Почетна / Свет / Рискантна стратегија за Палестину

Рискантна стратегија за Палестину

Пише Тјери Мејсан

Нови статус Палестине ће без сумње одблокирати ситуацију, која ће се касније спотаћи на једној новој препреци која ће опет одложити судски процес. Све одлуке МКС указују на то да је и сам суд колонијални орган и врло је наивно мислити другачије

Генерална скупштина Уједињених Нација је Палестини доделила статус државе посматрача без чланства, како би допринела решењу које предвиђа две државе: једну независну, суверену, демократску палестинску државу која живи у миру и безбедности поред израелске државе, на основама граница од пре 1967. године.
Резолуција је прихваћена са 138 гласова, 41 државе су се уздржале, а шест је било против, међу њима САД и Израел.
Ово гласање, после којег је уследио дуг аплауз, прослављено је у великој радости на окупираним територијама, на Западној Обали, као и у Појасу Газе. А израелски премијер и амерички државни секретар су осудили ову одлуку. Све изгледа јасно и новинске агенције могу да евоцирају велику дипломатску победу Палестинаца.

БЕЗ ПОМАКА Међутим, ако погледамо ствари мало ближе, ништа није сигурно. Резултат гласања указује на то да су САД и Израел одлучили да смање свој учинак на минимум. Нису мобилисали своје савезнике како би блокирали одлуку, већ су их напротив, обавезали да прихвате резолуцију. Обамина администрација је пустила да Конгрес прети прекидањем субвенција палестинској влади, али је то све била само потребна маскарада како би добили подршку палестинских улица.
У пракси, место посматрача које је до сада припадало ПЛО ће и даље заузимати иста организација, али овог пута са титулом државе без чланства. И? До каквог конкретног помака на терену може да дође захваљујући овој семантичкој еволуцији? Ни до каквог!
Колумнисти нам објашњавају да ће Палестина моћи да поднесе тужбу на Међународном кривичном суду (МКС) против израелске окупације њихових територија, јер се ради о ратном злочину по IV Женевској конвенцији. Међутим, Палестина је већ предала више тужби том суду 2009. године после операције „Ливено олово“; те тужбе и даље спавају на столу тужиоца. Нови статус Палестине ће без сумње одблокирати ситуацију, која ће се касније спотаћи на једној новој препреци која ће опет одложити судски процес. Све одлуке МКС указују на то да је и сам суд колонијални орган и врло је наивно мислити другачије.

[restrictedarea]

Други политички аналитичари нам објашњавају да овај нови статус отвара Палестини пут ка чланству у агенцијама Уједињених нација. Али Палестина је већ сада члан УНЕСКО-а, Економске и Социјалне комисије за Западну Азију, као и Групе држава Азије и Пацифика.
Шта ће им онда ова резолуција? Одговор је једноставан: као што је споменуто у тексту, да би се олакшало решење за две државе. Генерална скупштина је управо закопала план дељења Палестине који је усвојен пре тачно 65 година. Више се не ради о стварању двонационалне државе, још мање о стварању једнонационалне државе, већ се ради о стварању две различите државе. Једина практична последица резолуције је та што од сада Палестинци више неће моћи да захтевају примену свог неотуђивог права на повраћај у земљу која им је отета.

ДОГОВОР ВЕЛИКИХ СИЛА Махмуд Абас је најавио овакав преокрет 2. новембра у једном разговору на израелској телевизији. Изјавио је да жели поново да види свој родни град, Сафед у Галилеји, јер је то његово право, али не и да тамо живи.
Пошто су дали изјаве пуне незадовољства, Бенџамин Нетанјаху и Хилари Клинтон су слободно могли иза затворених врата да попију шампањац: ПЛО и Хамас, који су пре три недеље бесно реаговали на Абасове речи, управо су се одрекли без икакве противуслуге, права за које су се три генерације Палестинаца борили са пожртвовањем.
Дан после овог историјског гласања, када је штампа отишла, Генерална скупштина је усвојила још шест резолуција о палестинском питању. Из текста резолуција можемо да закључимо да се иза свега тога крије договор склопљен између великих сила и палестинске владајуће класе; договор који је, бар се надамо, загарантован чврстим обавезама, без којих би све ово била само једна бесмислена игра.
Крећемо се ка наставку Мадридске конференције (1991). С једне стране се прихвата чињеница да проблем није израелско-палестински, већ израелско-арапски. С друге стране, САД не могу да буду једини покровитељи преговора, у које би обавезно требало да се укључи и Русија или чак и други стални чланови Савета безбедности, као и Арапска лига. У тој перспективи је Генерална скупштина сазвала глобалну конференцију за мир на Блиском истоку у Москви, као што је то и било предвиђено пре четири године (резолуција 1850), али је стално било одлагано.
Елементи консензуса укључују повраћај Голанских висоравни Сирији (Израел би ипак задржао Галилејско језеро), као и могуће стварање једне јорданско-палестинске федерације (са или без хашемитске монархије). Међутим, не може да се разматра глобални мир ако сама Сирија није у миру, ни у стању да стабилизује многобројне етничке групе у региону (што подразумева да Башар ел Асад остане на власти за време прелазног периода).
Све ово личи на оно што је покушао да реализује Џејмс Бејкер 1991. године, а Бил Клинтон 1999. године; и на оно што је Барак Обама планирао за време свог првог мандата 2009. Године, када је у Каиру споменуо право Палестинаца на сопствену државу. Тај пројекат је другачији од оног за којег се Палестинци боре већ 64 године. Наиме, омогућава планирање мира, ако већ не може да понуди правду. Остаје ипак да се реши суштински проблем, основни извор многих данашњих сукоба: а то је колонијална природа израелске државе и систем апартхејда који из тога произлази.
http://www.voltairenet.org/article176836.html

ТЈЕРИ МЕЈСАН – Француски интелектуалац, председник и оснивач Мреже Волтер (Réseau Voltaire) и конференције Axis for Peace (Осовина за мир). Професор је међународних односа у Центру за стратешке студије у Дамаску. Последња књига на француском је: „Ужасна лаж: том 2, Манипулације и дезинформације“ (издавач ЈП „Бертранд“, 2007).

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *