Почетна / Култура / Слово о песничкој одговорности

Слово о песничкој одговорности

Пише Владимир Димитријевић

Четрдесет сонета у „седам лирских кругова“ и, као аутопоетичко сведочење, прозни запис „Очева одшкринута врата“ чине нову књигу Драгана Хамовића збирком строге композиције, која се не даје читаоцу „распасом на сокак“

Као што је, после тридесете године, свако одговоран за изглед свог лица („Испловиш, заљуљан, на чудноме чуну,/Месту где ћеш своје лице срести“, каже Хамовић у песми „Вест“ из збирке „Жежено и нежно“), тако, после четрдесете године, нико нема изговора за ошљарење у поезији („Песма, из чистине, отпочне да пева/И ми, затечени, песми неподесни,/Упуштени здесна, затиснути слева“, обраћа се, упозоравајући их на то, Хамовић браћи по перу у сонету „Данашњим песницима“). Платон је говорио да је философија припрема за смрт; поезија то није ништа мање. Зато је и велики орфејски учитељ песничког 20. века, Рајнер Марија Рилке, у „Часловцу“, писаном по повратку из Русије (земље која се, по њему, граничи с Богом – одозго и одоздо), упозорио на последице метафизичког немара:„Са вечношћу се курвасмо, а када/ час порођаја дође, из нас пада/ мртворођенче наше смрти“. И то је поручио својим савременицима, неспремним да сазревају за смрт, која би требало да буде плод озбиљног и дубоког живота, сагледања тамних обзорја битија и просјаја не његовим ивицама, које је Дучић звао „страшном међом“.
Ако, дакле, малармеовски речено, песник мора да дарује речима племена јасније значење, то га, постепено, доводи до највише, еванђељске одговорности. Јер, човек ће за сваку празну реч, реч – тантуз, и у обичном животу изговорену, морати да да одговор на Суду, а камоли за ону реч која би племену требало да обасја путеве и разагна тугу (у стиховима „Дијака“ Хамовић је тога жеравично свестан:„Ово записује дијак Григорије,/Од сваког писара црњи и гори је,/ У дане метежне, кад морам спорије,/Под шкртим велом тесне просторије.//Несвет, рукопишем и евангелије,/ Не знам једнакије, не умем вештије;/Ноћ се некад нагне, у собу прелије/ Свој вишак, одакле изроне бештије“).

ХАМОВИЋЕВА „КАМЕНА УСПАВАНКА“? Када је Стеван Раичковић (коме је Драган Хамовић посветио значајну монографију, већ приказивану на страницама „Печата“) ушао кроз златне двери сонета „Камене успаванке“ у „велику јектенију“ српске поезије, све што је касније написао било је само потврда онога што је остварио 1963. године, објављујући opus magnum. Наравно, било би претенциозно када би потписник ових редова тврдио да је „Жежено и нежно“ Хамовићева „Камена успаванка“, али се човек не може отети утиску да овакве књиге настају у тренуцима нарочите умне и осећајне напрегнутости, која је ту због свега што се збива и споља (у кошмарном добу анти-Србије која хита ка анти-Европи) и изнутра (човек, попут Гилгамеша после смрти Енкидуа, види да и на њега долази ред, и стаје, попут својих предака, у ставу мирно пред Вишњим поретком). Четрдесет сонета у „седам лирских кругова“ и, као аутопоетичко сведочење, прозни запис „Очева одшкринута врата“ чине „Жежено и нежно“ збирком строге композиције, која се не даје читаоцу „распасом на сокак“ (Гаврил Стефановић Венцловић), него га позива на одговорно читање стихова чији је циљ да, како рече сам Хамовић, „натпевају нулу“(„Гласови“).

ЧОВЕК У СВЕТУ Ако нешто знамо, знамо да смо се, павши са висине, разбили у стотине крхотина.„Дробим се олако. Ја, порозни комад,/Заломљен некада од бољег комада“, вели песник у песми „Комад“, знајући да Неко (ко, по Рилкеу, „неизмерно нежно падању нашем даје смер и склад“) жели да човекову „парампарчад врати у цело“. На трагу откровења апостола Павла да смо подељени на унутрашњег и спољашњег човека, Хамовић указује да спољашњи човек глуми туђе улоге, корачајући ка Западу и „крвавој звезди општег поништења“, али да у њему ипак „веје неком непропадљивошћу“ (Момчило Настасијевић) оно што песник види као „сунце сунаца (велико сутрашње)“. Пошто смо род, и пошто смо обдарени да можемо, у тренуцима нарочите концентрације, видети шта се збива у душама оних који нас окружују, песник и у ближњима препознаје тренутке буђења у Вечну бригу („Тужна жена из градског аутобуса“), као и достизање „вршне коте“ оних знанаца који „залазе ка ћутећој страни“ („Празнине“).
Тин Ујевић је умео да изговори „Ја безимено устрајем у браћи“, и да то не буде патетично. Хамовићу је пошло за руком да ближњима заблагодари, почињући песму „Похвала“ речима „Предобри моји“, и доказујући да сви ми живимо зато што су нас други градили и чували од небитија, које у сваког зури погледом Дисове „Нирване“. Да би се крхотине првотне палости исцелиле, потребни су целови ближњих:„Многа се љубав кроз мене телови,/Уједно остах кад штошта напукну;/Ви сте урасли, саставни делови,//Преостаћете (ко ми то натукну?)…/Застор се раздре, падају велови – / Воле ме, целе незнани целови“ („Похвала“). Зато у Хамовићевој књизи има места и за деду, бившег „швапског логораша“, „у цокулама што преплива Рајну“ („Појам“), за покојног оца, који је одшкринуо врата света („Врата“), и за мајку чија „свесилина“ „у тамном замаху“ „похађа две (рођене) бивше дечје главице“ („Мајка, иза капака“), и за жену („Од густе земље и од воде си/ Пала у ове руке неспретне“, каже човек својој човечици у адамској песми о Сусрету, „Преображење“), и за сина („Син мој, најбоља од јесењих вести//Одговор свему што клоне,сустаје“), јер носи име оног који је васкрснут из гроба („Лазар, који расте“).

[restrictedarea]

ПЕСНИЦИ И ПРЕЦИ У уводном сонету, „Данашњим песницима“, Хамовић указује на бекство савремене поезије од насушних задатака орфејства, од којих је први и основни – кроћење звери у себи и свету. Савремени песник не верује речима, јер не верује Речи („у страху од саме могућности спаса“, рекао би Хамовић). А укротити себе је могуће само потрагом за оним што је у нама, а није само наше, него је и наших (по Ивану В. Лалићу, гласови мртвих нису мртви гласови). Јер, како рече аутор „Жеженог и нежног“, у аутопоетичком запису „Очева одшкринута врата“, „сржна поезија може једино бити исписана на језику нашег детињства, зачетом у родитељском дому, заштитном простору сваке (одрастањем све незбринутије) јединке.“А чим човек, у духовном смислу, дорасте за личну браву, он одмах креће путем који га води до брава саборног постојања („Небитан међу битима,/Увезан твојим нитима/ До прве, златне жичице“, каже песник у „Госпођи Жичи“).
Ако је лично постојање засновано на постојању ближњих (пошто волети ближњег као самог себе не значи волети га као што волимо себе, него волети га јер је он наше истинско ја), онда ни песничког постојања нема без Другог. Други, попут Новице Тадића, коме је посвећен један од сонета у „Жеженом и нежном“, у доба кад „нема нам дана без срама“ (то је, о нашем добу, покојни песник из Смријечна изговорио у једном разговору с Хамовићем), може помоћи да се преживи свакодневица. Други може бити и кнез песника, као Дучић у Хамовићевом сонету „Кнез Дука“, узор јер је творац „бодре чистине“; он је, такође, и Стеван Раичковић из „Бајке о мајстору“ који:„Оправља, певом“.
Песници који су преци постављају озбиљан задатак, прекоревајући лакоумне и површне:„Тек се подвуку између редова/Каткад помоле из своје потаје/И прекоре ме: синко, срамота је//Још не газдујеш како ти следова/Где бучи пустош нисмо оклевали/У крв смо легали, отуд певали“… По свему судећи, Хамовић се и за сонет определио због верности прецима (у „Лакој етиди“ он своју одлуку овако брани:„Из нехата ка немару/ Лирика у стварном квару/Производи прах и пару//Дотле помни сонетари/ И оквири свесни, стари/Уобрче срж у ствари“). Само да речи не буду тантузи.

ЖЕЖЕНО У ОГЊУ ИСТОРИЈЕ Да би се злато очистило, да би постало „жежено“, неопходно је да прође кроз огањ. Огањ жеже. А на нашем простору, било га је, има га и биће га у скоро сваком поколењу живих, који су, како рече Милутин Бојић, баштиници „земље олује“. И наше реке, попут Мораве, која, као у „Смрти војводе Пријезде“, може и да отхрани и да сахрани, нису пука вода, него су „лозинка земне и подземне жеђи“ („Морава“). У том простору и у октобру, месецу златне јесени, човек може бити стрељан међу таоцима, испунивши „квоту у доспелој смени“ („Стрељање у Краљеву“). Песник у свом народу, кога туђин често узима за таоца, мора бити „чувар старог мушког плача“, поготово кад угледа јагњад са Козаре окупљене око Мајке јагњета, који је и Пастир.
А одмора од куљања таме у наш свет нема, чак ни после тако много крварења у прошлости:„У безвери у комори/ У некажњеној гомори/ Душомор – ни да одмори//Још метнути нам оглави/И враг мамуза стоглави/ У галоп свој, вртоглави“ („Вртоглавица“). Тако нам је вековима. Уморни смо толико да вапијемо за пропашћу која спасава („Пропашћу спаси. Кад није другог спаса,/ Казном награди за грех“, вели Настасијевић у „Ђурђу Бранковићу“).

ОБНОВА ОЧИНСТВА Основно начело очинства изрекао је апостол Павле:„Угледајте се на мене, као и ја на Христа“. Један наш сељак оставио је, на светопавловском трагу, аманет да му на гробном камену испишу ово:„А сад децо и унуци моји,/Добро знате шта вам дужност стоји:/Поштуј Бога и ближњега свога,/Придрж’те се карактера мога“. Хамовић, на трагу обојице, у „Очевим одшкринутим вратима“, истиче:„Ретко се коме може догодити да му, ма кад у часу коначног одласка, родитељ не постане боголик, а по одласку обоголичен. Ако ми „по греху“ родитељ није богосличан, на шта сам грешан личим и шта ће од мене напослетку бити?“ Зато није нимало случајно да на почетку српске књижевности стоји житије оца које је написао син – Сава о Симеону; у том житију, „породична светлина преповија сва друга значења“, каже аутор „Жеженог и нежног“. У песмама „Сава“ и „Симеон“ које, дотеране, Хамовић преноси из „Матичне књиге“, то се и види као залог песништва сржног: очинство и синовство се уливају једно у друго, да би се слили у његошевску „општега Оца поезију“, која, као умна сила, „торжествује над овом грдном мјешавином“. И предео порекла (песма „Херцеговина“) постаје залога да се може стићи „у табор ближњих кнеза честитога“, јер Косовски бој не престаје од када је престао, у сутон Видовдана 1389. године.
И тако, опет по Хамовићу, речи нарастају „у делатну силу од набреклих звучних сокова и укупне дозрелости. А живот делује неподерив“. Није мало за човека који је зашао у педесете, чак и у 21. столећу, тако удаљеном од Рођеног у Витлејему ради нас људи и ради нашег спасења.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Поезија постаје неразговет без лирскиих ритнамских и версисфикацијских супстрата.Има неколико песника који ове стихове могу да потпишу и да се не разликују.Постско и еснафско почињу да се додирују и мешају.Уништење поезије започето у Француској, настављено овде по инерцији вечног ученичког статуса који негујемо већ читав век, израз је времена у коме влада роботизам духа и прилика,научно које емитује безнађе ратова који се не смеју да воде и криза које се не могу да савладају.Зато је песник „комад“, део нечега, отпад,стереотип,зато је поетика врста пораза, закон безнађа, сумаглица идеја и проза трајања




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *