Почетна / Регион / Словеначки „Фејсбук“ устанак

Словеначки „Фејсбук“ устанак

за „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Масовни протести у Словенији отпочели су због саобраћајних казни у Марибору, а наставили се захтевима за смену премијера Јанеза Јанше и читаве политичке елите

Велики транспарент, исписан руком, са текстом недвосмислено упућеним актуелном председнику словеначке владе Јанезу Јанши (чије име доминира на плакату, написано великим црвеним словима, исто као и реч „лопови“) држале су 4. децембра, упркос јакој вејавици, две средовечне госпође које су се прикључиле демонстрацијама пред зградом општине у Јесеницама. Одазвале су се, као и други грађани, од малолетника до пензионера, позиву преко „Фејсбука“ да узму судбину у своје руке, изађу на улице и одатле поруче политичкој елити, од Марибора до Копра и од Јесеница до Брежица – да је куцнуо час да положи рачуне.

СНЕГ, СУЗАВАЦ И БАТИНЕ Те вечери је и у Јесеницама, као претходних дана у Марибору и Љубљани, протест завршен бацањем петарди, бакљи, флаша и свега што се нашло при руци за окршај са полицијом. Изостали су, међутим, водени топови које је полиција употребила први пут у историји словеначке државе, и то против голоруког народа поткрај демонстрација у Љубљани 30. новембра. Није било ни полицијских паса и хеликоптера, којима је полиција плашила и растеривала демонстранте у Марибору 3. децембра. Али је зато и у Јесеницама, као и у другим градовима, притворено десетак „изгредника“. У Марибору је претходног дана, поводом протеста испред Градске скупштине, којем се прикључило 12.000 људи, током жестоког сукоба са органима реда приведено стотинак демонстраната, од којих је десетак задржано у притвору, док је 39 људи примљено у Ургентни центар, неки са озбиљним повредама. Међу рањенима је било и 15 полицајаца. Употреба прекомерне силе, полицијског хеликоптера који рефлектором „шара“ по маси позивајући је да се разиђе, сузавац, батине, изузетно хладно време и преурањен снег – ништа од тога није одвратило грађане свих доби и професија да се организују преко „Фејсбука“ и најаве нове демонстрације на којима сада, поред оставке премијера Јанше, траже и главу министра полиције Винка Горенака.
Локалне дневне новине на својим сајтовима објављују мапу Словеније на којој наизменично „пулсира“ неколико градова, означених тачкама у различитим бојама. Црвена означава градове у којима управо теку демонстрације, плава – оне у којима су завршене, а зелена – то су места где су заказане нове. Демонстранти протестују јер је власт „украла народу државу“. Мисле да су Јанша и његови камаради „разбијали Југославију да би се накрали и обогатили“ и да је дошло време да се политичарима испостави рачун. Стога се протести нижу, из дана у дан, широм Словеније. Почело је у Марибору. А онда се народни бунт преселио у Љубљану, истовремено и у Цеље, па у Крањ, Ајдовшчину, Трбовље, Равне на Корошкем, Кршко, Птуј… Већ су заказане и демонстрације у Копру, Новој Горици, Мурској Соботи…

[restrictedarea] Шта је био окидач, зашто је Словенија изашла на улице? Последња кап, која је превршила чашу огорчених грађана, била је одлука градоначелника Марибора Франца Канглера да град склопи партнерство са приватном фирмом, која је мариборске улице и раскрснице посејала ултрамодерним радарима који су за прекорачење дозвољене брзине аутоматски слали на кућне адресе прекршиоца признанице са одмереним глобама, тешким од педесетак до више стотина евра плус казнени бодови. Пошто су радари мерили и најмање прекорачење, за свега неколико дана је на адресе Мариборчана послато неколико хиљада „обавештења“ о изреченим казнама. Не само да је градоначелник средства репресије предао у руке приватника, који су као на траци изрицали драконске казне, већ се и лавовски део зараде од те работе (92 одсто) сливао у џепове приватног капитала, уместо у осиромашени градски буџет. Грађани су прионули герилској тактици и радаре су, под окриљем мрака, из ноћи у ноћ претварали у буктиње, један за другим. То се није допало градоначелнику, бившем полицајцу, па је изрекао неодмерене речи на рачун непокорних суграђана вичних пиротехници. Да ствар по Канглера буде гора, тада је пукла нова афера, јер су порезници на банковном рачуну градоначелникове супруге открили 150 хиљада евра, којима није знала да објасни порекло. Канглер се снашао и новинарима изјавио да има неколико хектара земље на којој расте трава, па је оних 150 хиљада евра зарађено продајом сена. Градоначелникова ароганција подсетила је бирачко тело и других његових греха – од десетак кривичних пријава поводом којих тече поступак у полицији и тужилаштву (свим пријавама је заједнички именилац корупција, односно злоупотреба положаја), преко отказане зимске „Универзијаде“ и радара, до општинског стана додељеног врачари која је Канглеру прорицала будућност… Разјарени, почели су да се окупљају испод прозора Канглерове канцеларије, уз повике да да оставку. Када је одбио, група је сваке вечери постајала све већа, појединци су носили пиштаљке, сатове, а пут градске општине летела су јаја, петарде, провијант сваке врсте. Полиција се испрва није снашла у обрачуну са гневном рајом, па се Канглер једне вечери нашао заробљен у згради општине. Позвао је у помоћ 15 специјалаца да га извуку на сигурно. Постао је синоним за све труло у држави. Родио се слоган „Готоф је!“ (у локалном сленгу – готов је), по угледу на паролу српског „Отпора“.
Оно што Канглеру није јасно, схватиле су његове партијске колеге, па је муњевито избачен из странке СЛС (Словеначка народна партија), али ни то га није навело да да оставку, већ је побегао на одмор, надајући се да ће се страсти смирити. Међутим – нису, па су Канглеров суноврат пробали да политички уновче прваци других партија, попут градоначелника Љубљане и шефа странке „Позитивна Словенија“ Зорана Јанковића. Јанковић је подржао мариборске демонстранте, али му се то обило о главу, јер су одмах потом и њега суграђани на традиционалној свечаности паљења божићно-новогодишњих свећица на џиновском бору, постављеном код Тромостовја у центру Љубљане, у понедељак, 3. децембра, дочекали узвицима „Лопове, лопове!“ и транспарентима „Зоки, споки!“ (у преводу – торњај се). Разлог? Афере у низу, а последња је пукла пошто се сазнало да његов син Јуре дугује три милиона евра које не може да врати, па је пред судским извршиоцима побегао на Кипар; Јанковићу се ставља на терет и да је његов син преко трећих фирми јефтино куповао парцеле у околини Љубљане, после чега су градски оци усвојили одлуку да исте њиве претворе у грађевинско земљиште намењено изградњи станова. Ни то није све – испоставило се да је било „брљања“, тешких више милиона евра, и приликом градње љубљанског стадиона „Стожице“.

ЈАНШИНА ПРЕТЊА На транспарентима демонстраната је, поред Канглера и Јанковића, обавезан лик и премијера Јанеза Јанше, против кога се у суду у Љубљани још увек води процес под оптужбом за корупцију приликом куповине бојних оклопних возила од финске „Патрије“. Јанша рочишта, откако је постао премијер, често изврдава под изговором да је „заузет пречим државничким пословима“ и „спасавањем земље“, што је код земљака пробудило гнев до те мере, да су на протестима учестали транспаренти са Јаншиним портретом и циничним опаскама „Председник владе игнорише суд – толико о правној држави!“ и „Јанша, дај паре од оружја у НЛБ!“
Синдикати већ дуго упозоравају власт да је постулат о Словенији као социјалној држави (записан у Уставу) отишао дођавола због политике резова у социјали, односно сталног стезања каиша, снижавања плата и пензија, кресања свих социјалних трансфера и, пре свега, непрестаног спасавања посрнулих државних банака, међу којима је у најгорем положају управо НЛБ („Нова Љубљанска банка“), јер је тајкунима издашно давала кредите како би откупили државна предузећа, па их је у тој операцији изненадила глобална криза, после чега су некада парадни словеначки гиганти попут „Истрабенца“, СЦТ-а (градио мост на Ади у Београду), „Веграда“, „Приморја“ (вијадукти на Ади)… завршили у стечају, а радници на улици, опљачкани за неколико месечних зарада и сва социјална давања. Јаншини министри, међутим, на повике експерата да би требало пустити НЛБ низ воду, ако већ толико не ваља да ју је потребно стално изнова докапитализовати новцем пореских обвезника, уместо да се исти новац корисније употреби – већ годину дана прете сународницима да ће, уколико не пристану на нова одрицања, Словенија доспети под пасху Брисела и изгубити своју државност и самосталност.
Претња је изазвала контраефекат јер власт, која ужива рекордно неповерење грађана (66 одсто), није приметила да је народ гладан и исцрпљен. Недавно је љубљански радио „Вал 202“ емитовао потресну анкету спроведену по љубљанским основним школама, где су деца репортерима кроз сузе признала да су у школи гладна јер родитељи немају да им плате ужину, а и да на спавање одлазе празног стомака, зато што код куће нема новца ни за вечеру. Последњих дана се у словеначким медијима нижу јавни апели директора некада најелитнијих љубљанских школа, да се јаве донатори који би ђацима омогућили да бар у школи буду сити. Потресне речи десетогодишњег дечака да му је тешко да гледа другове како једу ужину и да је то страшна неправда, најбоље сведоче о тренутку у којем је Словенија данас. Безмало без индустрије, са ретким изузецима који производњу ионако селе најчешће пут јефтиније Србије, уз уништену привреду и велики број незапослених без наде и ојађених радника који су завршили на улици, понижени и презрени. Држава је у беспарици скресала не само пензије и плате запосленима у јавном сектору, већ и дечје додатке и студентске стипендије, као и давања за најсиромашније слојеве.

СМРТ КАПИТАЛИЗМУ Горчину је подстакла и неспособност судства, које није правоснажно осудило још ниједног тајкуна, иако је на оптуженичку клупу сео Иван Зидар (СЦТ), Бине Кордеж („Меркур“), Душан Чернигој („Приморје“), док су се неки, попут Игора Бавчара („Истрабенц“), извукли без оптужнице. Зато и не чуде транспаренти попут „Хоћемо правну државу!“, „Никоме више роб!“, „Смрт капитализму, слобода народу!“, „Словеначка политичко тајкунска ‚елита‘ 1991. разбила Југославију зато да би се обогатила!“, „Влада доле, народ горе“, „Почистимо Словенију“, „Бољ нас босте јебали, веч нас бо. Ко нас бо превеч, нас не босте веч“ („Што нас више ј… толико нас је више. А кад нас буде превише, нећете више“), „Доле левица, доле десница, хоћемо истину“, „Доле домобрани, доле партизани, доле плави, марш, сви!“ Пароле одражавају не само „глас људства“ (народа), који тражи увођење директне демократије и поштену прерасподелу богатства, него и потпуни губитак поверења бирача, којима је дојадило да после сваких избора гледају како „десница“, „левица“, њихови трабанти и лобисти међусобно склапају коалиције и труле договоре, све преко леђа изневерених гласача.
Нико од прозваних политичара не да оставку, штавише, Јаншина влада је без договора са социјалним партнерима 4. децембра донела дуго оспоравану реформу пензионог система, која доноси нове рестрикције. Синдикати су истог дана позвали чланство да 21. децембра сви ступе у генерални штрајк, па нема назнака да ће талас протеста ускоро јењати, што потврђује и информација да неке домаће медијске куће већ купују заштитну опрему за своје извештаче са терена. Владајућа коалиција, која је у новембру на демонстранте послала псе, сузавац и водене топове, устрајава да је „улична демократија“ неприхватљива, а аналитичари упозоравају да се Словенија први пут суочава са оваквим видом народног бунта, али и бруталном реакцијом власти, јер „чак ни ЈНА 1988. године, током демонстрација у Љубљани, није потезала силу на народ“.
Оно што је сигурно јесте да је дуго потискиван страх, незадовољство, бес због сумњиве словеначке транзиције, и још сумњивије приватизације друштвене, заједничке имовине, климаве правне заштите, ужасног раслојавања, урушавања просвете и јавног здравства, корупције, самовоље политике – дошао до крајње тачке и експлодирао на улицама. Политичари немају одговор на покрет који их је изненадио, нарочито јер су се сви одреда нашли на списку за одстрел. Масе скандирају да више неће да гледају иста лица која им кроје судбину последњих 20 година. Није чудо да нема јунака међу политичарима који би изашао пред рају и позвао је да се стрпи до следећих избора (кроз три године) или пак подржао демонстранте, нарочито откако се такав потез осветио градоначелнику Љубљане Зорану Јанковићу, извижданом и осрамоћеном, усред престонице.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *