу нове архивске грађе из домаћих и страних архива, ова богато илустрована монографија на 700 страна бави се узроцима и последицама крупних демографских и политичких промена на простору Старе Србије и масовним насилним сеобама Срба из ових области. Говорећи о појму Старе Србије, политичкој, друштвеној, културној историји Рашке, Косова и Метохије и Скопско-тетовске области у 19. и 20. веку, аутор даје историјску анализу узрока и последица великоалбанског пројекта све до новијег времена.
Аутор Славенко Терзић истакао је да је ова књига његов покушај да унесе бар мало светла у тамни вилајет и укаже на истинску драму српског народа и његове цивилизације:
„Цивилизацију несхваћену, недовољно познату и разумљиву не само Европи и свету, већ и добром делу Срба. Покушао сам да бар за тренутак историјско име једне земље и њен вишевековни плач ставим у средиште пажње.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *