Почетна / Култура / Само нам је љубав потребна

Само нам је љубав потребна

Пише Владислав Панов

Шта о савременом свету говоре овогодишње награде Европске филмске академије и због чега је – по европским филмским професионалцима окупљеним око Филмске академије Старог континента – најбољи филм укупне продукције за ову годину француска драма „Љубав“ немачког синеасте Микаела Ханекеа

Да ли је можда за свој сребрни јубилеј – четврт века постојања и делања – Европска филмска академија могла да направи нешто спектакуларније или макар свечарски, или по избору филмова грандиозније од онога што је недавно учинила када је изабрала лауреате своје, у неким круговима виђене као најзначајније филмске награде Старог континента – остаје отворено питање. Да се нису потрудили да и поред поменутог јубилеја, али и овогодишњег опасног суфицита у броју чланова (рекордном до сада) направе било какав помак у односу на устаљену праксу, то је извесно. Из обиља филмске понуде за ову сезону они су по обичају направили ужи избор (47 филмова из 31 земље), а онда је 2.700 филмских академика гласањем одлучило ко је био најбољи. Све предвидљиво, већ виђено и уредно запаковано. По професионалцима најбољи филм европске продукције за ову годину је француска драма „Љубав“ немачког синеасте Микаела Ханекеа. Предвидљиво, да, али и заслужено. Јер, прича која се бави пресудним моментима на самом заласку живота старог брачног пара, на много је начина актуелна и параболична за овај наш такође старошћу изнурени, болестима урнисани и егзистенцијалним очајем удављени свет који преплашен ишчекује крај, баш као и Ханекеови старци премрли од страха од смрти, али и даље, ваљда баш зато, болно окренути љубави схватајући да им је она једино остала. Љубав у нашем свету, додуше, одавно мањка већини, па је зато вешта Ханекеова прича постала тако значајна. Осим тријумфа на овогодишњем Фестивалу у Кану, „Љубав“ је крај године дочекала и као лауреат четири (од шест номинација) признања Европске филмске академије. Осим што је препозната као најбољи филм, награде су освојили и њени времешни протагонисти, Жан-Луј Трентињан и Емануеала Рива, као и сам Ханеке у категорији најбољег режисера. И то је, чини се, најпоштенија расподела. Пун погодак, ако се узме конкуренција из које су бирани победници. По мишљењу публике, међутим, најбољи је белгијски драмско-комични експлоататор теме о хендикепираним особама „Хаста ла виста“, чија су тема три хендикепирана младића (слепац и двојица трајно за колица везаних болесника) у борби за своја прва сексуална искуства! Право је чудо што ова за награде идеална политички коректна социјалполитичка критика савременог „напредног“ западног друштва није доспела чак ни међу номиноване за Европску награду.

[restrictedarea] „Љубав“, „Срам“ и изу-зетни Данци Али експлоатација секса, као увек сигурне карте за привлачење пажње, па, ето, и награда, присутна је у другом по номинацијама најприсутнијем филму, британској драми „Срам“ Стива Меквина који је имао пет номинација, а освојио је признање само за најбољег сниматеља. Филм који никако није требало да буде у најужем избору у најзначајнијим категоријама, који прилично равно и неинвентивно говори о савременим сексом обузетом младом човеку који је и поред успеха на свим животним плановима оптерећен несношљивом празнином у души, због чега је окренут бурним сексуалним авантурама с пролазним љубавницама или сексуалним комбинацијама за новац. У сировим и може се рећи порнографским сценама овог филма, ето, и озбиљни су стручњаци пронашли уметнички искорак, значај и важност која филму нуди пут до најзначајнијих признања и фестивала. Изузетна данска кинематографија успела је да пронађе пут до срца многих који одлучују о томе који је аутор имао срца да освоји њихова, који је, дакле, испунио све норме за највеће домете. Иако је дански филм имао ове године можда и највише до сада управо таквих аутора и филмова, једно се остварење помиње искључиво у суперлативима. Реч је о драми „Лов“ која заслужује овакве коментаре и статус „јаког“ филма највише због своје животности и вишеслојности. Кроз причу о једном средовечном човеку који после распада брака покушава да поново састави свој живот, а коме тај живот приређује невероватан низ узрочно-последичних недаћа, добијамо рефлексију свега што представља модерно западно друштво данас. Славни синеаста Томас Винтерберг чији је ово дело, ипак, није победио Ханекеа у борби ни за једну од главних номинација (једино је овај филм, иначе, имао шест номинација, као и „Љубав“), осим за ону у категорији сценаристичког рада, што је свакако и најприкладније пошто је реч о једном од најбољих сценарија за велики екран у европском филму последњих година.
Комунистичка фоби-ја у позадини великих идеала Од филмова из конкуренције за најбољи филм године највише се осим поменутих говорило о немачком остварењу „Барбара“. Неоправдано, ипак. Прича о бежању из Источне у Западну Немачку осамдесетих година прошлог века је одавно отрцана тема у којој нема новина, као што их није било ни у овом сценарију о заљубљеној докторки која се због љубави одлучује на смртоносно опасно бежање из своје строго контролисане земље. Сви су, дакле, овде клишеи испоштовани, али је немачки филм добио препознавање не због добро рабљених стереотипа већ због тога што их управо он и поставља. Политичка игра, дакако, посебно ако се узме у обзир постојеће западно филмско-медијско ложење ватре испод ломаче на којој се спаљују комунистичке бабароге и вештице, а прикладно подгрејаном одржава растућа комунистичка фобија. У време када је основана Европска филмска академија, 1988. године, том омраженом простору „иза гвоздене завесе“ припадала је и наша ондашња, велика земља, за неке такође несношљива комунистичка бабарога коју су у међувремену деинсталирали на најбруталнији начин сви они који се данас диче напредним, хуманистичким, просвећеним, демократским либералним друштвима која сва пуцају од љубави према свим људима. И, дакако, која се сва одреда и даље плаше комунизма. Тај болесни страх се и даље пројектује на нас, иако одавно више не припадамо онима којих би се због тога требало плашити. Отуда смо и даље гурнити и заглибљени тамо где јесмо, мада, занимљиво, присуство представника наше кинематографије у телима Европске академије расте! По најновијем стању чланства Србија се налази високо на листи земаља по броју целулоидних академика, има их 29, један је чак и међу члановима борда Академије (прикладно сасвим, ту је ухлебље пронашао поносни Горан Паскаљевић), а другог имамо међу хонорарним члановима борда (Душан Макавејев). Летос је, иначе, на Фестивалу „Синема сити“ у Новом Саду, у оквиру којег је одржан састанак поменутог борда, изабрано нових шеснаест професионалаца, све са неколико филмских критичара, који су сада представници Србије у гласачком телу Академије.

Нови европски филмски академици из Србије: Дарко Бајић, Срђан Драгојевић, Дубравка Лакић, Радослав Владић, Јелица Ђокић, Милена Дравић, Славко Штимац, Љубиша Самарџић, Корнелије Ковач, Вера Влајић, Мирко Беоковић, Петар Волк, Божидар Зечевић, Томислав Гаврић, Ненад Дукић и Радослав Зеленовић

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *