Почетна / Свет / Списак лоших предзнака

Списак лоших предзнака

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Резултати последњег пописа показали су како Велика Британија губи свој идентитет

Већина Британаца подржава намеру премијера Дејвида Камерона да се кодификује склапање хомосексуалних бракова (60:40), а подједнак број (58 одсто) сматра да званична, државна Англиканска црква нема право да се противи, нити да одбија црквени чин таквог венчања.
На трагу оваквог расположења већине, анкета коју је спровела организација „Сурвејшен“, по наруџби лондонског „Дејли мејла“, показује, такође, да је између Британаца који држе да је брак „светиња“ и оних којима до тога уопште није стало, мртва трка – 40:40. Показује се, исто тако, да док хомосексуалци и лезбијке испољавају повећани ентузијазам за заснивање бракова, британски хетеросексуалци показују замор од тога. Док број конвенционалних бракова бележи оштар пад међу становницима Острва, око 105 хиљада хомосексуалаца (један у пет стотина) већ живе у такозваном грађанском браку, очекујући да им се та веза ускоро озакони пред матичарем и свештеником.

КОНЗЕРВАТИВНО ИЗНЕНАЂЕЊЕ Најављена намера владе да изнесе на дебату и озакони хомосексуалне бракове политички је бизаран потез будући да долази из миљеа владајуће Конзервативне партије, од које је тако нешто мало ко очекивао. „Сурвејшен“ је испитивао и ову необичност, и установио да већина од 67 одсто Британаца мисли да то Камерон чини како би привукао „тренди“ гласаче или учинио „плезир“ коалиционом партнеру, либералима. Свеже анкете показују да би у овом тренутку конзервативци изгубили власт на парламентарним изборима, и да би за осам процената остали иза Лабуриста (30:38).
Прошлонедељни „Мејл“ анализира анкету и коментарише да би оваква слика расположења становника према теми хомосексуализма, да се појавила пре 25 година, изазвала прави национални шок. Оцена је да је у међувремену најбројнија маса средњег слоја у Британији „релативно лако променила однос према феномену“, „будући да их он није никада ни занимао у критичној мери“. Оцена је, такође, да је налаз „Сурвејшена“ последица чињенице да се у данашњој Британији брак узима далеко мање озбиљно него, рецимо, пре две декаде. У „Мејловој“ анализи анкете занимљив је став да „сада, кад су хомосексуалци постигли готово апсолутну равноправност, либерална већина у земљи требало би да нас поштеди тријумфализма, јер је слика далеко сложенија него што они мисле“.
Тема хомосексуализма је само део идентитета Британије који се у релативно кратком времену променио – и мења – до непрепознавања. Резултати пописа, објављени прошле године, показују да – као што то описује једна анализа – „наши прадедови не би данас препознали земљу у којој су живели“. Попис, који је изазвао живу дебату, није само дескрипција данашње Британије него и (прилично невесео) попис лоших знамења.
Питер Хиченс, један од ауторитета овдашњег журнализма и публицистике, изводи закључак да „путник на кратком путовању између 2012. и 2020. године не би поверовао да живи на истом месту у земљи која се 2012. звала Британија“. Своје предвиђање Хиченс темељи на убрзању досадашњих промена и динамици промене која се одиграва у актуелном времену. Неколико налаза у попису су, по њему, и шок и најава промена „које не веселе“. Британија се мења хумано, социјално, економски, културно, па и са становишта досад сакрално чуваних традиција…

[restrictedarea]

ЕДВАРДИЈАНСКО РАСЛОЈАВАЊЕ Економија је полазиште, а ту су знамења најлошија. Произвођачи материјалних добара у данашњој Британији тек су на четвртом (уместо на првом) месту као „послодавац“ од кога би требало да живи већина становништва. Испред производње избили су трговина, продаја добара и услуге. У земљи која је некада називана „радионицом света“ данас има више учитеља него индустријских радника.
Лондон преко ноћи постаје држава за себе, са „домородачком“ популацијом која се претвара у мањину у свом граду и све већим јазом између сиромашних и богатих, каквог није било ни у едвардијанском времену.
Један од главних наслова у модерној британској причи гласи „убедљив пораз хришћанства“. Становници Острва су све више индиферентни према религији. У последње четири деценије верника је мање за око четири милиона. Овог тренутка 14,1 милиона Британаца регистровани су као атеисти.
Верника хришћанске вере је све мање, а муслиманских верника све више.„Не будимо изненађени ако у следећих десет година разлика између хришћанских и муслиманских верника постане занемарљиво мала… Секуларисти, који су са толико ентузијазма настојали да истерају хришћанство из нашег живота и рашчисте простор за ислам, биће и сами затечени успехом који су постигли.“ (Хиченс)
Прошлогодишњи попис показује интегралну везу између пада броја активних верника међу хришћанима и пораста броја муслимана с једне, и погубног либерализма у досадашњој политици имиграције, с друге стране. Један међу десет становника Енглеске и Велса рођен је ван Британије. Половина ових имиграната стигла је на Острво у кратком периоду од 2001. године до данас.
Три милиона људи у Уједињеном Краљевству живи у домаћинствима у којима одрасли укућани не говоре енглески или га не говоре као свој први језик.
Евиденција показује да се Британија повећава за 180 хиљада имиграната годишње! Већина њих долазе из земаља Комонвелта,а најбројнији међу њима су муслимани.
Чланство у Европској унији – слободан проток људи и робе, спречио је до сада и оно мало стидљивих покушаја „либералних егзибиција“ владајућих елита, првенствено лабуристичких еврофила, да ограниче долазак нових таласа емиграната на ионако претрпано Острво.
Досадашња, све мање одржива филозофема о „мултикултурализму“ као фактору богаћења и друштва и државе, у Британији је већ сада у пракси компромитована, али политичка елита нема ни снаге, ни интереса да то и јавно вербализује. Прошле седмице, лидер Лабуриста Ед Милибанд смогао је, и пре свега, куражи да каже како „једна земља не мора да значи један идентитет. Људи могу са поносом да буду Британци, а да не напусте своје културне и традицијске корене“. Лабава хипотеза, али подобна бриселској митологији растапања националних идентитета, баш као што се то својевремено одиграло у америчкој реторти „мелтинг пота“.

МУЛТИКУЛТУРНА ШАРАДА У време када је Америка, данашњи ментор и узор бриселских мондијалиста, покушавала да асимилира своје имигранте, сваки зачетак идеје о „мултикултурализму“ био је у пракси самлевен у идеји „мелтинг пота“. Америка је, међутим, ево већ тридесетак година, држава са широким подручјима Хиспаноса који не само да говоре шпански међу собом, него задржавају и своју културу, обичаје и начин живота до мере која негира сваку идеју и асимилације и лажног „мултикултурализма“… Свако ко живи у Британији гледа данас голим оком реплику тог процеса – наречени мултикултурализам у насељима и градовима у којима једна етничка заједница окреће другој леђа; где хришћански Јамајканци, рецимо, живе свој, а муслимански Бангладешани свој живот. У Манчестеру или Бирмингему чак и толерантни британски „бобији“ нерадо залазе у пакистанске четврти…
Сви ови учесници у шаради „мултикултурализма“ немају ништа заједничко, али, још више, немају ништа британско. Са земљом у којој живе не деле религију, културу, историју, нити језик. Не једу исту храну, не гледају исте ТВ програме, па чак не би да се возе ни „енглеском“, левом страном улице.
Речју, уместо предвиђања „либералних егзибициониста“ да ће релаксиран режим имиграције значити „богатство“ у разноврсности, доток нове, свеже крви (радне снаге), испоставља се да Британија брже него што се страховало постаје економија са слабо плаћеном и мање квалификованом радном снагом, са вишечланим породицама у пренатрпаним, дефицитарним становима, са здравственим (бесплатним) системом који посрће под теретом, са јавним превозом и школама у којима је све мање слободних места…
Све се ово приказује и наговештава у новом попису о стању нације какво је затечено на истеку прошле године. Трендови у току ове године показали су да Британија, ако се нешто крупно не промени, већ крајем следеће декаде неће препознавати саму себе.
Аналитичари, социолози и историчари близу су консензуса да су предзнаци блиске будућности такви да наводе на бригу и размишљање; да Британија мора да крене у револуцију политике имиграције и да обзнани – како је то Ангела Меркел имала куражи да саопшти Немцима – да мултикултурализам као политика, визија и филозофија не ради, да доживљава пораз где год је до сада практикован.
Проблем Британије на овој теми је двострук. Као земља Комонвелта, под чијом су круном земље на широком простору од источне Индије до Кариба, плима имиграције из ових земаља показала се тешком за баратање. Други проблем свих влада у Лондону је имиграција из Европске уније. Земља је апсорбовала први талас из нових чланица после проширења Уније на земље Источне Европе. За пољске водоинсталатере, напросто, више нема слободних места.
Остаје још да Лондон, пре него што се обистине предзнаци из пописа, изађе из окова целог сета бриселских уредби и прекомпонује односе са Европском унијом, нарочито на политици слободног протока људи и робе. Ако буде требало, то ће се, у земљи у којој су евроскептици комфорна већина, извести и по цену раскида са бриселском наддржавом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *