Пун круг човеков, у њему крст

Pro memoria: омаж у кинотеци и сајт
посвећен Драгошу Калајићу (1943-2005)

Пише Бранислав Матић

Да је писао на неком великом језику, тешко да би ико озбиљан данас доводио у питање његово место међу великанима европске мисли и уметности. Чуди ли икога овде што су тога свеснији Италијани или Руси него Срби? Оно на шта је упозоравао још почетком осамдесетих сада метастазира пред нашим очима

У лето 2012. навршило се седам година откако је Драгош Калајић (1943-2005), филозоф, писац и сликар, заувек отишао ка вишим станицама Човека и бивства. Са становишта историје и културе, то је мало времена, али је и толико било више него довољно да озбиљни људи, и они који се са њим нису слагали, схвате о каквој величини се ту радило. Једни ту величину сада премеравају празнином која је његовим одласком остала у друштву и култури, други то чине сагледавајући необично дело које је оставио у нашим библиотекама и арсеналима, а трећи се најрадије сећају снаге Калајићевог личног примера и супериорности с којом је раскринкавао „високо подигнуте сутерене“, ниже видове постојања прокријумчарене у човеколикости.
У XX веку, у српској култури тешко је наћи још неки глас и појаву налик Калајићу. Да је писао на неком распрострањенијем језику, мало ко битан би данас доводио у питање његово место међу великанима европске мисли и уметности, крај Генона и Еволе, Карлајла и Ла Рошела, Де Ружмона и Димезила, Јингера и Малапартеа, Де Кирика и Магрита. (Чуди ли икога овде што су тога свеснији Италијани или Руси него сами Срби?) А српској култури и идеји данас је, очигледно, веома потребно ново читање овог аутора, очишћено од свега споредног, случајног и „сувише личног“. Смирено превредновање и нормализација у поимању, без кривих огледала и шума борбе у којој су настајали неки његови текстови. Тако прочитаног Калајића ваља изнова и трајно позиционирати у српској култури, за традицију будућности о којој је и сам говорио и сневао.
Учинимо ли тако, једна од првих ствари које ћемо приметити свакако је „пророчки елемент“ у његовим списима. Његова тумачења и предвиђања која су у време настанка некоме могла изгледати претерано, чак упрошћено и грубо, данас су хиперреалистички опис онога што нам се догађа. Оно што је он још почетком осамдесетих износио о „сметлишту модерне уметности“ и „гробљу историјских авангарди“, о „пустињи која се шири“ и „сенилном варварству Запада“ или средином осамдесетих о „лихварској интернационали“ и „америчкој империји зла“, о „окупираној Европи и спасу званом Русија“, као и деведесетих о скривеним разлозима за „удар на српски историјски и етнички простор у том епохалном рату“, данас, ево, метастазира пред нашим очима.
Управо потреба за новим читањем и сагледавањем Драгоша Калајића, озбиљним и објективним, покренула је групу креативних и афирмисаних људи, његових пријатеља и поштовалаца, да на непрофитној основи поставе сајт www.dragoskalajic.com. Да успоставе ту „битну тачку пулсирања у електронском крвотоку света“.

[restrictedarea]

НА НЕБУ ХИПЕРБОРЕЈЕ Сајт Драгоша Калајића даје пресек богатог живота и веома разноврсног дела овог ствараоца, од филозофије историје и културе, преко сликарства и књижевности, до филма и телевизије. Наравно, странице овог сајта нису замена за читање Калајићевих књига, него увод и подстицај за то.
Знак сајта је Пентаграм Срца, сложени симбол, на трагу прве међу древним хиперборејским рунама: крст уписан у непотпуном кругу, где и средишња оса и сви краци стреме увис, „ка нашем божанском исходишту и небеском завичају“. То је и усправни богочовек с обе руке подигнуте ка плавом своду, приказ његове једине праве оријентације у Творевини. Калајић је овај симбол осмислио и први пут визуализовао на својој слици Пентаграм срца из 1986.
Чим ступите на ову виртуелну „узвисину над световима“, пред вама се отвара стилизовано небо над Хиперборејом, митском „земљом иза северног ветра“, аполонском праотаџбином свих евроаријевских народа. На том небу, свом од плаве светлости која оповргава таму, однекуд из несагледивих даљина оцртава се лик Драгоша Калајића, са свежњем кичица, том „творачком алатком заборављеном у свету“. Иза једанаест најсјајнијих звезда отвара се исто толико тематских поља или аспеката Калајићевог живота и стваралаштва. Дванаеста звезда (ради древне аритмолошке потпуности) јесте сам лик Човека који нам и после свега, са оне стране ствари, сведочи и манифестује Средиште, Теменос, „свети круг заједничког бивства“.
Насупрот лавиринтској логици и магијској природи Интернета, структура овог сајта је соларна. Све је ту, као и Калајићево стваралаштво и уверења, прожето богочовечанским заветом и симбологијом божанског Sol Invictus. Нема лавиринта, ни минотаура прерушеног у кловна забављача, нема лутања, ни изгубљености. Из једног непомерљивог и вечног Средишта – хиперборејског неба на првој страници сајта – безброј путева шири се зракасто у свим правцима, као што се безброј људи рађа и ступа на своје животне путеве, у своје судбине. Али, када се једном оконча живот и мисија или тек читање неког важног текста, могуће је само једно: повратак у Средиште. Та логика, несумњиво симболошки и езотеријски утемељена, спроведена је овде доследно, чак и кад је то науштрб такозване функционалности и практичности.

КРОЗ САЗВЕЖЂА СЕЋАЊА Иза звезде над којом пише Пут отвара се одељак у којем је систематизована цела био-библиографија Драгоша Калајића. Ту је и низ текстова које су о њему писали други. Посебну пажњу привући ће, свакако, текст који је 2005, поводом Калајићеве смрти, написао и објавио први председник Српске др Радован Караџић, тада у илегали, као најпрогоњенији човек на планети. Учинио је то уз огроман ризик да буде откривен, а завршио је речима:„Драгошу Калајићу не треба мога панегирика, и нека се овај запис схвати само као сјећање једног његовог поштоваоца и пријатеља. Његово име свијетли у моме сјећању и пред очима, све док се не угасе и једно и друго.“
У одељку Хоризонти је преглед Калајићевих најважнијих филозофских и теоријских радова, од Упоришта, Мапе (анти)утопија и Смака света до Кодекса Соларног реда и Европске идеологије. Ту су и неки од фундаменталних теоријских текстова „раног Калајића“, објављивани највише у часопису „Дело“ који је, седамдесетих, и уређивао.
У Иницијацијама су Калајићеви огледи о дванаест великана традиционалне мисли и књижевности које је управо он, као уредник, увео у српску културу или им у њој дао место које им заиста припада. Евола, Генон, Тилак, Хамваш, Карлајл, Цунетомо, Лоренц, Мејринк, Елифас Леви, Малапарте, Јингер, Бах.
У одељку Genius loci су најлепши Калајићеви путописи. У Dolce vita лепеза деликатних знања и искустава, од „београдских журева код Капије времена“ и есеја о кравати до „мемоара једног чула укуса“. У Арени су интервјуи, новински огледи, беседе и предавања, сусрети са великанима (славним и анонимним). У одељку Видео су неке од емисија из чувених телевизијских серијала Огледало XX века и Мон Блан. И тако редом, још много тога, капитално вредног и интелектуално узбудљивог, чему ћемо посвећивати многе своје предстојеће читалачке дане и ноћи.

„ДРАГОШДАН“ И ИЗАБРАНА ДЕЛА Цитадела на адреси www.dragoskalajic.com доступна је јавности од 3. децембра 2012. Званично је промовисана јуче у Музеју Кинотеке у Београду, на једнодневној културно-меморијалној манифестацији „Драгошдан“. У оквиру тог омажа, приказан је филм „Чудна девојка“ Јована Живановића из 1962, у којем се деветнаестогодишњи Драгош Калајић појављује у епизодној улози (Боб). Било је то, симболички и практично, његово „ступање на сцену“ и „увођење у јавност“. Видели смо и документарни филм „Псећи живот“, ремек-дело Гвалтијера Јакопетија из 1962, које је битно утицало на Калајића и његову генерацију. О Драгошу Калајићу и његовом делу говорили су Динко Туцаковић, Слободан Антонић, Рајко Петров Ного, Миодраг Јанковић, Драган Ћирјанић и потписник ових редова.
Међу најављеним новим пројектима издвајају се „Изабрана дела Драгоша Калајића“ у 18 књига; пола од њих биће први пут објављено у тој форми. Планирано је да изађу до 2015, када је десетогодишњица пишчеве смрти, а преговори са издавачима су у току.

[/restrictedarea]