Радослав Лале Павловић: СРБИ И АЛЕКСАНДАР БЕЗ МАНЕ

Разговарала Љиљана Богдановић

Како судбина сценарија  за телевизијску серију о животу Витешког краља Ујединитеља Александра Карађорђевића показује не само суморни дух времена и владајуће дефетистичке парадигме, већ и извесност да се брижљиво негује „несвест“ о томе како смо, као нација, страшном и највишом ценом платили своје освојено право да будемо слободни

Судбина једне замисли која је преко сложеног уметничко-комерцијалног пројекта требало да прерасте у едукативно суочавање нације са властитом историјом и њеним славним протагонистима, вишеструко је поучна. Реч је наиме о краху несуђеног остварења РТС-а – игране телевизијске серији о животу Александра Првог Карађорђевића, Витешког краља Ујединитеља. Серија која је према плану требало да буде приказана у 26 једносатних епизода, и у две сезоне, наручена је и договорена, а потом је – када је рад повелике и послу страсно посвећене екипе већ био одмакао – све неочекивано „опозвано“. Двогодишњи труд окончан је на начин за који се каже да „не би то ни хрватске власти боље урадиле“, то јест тако што је текст сада „преведен“ у „стање хибернације“, а креативном тиму је издата команда: „Вољно“. Због чега је цео случај постао безмало и метафорична прича о односу савремених Срба према сопственој историји и самопоштовању, због чега се – као народ и држава – не огрешујемо само према овој харизматичној и оклеветаној владарској личности, већ је наше огрешење много дубље и по последицама драматичније, за „Печат“ објашњава Радослав Лале Павловић, аутор текста поменуте серије. Наш саговорник, драматург и сценариста неколико изузетно успешних ТВ серија, између осталог и серије „Мој рођак са села“, сада је и саветник за културу председника Републике Томислава Николића.

Пре него што је снимљена иједна сцена, ТВ серија „Александар Први Карађорђевић“ постала је предмет жестоких полемика. Ако је заустављена „због политичких превирања“, а серија Вам је пак наручена да би се „исправила неправда“ према овој великој личности наше историје, није ли и сада у корену отезања заправо „жилава“, можда у нијансама измењена, резерва према краљу Ујединитељу?
То је постала једна компликована тема која се вуче већ више од годину дана. Чињеница је да се није десило ништа не само поводом Александра, већ и уопште поводом тог великог јубилеја 1914. године, када ће бити обележен век од догађаја везаних за судбоносни датум наше историје. И не само да се није десило ништа поводом ове серије, већ нема ни филма, нема књиге, није ни у припреми тематска изложба, а ћутање или нерад, или незнање и аутизам на ту тему је апсолутно. Ми као друштво, као држава данас немамо за ту годину ниједан покушај, ниједну припрему на било којем нивоу, било да је реч о тематској сликарској изложби или тематском стрипу, било да је у питању амбиција Српске академије наука, РТС-а, Института за историју… Нико није урадио ништа и то је оно што фасцинира. То је слика једног духа, духа друштва које не жели да осветли велики период своје историје, које не жели да осветли велике догађаје, незапамћено јунаштво, незапамћене поступке. Напросто не постоји интерес за то да се покаже величина, да се афирмише жеља за слободом, да се афирмише тема која се зове колико слобода кошта, да се афирмише тема победе, квалитета победе и важности коју победа доноси у сваком друштвеном и психолошком сегменту. Ако је то важно, ако читава нација гледа како Новак Ђоковић врши радњу победе над противником, зашто је страшно направити нешто о тој 1914. или 1918. години, када је нација којој припадамо Ђоковић и ми, у неким страшним условима и по страшној цени и жртви, вршила победу. Значи да морамо да се вратимо у оно стање духа, на васпитање, на свест, на психолошки спој када је то било могуће. Да се вратим на саму серију о краљу Александру – која је започета на предлог, врло словестан и добар, генералног директора РТС-а, на време када сам се, уз његову подршку припремао десет месеци, када сам уз његову подршку обишао све земље које су важне за живот Александра, видео сам места где је преговарао, где је ратовао, страдао, правио савезе… И у једном часу се створила жеља да се тај велики, оклеветани лик, али преко њега и оклеветана историја овог народа, да се све то стави под јасно светло. У једном каснијем тренутку све се преокренуло, и почело је ометање не само на тему серије и кад је у питању РТС, него се то односи и на документарни програм, на све паралелне школске, едукативне програме. Дошло се до тако негативног става према тој теми – теми великог рата, да у томе бољи успех не би направиле ни хрватске власти. Ја не могу да верујем, а све ми се чини да је моја неверица површна, да човек који тренутно води РТС не ужива у некој врсти среће пошто 1914. неће бити обележена.

Генерације су о овом владару училе да је био диктатор, ређе да је био визионар који је надрастао хоризонт свог времена. Ако се у опису оног доба многи радо позивају на мисао Радована Самарџића:„Србија је тада била мала земља којом су корачали велики људи“, шта бисте, трагом тог сажетка, о нашој земљи казали ви данас?
Професор Самарџић је рекао тачну ствар. Нисам могао да се отмем сличном утиску, мада сам одрастао у култури великог рата, јер сам из Груже, прве песме које сам учио, које ми је мајка певала су „Креће се лађа Француска“ и „Тамо далеко“. Мој прадеда је био јунак, Солунац, као што су све наше прадеде биле. Када сам почео да се бавим Александровим временом, када сам у брзом десетомесечном темпу постао релативно стручан за тај период, морам да кажем да ми се потом док сам писао стално наметало осећање да пишем о боговима. Значи, мој прадеда, ваш прадеда, туђе чукундеде, Александар, његов отац, Бојовић, Апис, Пашић… практично сви који су били део те велике несреће, део те велике победе, речју сви они, мислили су наднаравно, били храбри наднаравно, издржљиви наднаравно. Како сам више писао, улазио у податке, обилазио просторе, имао жељу да станем ногом на одређена места да бих разумео те небеске вертикале, имао сам све извесније осећање као да сам био у Пантеону.

[restrictedarea]

Повлашћени читаоци Вашег рукописа – урађених шест епизода серије – изричу високе оцене о њему. Може ли се рећи, да парафразирамо једну познату изјаву, како сте – пишући „Александра“ Ви градили текст, а текст градио Вас?
Када ме је генерални директор позвао пре две године да уђем у ту причу рекао је постоји један лик, зове се краљ Александар, он је потцењен лик, требало би писати о њему и његовој личној драми. То сам са скепсом саслушао и замолио сам седам дана да видим умем ли ја то. Моја знања о Александру су била гимназијска из неколико књига које су се бавиле њим, а то су историјске књиге, то је роман Добрице Ћосића… Оно што сам знао, а то је оно што данас мисли 98 одсто Србије је да је реч о егоцентрику, о човеку на одређен начин помереном, суровом, подлом, оном који је путем превара, интрига, ружних гестова градио власт, крио се док су други страдали итд, да је после био тиранин, мучио јадне скојевце и остало. Међутим, ушавши у материју схватио сам да је реч о нечему потпуно другачијем. Схватио сам да је вероватно у питању један од најјачих карактера који је наша нација имала. Кад кажем најјачих размишљам о Душану Немањићу, о Александровом прадеди Карађорђу, па надаље, и закључујем да се неко тако нормалан, тако стабилан, тако лудо храбар на овом простору дуго није појавио. Тај човек је чаробан. У екипи коју сам тражио, и добио, била су и два драматурга историчара, радили смо вредно неколико месеци, чак смо направили два мала интерна семинара – да не бисмо брљали и грешили. Једна девојка, драматург из екипе, која је имала апсолутно другачије погледе на свет него ја, и чија је критичност мени била важна да се не узнесем, да не залепршам, рекла је на том другом интерном семинару да Александар Карађорђевић практично „није имао ни једну ману“. И то је истина. Е, сада када је урађено првих шест епизода, дате су рецензије, ишчитани текстови, почело је да се прича о да тако кажем (непристојно пошто је мој текст) некој врсти подвига. Потом је кренуло оно за шта кажем да „не би то ни хрватске власти боље урадиле“: на једном састанку генерални је рекао, дао сугестију, да припазим да не буде превише униформи, да се Срби не праве превише важни. Ја сам ту поруку, ту реченицу схватио као пажњу да показивањем историје са њене праве стране не угрозимо наше односе са регијом, са хрватском страном, са босанском, бугарском итд. То је као изражавање неке врсте жаљења што они нису у том рату били на победничкој страни. Када је реч о величинама, као што рекох – о Пантеону, о врховима као што су Никола Тесла или Александар Карађорђевић, онда би требало то утишати, смањити да бисмо сви били подједнако високи иако нисмо. Још није зрело време и постоји једна идеологија, врло тврда идеологија, коју покривају дневне новине, недељници, част изузецима, као и све телевизије. Налог те идеологије је да нема простора сада, да није тренутак говорити о врлинама наше, српске историје, о врлинама наших предака, док о манама можемо слободно да говоримо.

Александар Карађорђевић је, закључили сте, својевремено био „најпознатија личност на Планети“, неодољиви млади принц – победник величанствених битака. Како објаснити толики заборав и потоње предрасуде према њему? Неће бити да су разлози само политичке и идеолошке природе?
Ево неколико података: У мају 1914. постао је регент, значи први човек државе. Оно што се рецимо не зна, био је командант Прве армије у I Балканском рату. Он је у зору 1912. године ишао као представник свог оца на тајне преговоре са Бугарском и он је један од главних аутора савеза за I Балкански рат. Александар је био човек који се буквално представио сваком свом грађанину, становнику његове земље. Од седам дана седмично, пет дана је путовао по земљи. Александар Карађорђевић је био обожавана личност у Сплиту, у Љубљани, у Загребу. Између два рата добровољно, драговољно и својевољно све су домаћице у Хрватској, Славонији, Загорју са поносом и љубављу држале слику краљице Марије. Александар Карађорђевић је човек који је успео уз показивање личне храбрости да одржи морал своје војске, наравно није био у томе сам. Имате један пример, он је у четири дана прејахао Албанију. Обично се путовало око две недеље. Дошло је до одређених здравствених проблема, оперисан је, имао је дренажу тестиса у Љешу, иначе граду у којем је рођен Скендербег. Иде ужасна одлука да мора да се маршира још 200 км кроз мочвару јер бродови не могу да приђу, преплитко је, а сумарени немачки потапају француске бродове. Он доноси одлуку која је била потпуно шокантна за двор, шокантна за све. Долази наиме торпиљерка по договору да га вози у Драч, да пожури да сачека своју војску тамо. Улази у чамац који би требало да га води до торпиљерке и капетан, Италијан, каже да га вози у Бриндизи на лечење. Он одбија, иначе једва хода после те операције, напушта чамац и сутрадан креће кроз мочвару са својим двором, са војском. Прво иду колима са два коња, па заглави у неком блату, кола се распадну, онда га носе на носилима, гардисти његови. На крају га Драшкић, деда иначе нашег редитеља Драшкића, носи на леђима кроз мочвару, потом 16. фебруара, са албанске обале, иде задњи брод са задњим војницима који иду на Крф, на том броду је он. То је човек који је био апсолутна звезда, који одлази 1916. године у марту месецу у Париз (да моли за новац за оружје, да моли за новац за храну, да моли за новац за униформе, да покуша да спречи покушај француске стране да његову војску подели у три армије, и успева да сачува језгро војске, то је неких 120 хиљада људи). У Паризу га на улицама препознају и вичу:„Браво принче!“ За њим иду стотине људи. Тај човек долази 1918. године у Београд без чина који му је нуђен годинама. Одбијао је да буде генерал, он је у чину пуковника завршио комплетан рат. Долази, улази овде са правца Врачара на коњу, сав мршав, спечен, у шињелу који виси на њему. Притрчавају жене, љубе га и говоре:„Јадно дете, како је страдао“.

Помињете и његове контакте са великим државницима тог времена!
Да, то је човек који са Кемалом Ататурком вероватно највећим јунаком XX века, реформатором невиђене, непоновљиве снаге до сада у историји Европе, прави Балкански савез у којем су Чехословачка, Румунија, Грчка, Турска, Југославија, и где се ради пројекат да буде граница заједничка, а у том простору је живело тада 60 милиона људи, дакле економска, политичка војна заједница. То је пре Европске уније практично прва организација тог типа, Александар је са Ататурком њен аутор. Налазе се 1933. године као два велика пријатеља и тада, после састанка њиховог, иде чувена изјава Кемала Ататурка која важи и дан-данас:„Балкан више није опасност за мир, већ је то Европа“. То је речено те 1933. године и нема шта томе да се дода. Александар је такође примио руску емиграцију, елиту, примио њихове школе кадетске и женске, елиту да води болнице, да оснива катедре на Универзитету. Од његовог новца је саграђен дом цара Николаја II, данас познат као Руски дом. Од његовог новца је саграђена зграда Универзитета у Љубљани, звала се Александријана. Од новца његовог је направљен дом за студенте београдске који се сад опет зове „Александар Први“, дуго се звао „Лола Рибар“. Први новац који је дат за зидање нове зграде и први камен Југословенске академије, данас САНУ, поставио је краљ Александар Карађорђевић…

Многи верују да је, стварајући Југославију, Александар заправо погрешио, да је, обузет великом личном амбицијом, здушно учествовао у стварању темеља будућих великих националних патњи и губитака. Како коментаришете ове процене?
Велико је незнање. Наравно да такве процене нису тачне. Краљевина Србија је у овом рату изгубила трећину свог становништва да би Аустроугарску као своју претњу склонила са бине. Потом, после толиких жртава и величанствене победе, Краљевина Србија, преко неких тада актуелних идеја и под притисцима, требало је да дозволи да се уместо Аустроугарске на бини нађе Италија. Људи не знају до које мере су Италија као победничка земља и Мусолини као њен вођа били јаки. Мусолини је слао војску у Албанију да је заузме, покушао је да направи савез са Аустријом, значи то је све пре Хитлера, добрих девет година. Италија је била парекселанс највећа војнополитичка сила у Европи тих дана и главни проблем јој је била наравно Краљевина СХС, односно тај тампон који је Александар из нужде створио. У Краљевину Србију су својевољно ушли српска Војводина, то је био 25. новембар, били су избори, било је 757 посланика, од којих су, осим двојице, сви гласали – за – да се уђе у састав Југославије. Заседала је и Подгоричка скупштина када је она, већином гласова на челу са Секулом Дрљевићем, не би требало то заборавити, пожелела да се утопи у победничку Краљевину Србију као једно тело, па је потом основано Веће Срба, Хрвата и Словенаца од народа који су се затекли на том парчету Аустроугарске, и који су такође изражавали жељу да уђу у састав Краљевине Србије. Ишло је то дотле да је Покрајински сабор у Сплиту послао телеграм у Загреб да „уколико у року од пет дана се не прикључите Краљевини Србији, ми ћемо то учинити сами“. То је убрзало муњевити долазак представника Народног већа Срба, Хрвата, Словенаца и онда је 1. децембра проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Наравно на фотографијама које смо као ученици и студенти гледали не види се она кључна фотографија на којој је Александар. Значи то је била историјска нужност и то је било куповање времена у том историјском тренутку. На захтев, на вриштући захтев тадашњих Словенаца, Хрвата, Војвођана да уђу у тај савет.

Александар је био такође изложен и притиску снага које бисмо модерним речником назвали „међународни фактор“?
Да, оно што се такође игнорише, што је лако проверљиво, то је геостратешка ситуација. Те 1915. на 1916. годину, војску која мигрира из своје државе под ужасним условима својом политичком подршком спасава краљ, спасава цар Николај II. Њему Александар пише писмо, наравно то се писмо ретко спомиње. Каже се да је цар помогао, а не цитира се једно од најпотреснијих писама које сам икад читао, а то је када он моли свог кума (Николај II му је био кум на рођењу) да помогне да се спасу јадни остаци народа и војске. Цар онда шаље депешу савезницима, Французима, Италијанима, Енглезима да уколико не дођу да прихвате српску војску, он ће направити сепаратни мир са Немачком и ослободиће немачких 18 дивизија које ће бити слободне да крену према Француској, према Италији. Та уцена је дала резултат. Следи Октобарска револуција и са места где је за Србију била главна помоћ долази главни непријатељ, Совјетски Савез, и тај непријатељ функционише све до 2000. године. То је једна историјска чињеница коју наравно сви игноришу. Те две околности, значи да се не дозволи да се на реку Дрину једна империја стави на место друге империје и чињеница да је Русија умрла да би се родила тек више деценија касније, трајно су одредиле судбину и краља Александра и, што је још горе, судбину Срба. Оно што се помиње у тексту који сам ја радио, што се из података види, то је да је Александар имао свест о томе да је 1918, 1919. године, када се та држава правила, он њу правио као неко ко је изгубио рат, а не неко га је добио. Радио је потезе из нужде, зато што је био страшно сам. Ко оде до Марсеја може да види једну плочу, један канделабар на месту где је убијен, где све лепо пише, оно што је тешко наћи код наших историчара, скојеваца: „Овде је убијен Александар I краљ Југославије… у атентату који је организовао Мусолини“. То је једна чињеница коју наша историја игнорише, а у Француској пише на тараби, колико је то јасно.

Због чега се то „што на тараби пише“ прећуткује?
Ништа боље него један народ са пуно мана и пуно врлина, оклеветати, смањити га тако што ћеш модел његов, његовог главног јунака, да оклеветаш, све то да бисмо сви били исти, да бисмо сви били подједнако добри и лоши, и тако кажеш како су све нације на овом простору историјски подједнако добре и подједнако лоше. Значи, клеветање Александра поводом идеје да је он правио Краљевину Југославију је проблематично, он је направио Краљевину СХС, а 1929. године се први пут појављује име Југославије на захтев хрватских посланика, да се не би стално појављивало српско име, па они из своје емпатије… Да, једина мана коју смо Александру констатовали на нашем поменутом интерном семинару, то је та његова деификација парламентаризма, деификација демократије, идеја да мора све да иде по правилима. Он је могао да се понашао као диктатор, неке ствари да реши 10 година раније. Неопходно је да се зна, тај податак је доказан, 1934. године, када је ишао у Марсеј, то је би 9. на 10. октобар, у његовој торби је постојао план о ампутацији западних делова Краљевине Југославије, о препуштању италијанском тигру тих територија зарад трајног мира.

„Драма пребацивања на Крф прераста све, нико у историји није надрљао као наши преци. Срам нас било ако их се не сећамо!“ – казали сте недавно, образлажући Александрово време и амбијент у којем је израстао у велику фигуру. Чини се да се заиста мало сећамо, као и да ту срамоту доста лако носимо, да многе моменте из велике националне повести гледамо из жабље перспективе. Ако је тако – шта је у корену ове површности?
У корену је један добар рад, један добар полувековни рад о томе како овде не ваља ништа и како се овде ништа не може родити. Значи, узмите неком име, наружите му мајку, сестру, пријатеља, брата, пре или касније ће он почети да се осећа као олош. Да би се то променило, не би требало међутим урадити неке велике ствари, потребно је само испоштовати чињенице, осветлити те чињенице и говорити оно што је по праву. Зашто то није рађено? Није рађено зато што је био један сасвим други пројекат у питању, пројекат који је трајао дуго, чији трагови још увек постоје, а то је супротставити се српском наводном империјализму који угрожава околне народе, суседне народе, ставити га на праву меру и везати га. Људи не знају, од 1924. године, од Конгреса у Дрездену, 1938. године, комунисти, КПЈ-у, и усташки покрет тесно сарађује, политички и финансијски. Главни финансијер те сарадње није римска црква, није Немачка, није Аустрија него Совјетски Савез. Стјепан Радић 1925. године одлази у Русију, где добија обећање министра спољних послова да „ако Хрватска буде прогласила себе за републику, Совјетски Савез ће је признати“. Ми смо наравно учили како су скојевци убијани од стране жандара „под тим ужасним терором краља Александра“, а у ствари заборављамо оно што можемо да разумемо из данашњег угла: ти млади момци, скојевци, вршили су атентате на полицију, на жандаре, покушавајући да провоцирају револуцију, чинили су оно што бисмо данас звали „тероризмом“.

Када наводно непристрасни историчари говоре да је српска војска у времену Балканских ратова заправо била окупаторска песница српске буржоазије, треба ли ово разумети као „критичку трезвеност“ или циљано замућивање чињеница у складу са потребама једне интерпретације историје?
Стање наше историографије је катастрофално. То је наручена погодна и подобна историографија која је одрадила посао пре свега у томе да купи време, да одложи неку врсту буђења, неку врсту самосвести. Морам да кажем да једини, осим страних аутора који су врло коректни, који је писао пристојно, аргументовано о Александру је Бранислав Глигоријевић .Оно што су радили други, односно доминантни историчари код нас, углавном је скаредно. Наравно, постоји питање свести и погледа. Гледао сам тај први снимак атентата на неког краља у историји кинематографије, то убиство у Марсеју, гледао сам у разним журналима, гледао сам га чак и у Шијановом филму, тако почињу „Маратонци“, а тек кад сам сад почео да се бавим Александровим животом и смрћу, почео сам да гледам на тај догађај другачије. Раније нисам успевао да видим друго до да – иду кола, нека гужва, неки коњаник са мачем, нешто, Александрова глава на рамену и то ће свако да преприча напамет у Србији. Тек када сам ушао у причу о том човеку видео сам да су сви прозори пуни, да на балконима висе гроздови људи, да су улице пренапете људима, као мравима, да је читав град изашао да види хероја. Гледао сам то сто пута, а нисам све приметио. И ја сам гледао смрт једног човека, а не ко је био тај човек.

Данас Хаг оверава историјске лажи, тврде и наши савремени историчари, а ми смо сведоци све невероватнијег тумачења и оних догађаја чији смо савременици и сами били. Прекрајање историје маказама политичких судова добија све чудовишније размере, а тога као да један део јавног мњења, део оних који би морали на то да реагују, уопште није свестан?
Домаће мњење!? Запад прича своју причу, та прича је империјална, нема ништа ново. Ево сад се слави, биће ускоро 825 година од сусрета, од доласка Фридриха Барбаросе на овај простор на путу за Константинопољ, и ништа се није десило ново. Да подсетим неупућене, међу њима сам и ја био доскоро. Има неколико ствари да не објашњавам сад шта је то Хаг, шта је то данас, јуче или сутра. Римско право, на пример, које се учи на првој години, које је један од најважнијих предмета на Правном факултету је систематизовано и објављено у VII веку, али у Источном римском царству, у време Јустинијана, не у Италији, у којој је пет векова касније, значи „страшном брзином“, преведено на латински и у Фиренци је основан Универзитет који је то предавао. Није прошло ни пола миленијума и „већ“ су га превели. То људи углавном не знају, а то је крупна чињеница. Даље, фантастичан крилати лав који се налази на застави Венеције је у ствари „шана“, то је лав који је био у Луци Пиреју, сад се налази наравно у трезору Венеције. То није њихово, то је узето. Коњи који се налазе на Тргу Светог Марка, они пропети коњи, прелепи у Венецији, исто су украдени са хиподрома у Константинопољу. Идите у „Лувр“, идите у „Бритиш мјузеум“, наћи ћете нешто мало лепог сликарства насталог на њиховом тлу ,,али ћете видети много и највише тога што је „донесено“ са свих страна света. То је та врста људи, наравно кад то кажем, мислим на власт и на политику, не мислим на сваког појединца, значи присуствујемо једној сталној врсти покушаја Империје да искорачи на Исток и да нешто што није њено представи као своје. Не видим што би се сад чудили за Хаг или за Рачак, или за неке друге преваре, напросто то је у духу Империје и ту неких промена неће бити, нити је ту потребно неки труд нарочити улагати. Оно што јесте велики простор за наш труд и рад – то је простор у којем ће да се говори о историји честито, да се врати самопоштовање, да се говори о стварима онаквим какве јесу. И у Новом завету стоји да само правда држи земљу и градове. Значи, наш задатак је, како каже мој колега министар културе Браца Петковић, не да оснујемо културне центре у свету, него да оснујемо српски културни центар на Теразијама, за почетак.

Не желећи да направите, како кажете, „нашу варијанту костимираног Сулејмана“, темељно сте изучили прилике Александровог времена, не само у Србији. Да ли је савремена подељеност српског друштва, политичке, идеолошке и културолошке супротстављености и искључивости зачета била већ тада?
Па велике су разлике и оне су лако доказиве. Наравно, ми сами морамо да будемо трезвени људи. Човекова жеља да остане жив, да сачува породицу и себе ипак је најјача жеља. Она је јача од уметничких жеља, од жеља за каријером, од политичких жеља, па и од налога части. Значи, ако имате простор у којем се непрестано страда, ако вам се непрестано доводи у питање и ваш живот и живот ваших најмилијих, ви ћете се прилагођавати не би ли опстали. Велики су радови извршени над овим народом, велики радови. Они су углавном успели бар у њиховој појавној форми и ту не можемо никако да избегнемо једно генијално тумачење Владимира Дедијера који помиње причу о појму „идентификације са агресором“. Она може бити у неколико нивоа, о томе је Слоба Кљакић више пута говорио. Један је ниво, да поједноставим, трпети, климати главом, схватити да си под окупацијом, да си под теретом. Климаш главом, радиш, слушаш, али не дајеш себе целог у то. Други је ниво дати себе потпуно у то и радити за агресора више него што се од тебе тражи, радити унапред. Претходни председник Републике је кад чује да би се нешто можда од нас тражило, не чекајући да се то тражи, радио то што би се од њега можда тражило, и нажалост та синтагма Дедијерова коју ја разумем, и та човекова је жеља да остане жив, да опстане, да на неком месту постоји, тако је функционисала.

За нашег познатог редитеља тврде да поседује „агенду српских наводних кривица“ и налога у вези са преваспитавањем саморазумевања нације, па да он тако „редом иде“ за задацима „суочавања са злочинима“, он сам све успешнији, народ све оклеветанији. Зашто је за највећи део наших уметника, већ деценију-две, тема националне историје правац којим се ређе иде?
То значи да нису дорасли теми, нема ту избегавања, ко може уметника да спречи да пише, може увек да пише за фиоку, може да објави на Интернету, може на сајту – руском, америчком, грчком, албанском, нема везе, него напросто нема писаца, нема јунака. Ово што живимо задњих 20 година, иначе је епоха која показује како јунака нема. Без јунака нема промене, без јунака нема памети, нема помака, ништа специјално се не догађа и то је типично за нашу уметност.

Када данас Волфганг Шисел каже „За 2014, то јест 100 година после атентата у Сарајеву, пожелео бих да се отворе преговори о приступању са Србијом“, како Вам то звучи? Цинично? Или пре као претећи наговештај о намерама које тек предстоје, а тичу се „лепих изненађења“ припремљених нам за обележавање годишњице Првог светског рата? Идемо ли у сусрет новом распињању на стубу срама и „кривице“?
Свакако, идемо у том правцу. Германска појава је необична, германска појава има две комбинације: једна је ругање чињеницама, а друга појавност је насиље. Ми ћемо, опет и опет, имати проблема са тим германским духом којег стварност не занима него га занима одређена врста пројекта, а све то у мери у којој је и наша јавност обрађена политички педантно тако да не зна и не разуме чињенице. Свакој агресији мора да претходи нека лаж. Она је ушла уз агресију. Ви ћете данас чути немачког амбасадора који је један озбиљан, трезвен, школован, елегантан човек који каже како су Срби напустили Крајину на Милошевићев позив, да их он није звао, они би остали тамо. Што је то у ужасном судару са стварношћу, са чињеницама, нема значаја, то је политика и они ће то тврдити. Оно што је већ извесно, не би требало ту ништа изненађујуће добро очекивати, ту је гомила књига које ће се појавити на тему 1914. године које су написане, спремне, које ће говорити, пре свега, о Европи мира, Европи реда који је нарушио један атентат и све што се касније дешавало искључиво укључујући и Руску револуцију у ствари је последице једног насиља Гаврила Принципа. Наравно то је примитивно тумачење, али биће доминантно, уосталом примитивна тумачења су у моди, као што је, на пример, примитивно гледање према којем је Готовина јунак.

Немачки историчар Холм Зундхаусен не оклева када нас убеђује да своју прошлост не видимо добро, тј. да је он тумачи боље и уравнотеженије од нас. Он није усамљен пример. Како се односимо према овом насиљу, шта се може урадити и предузети као одговор и доказ да нисмо немоћни пред притиском и ове врсте?
Прво, то су државни историчари, значи постоји државна политика као и код нас, која наручује књиге и која их пише, што није проблем. Проблем је када ви не поверујете у ту историју, онда они стрељају сто за једнога, и то је невоља овог простора што не иду на то само да нас убеде како не ваљамо, него нас и казне за то што не ваљамо. То је немачки рукопис. О томе сам говорио у серији „Мој рођак са села“, да је то покушај да се агресор представи као жртва, а жртва као агресор и тако то функционише. Значи није рат, Први светски, настао зато што је имао толико противуречности, што је једна царевина одумирала, друга је била у експанзији, што се због разних економски, историјских разлога распадала земља, распадала Европа. И не би било страшно да су у питању само ти фалсификати, да њих не прати сила као што је бомбардовање, као што су политички притисци, као што је цепање земље… Наравно историја иде својим током, Србија ће се опоравити, Србија мора да се опорави, не зато што ми то хоћемо и што ми то можемо него што је то једна историјска нужност. Нама ће се опоравак десити желели га ми или не. Ствари ће доћи на своје желели ми то или не. Овде ће се опет причати тачно, коректно о прошлости, тачно и коректно о нама макар ми то не желели. То је историјски процес и нема назад. Да се вратим на 1917, 1918, на убиство Романова. Сад имате неку врсту равнотеже у свету, у Европи пре свега, ратова неће бити још неко време сигурно, бомбардовања неће бити још неко време, јер више нема силе која може то да ради сама, а да не пита никога. Вратио се цар Николај или неко да води Империју, да установи хармонију вероватно у Европи и ми ћемо се опоравити, јер је то једна историјска нужност противили се ми или не. Потребно нам је време, потребна нам је памет. Ако не будемо паметни одмах, постаћемо временом паметни. Значи из коже успеха је сад немогуће изаћи, из коже приче о истини је више немогуће изаћи и немогуће је склањати и даље причу о Александру, причу о 1914. Години, јер напросто историја данас каже вратите се вредностима, испричајте причу о себи не зато што ће то бити наша политичка жеља или воља, него и зато што се свет спонтано путем историјских полуга поново доводи у ред.

Када данас кажемо да је идентитетска матрица Срба изложена насилним и циљаним променама, када кажемо да је на релацији Срби-Европа много неспоразума, неразумевања и несклада, превиђамо ли неке поуке из прошлости, нека искуства предака? Шта је њима, вратимо ли се Александровом времену, давало снагу и чврстину убеђење које су тако непоколебљиво заступали у грађењу и одбрани своје заједнице?
Има једна реченица отприлике овако иде: човеков живот нема смисла ако га не живи слободан човек. Оно што ми у низу ових наших невоља, огромних невоља, заборављамо, да смо од 1900. наовамо, да поменем само тај период, страшно скупо платили слободу, да су то платили наши у Другом рату или у Првом светском рату, или 1804. или 1815. Последице те борбе за слободу морају да се капитализују, ми смо то платили, ми то имамо. Ми само немамо свест о томе да смо платили право да будемо слободни. И да подсетим све оне који су заборавили причу својих очева, дедова, прадедова, историјску причу да је у простору Србије страшно важно бити слободан и да су се за то осећање трошиле генерације да бисмо били слободни, да бисмо такви какви смо, толико колико нас има, по мери у којој то дозвољава историјски контекст или геостратешки контекст доносили одлуке о себи самима и то је наш усуд и наша срећа, и то је оно што нас кључно разликује од свих нација у региону.

Да ли је самомржња психолошки нормална ствар или је реч о зони сумрака у коју и иначе спадају тешке психолошке девијације?
Овај простор је експеримент, овде се додирују континенти, шкрипи стена уз стену, и овде се прво проба нешто што ће бити на другим местима рађено. Много је времена, не могу да кажем изгубљено, много је времена отишло у ћорсокак, велики су притисци, велико насиље сваке врсте, споља. Изнутра је опет велики аматеризам, један аутизам, губитак наде. Читави слојеви друштва су избачени из игре. Потпуно су одсутни из јавности. Моје искуство, рецимо из кампања прошле и ове године је да ми не знамо да постоји нека генерација која нема шта да изгуби, која има сад између 28 и 32 година, беспрекорно је спремна, паметна, школована, шармантна, да је са њом нама, ако не буде неких страшних несрећа, а ја не видим које би то могле да буду, будућност обезбеђена. Ми имамо ту елиту која ће у часу кад то буде могуће без напора да преузме све алатке овог друштва које се зову: политика, финансије, струја, економија, грађевина, комуналија… То је млад, паметан, школован свет који наравно неће добити шансу него ће ту шансу искористити, узеће је сами оног часа када садашње елите буду показале своју потпуну „невиност“ и неспособност, а показале су, само још није писало у новинама да су то показале. Наш проблем је прво што слабо међу собом говоримо, што говоримо у стереотипима, узимамо ствари здраво за готово, што немамо присуство јавности и што верујемо да тих пет, шест медија, две новине и три телевизије заправо представљају неку слику времена и да дају неку дијагностику. Од тога да гледаш неке жене које воде програме које су пренашминкане, напуцане, неких типова који са њима то раде, који исто воде програме, панеле на потпуно безвезне теме, у стереотипу, окренуто, ћопаво.

У председниковом сте непосредном окружењу. Какав је поглед из круга моћи на јавни живот, посебно на културну сцену? Да ли осећате да заиста можете да утичете на догађаје?
Да ли имамо моћи да утичемо не знам, да покушавамо знам, као што знам да имам подршку председника Републике у томе што радим.
У здању на Андрићевом венцу није дошло само до персоналне промене и није промењена само политичка парадигма. Разлике у односу на претходнике су чини се много дубље. Како их Ви видите?
Појавио се један човек као последица избора, тај човек хоће да уради неке озбиљне ствари да би у часу када више не буде био председник био задовољан и поносан човек. Тако се и понаша.

ИЗ РУКОПИСА ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ СЕРИЈЕ 

„Александар Први Карађорђевић“

ВАСКРС

Крф, потес од византијске до аустроугарске луке, простор попуњен: хиљаде војника у српским униформама разних боја и чинова, пејзаж три пристаништа прекривен постројеним људима. У реду крај Кајафе и капетана Костића стоји Станислав, на његовом бледом лицу туга, иза њега Гојко, Танасије, дунавска војска.
Део реда се црни од дипломатског кора па претапа у дужину савезничких официра, болничких мисија; горњи део тврђава је крцат цивилима, дан ведар, небо чисто, нема ветра.
Ка средишњем делу луке касом стиже Александар, иза њега пратња, за њим ескадрон краљеве Гарде.
Свечана тишина. Чује се само ударање копита о камено тло.
Александар у свечаној униформи коњичког пуковника изјаше пред средину реда, гледа постројено мноштво, коњ игра под њим, удари га у сапи, појури, одјаше на почетак реда с врха луке, стане, па лаганим касом крене испред редова, прав, десна шака на ободу шилта, говори полугласно.
АЛЕКСАНДАР: Хвала вам, хвала… јунаци… браћо… витезови… учитељи моји… никад нико као ви, нико нигде… хвала, соколови…

Глас му пређе у шапат, одјури ка далеком крају реда.
Постројена војска у пристаништу, Александар дојаше пред средину реда, говори, најгласније што може, лука враћа ехо.

Војници! Другови! Браћо! Сећамо се данас страдања и смрти богочовека Исуса Христа који је победио неправду, лаж, пакост, завист, и доказао да је право јаче од силе, истина јача од лажи, љубав јача од злобе. Охрабрени Христовом победом стегнимо наша срца! Нека се из ваших груди не подигне ниједан уздах, нека се низ ваша лица не скотрља ниједна суза, нека се само чује једна реч – борба! Борба до победе и истраге непријатеља, борба за Васкрс једине Србије, за ослобођење целог српског и југословенског народа! Христос воскресе!

Од војске се врати гром „Ваистину воскресе“.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Hvala Vam na ovim redcima. Takovih pojasnjenja treba svake sedmice da se nadje na ovim stranicama. Da ucimo, da saznamo, da ispravimo i da zapamtimo.

  2. Uvaženi, nadam se da se ne previđa namerno da je ustvari kralj Aleksandar Ujedinitelj verovatno po naredbama ,,viših krugova” kojima je pripadao i gde se bratimio sa Kemalom Ataturkom, Srbe gurnuo u isti državni koš sa narodima čijoj oligarhiji u nastajanju nije bilo stalo ni do kakvog saživota sa Srbijom. Dakle, jedino je Srbija žrtvovala svoju državnost 1.12.1918. pretvorivši se u labavi Balkan-Komonvelt, nazvan najpre SHS a od 1929. Jugoslavija. Srbija je tu pravi državotvorni gubitnik.

  3. Учинак Краља Ујединитеља српском народу и Србији, може се објаснити оном народном изреком коју сви разумеју, а то је: Крава да пуну кравњљачу млека а онда се гицне и сво млеко проспе. Уместо да Краљевина Србија изађе јача као једна од победница у Другом светском рату, Краљ Ујединитељ на српским жртвама прави државност непријатељима и тиме се у пракси одриче српске државотворности. Краљ Ујединитељ уједињује српске непријатеље, мада му је било предочено да је то за Србију погубно. Аустроугарска се распала као вишенационална заједница а српски Краљ ствара државу по аустроугарском узору. Да би моји опоненти разумели суштину, навешћу једну епизоду из детињства.
    Давне 1956 године, директор осмогодишње школе у Чајетини, покупи сва Ускрња јаја које смо као деца имали у ђачким торбама и побаца у пољски клозет. Онда нас је окупио и изгрдио говорећи: “Ви сте генерација која треба да скрши све заостале глупости и предрасуде, треба да будете лучоноше југословенства”. Поменути директор (Симо Суботички) је продукт политике Краља Ујединитеља.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *