Почетна / Документи / Први балкански рат – Војска за сва времена – Други Гвоздени пук ,,Књаз Михаило“

Први балкански рат – Војска за сва времена – Други Гвоздени пук ,,Књаз Михаило“

Пише Владислав Јовановић

Легендарни пук као парадигма родољубља и инспирација за данашње и будуће генерације

Обележавајући велике јубилеје: ,,Век од ослобођења Старе Србије и Век славе Другог пешадијског Гвозденог пука и његовог учешћа у Ослободилачким ратовима Србије 1912-1918“. Организатори и покровитељи прославе (Општина Прокупље, Команда 3. бригаде Војске Србије из Ниша и Министарство одбране Владе Републике Србије) приредили су округли сто у Народном музеју Топлице. Међу двадесет петоро истканутих историчара, публициста, књижевника и новинара узео је учешће и наш угледни дипломата Владислав Јовановић, рођен у Топлици. Ово је његов интегрални и ауторизовани текст.

У епидемији опште амнезије и сугерисане кривице што смо слободољубив, историјски и државотворни народ, која нам се срачунато и са задњом намером импутира са западне стране, можда би и јединствени и легендарни Други Гвоздени пук „Књаз Михаило“ био препуштен чудима пролазности и тихом забораву, да га велики родољуб и поштовалац доприноса Гвозденог пука ствари српства, слободе и узвишености жртве, Мирко Добричанин, није извукао из фиоке времена и својом књигом натопљеном дивљењем и љубављу подарио садашњим и будућим генерацијама. Књига ,,Топлички Гвоздени пук ‚Књаз Михаило‘“ представља не само величанствени споменик херојима Гвозденог пука, него и подсетник вапијуће потребе данашњој замореној и распамећеној Србији да слобода, држава, достојанство и уважавање не купују, нити добијају савијањем или капитулацијом, већ се освајају принципијелним ставом, одлучношћу и бескопромисношћу у одбрани виталних и легитимних националних вредности и државних интереса.
Колико је та књига стигла у право време показује савршена тишина с којом се испраћа и отправља у дубине историје Стогодишњице Балканских ратова и Првог светског рата који је убрзо следио. Историографија, политика, медији, Српска академија наука и све врсте лепих уметности, као да су се заверили да о тој светлој Стогодишњици држе језик за зубима што је могуће дуже. Нема већег показатеља нашег моралног и националног посрнућа од тога. Док је Гвоздени пук „Књаз Михаило“, као и остали пукови и дивизије тадашње јуначке српске војске вијали победничке тробојне заставе, садашња српска поколења истичу само беле заставе. Да се не ради о изузетку показује и бледо и штуро обележавање Двестогодишњице Првог српског устанка, пре осам година, које је више отаљано него искрено и одговорно прослављано.

ПОМИЊАНИ КАО „НАЈ“ И „ЈЕДИНИ“ Топлица је позната по рађању хероја. У оба светска рата била је прослављени устанички крај. Устанак под војводом Костом Војиновићем 1917. задивио је и савезнике и непријатеља који је ипак био варварски свиреп приликом његовог угушења. Много пре Лидица, Орадура, Герника и Бабиног Јара, догодио се Бојник. Свет је са ужасом сазнао за спаљивање неколико стотина тамошњих становника од стране бугарског окупатора у локалној православној цркви. Окупаторска зверства нису Србију мимоишла ни у Другом светском рату. Немачки покољи у Крагујевцу, Краљеву, Шапцу и на Бањици, и злочини усташке Хрватске у Јасеновцу, Јадовну, Глинској православној цркви и бројним јамама широм садашње Хрватске и Босне и Херцеговине, имали су мали публицитет на Западу и у свету уопште, добрим делом и кривицом наших тадашњих власти које је више занимало њено одржавање него утврђивање и ширење истине о српским масовним страдањима.
О јунаштву Гвозденог пука „Књаз Михаило“ у бројним биткама током шестогодишње одбране Србије и њеном ослобођењу, књига Мирка Добричанина обилује многим узвишеним примерима. Ратни биланс овог пука обогаћен је и бројним признањима, наградама и домаћим и страним одликовањима са префиксом нај и једини. Једини је носио ласкави и престижни назив Гвоздени. Проглашен је најхрабријим пуком најхрабрије војске у ратовима од 1912. до 1918. године. Од 16.000 његових бораца, више од пола њих су принели свој живот на олтар отаџбине, док су многи преживели остали инвалиди. Међу херојима овог пука је легендарна Милунка Савић, чија војничка прса су била начичкана домаћим и страним ордењем, на првом месту „Карађорђевом звездом са мачевима“. Да се таква родољубива и храбра жена војник затекла у војсци неке велике земље, она би била слављена можда више од Јованке Орлеанке, и не би јој светску славу и публицитет приграбиле проблематична Мата Хари и друге много мање значајне учеснице у Првом светском рату.
Јунаштво, одрицања, безгранична љубав према отаџбини и спремност да се жртвују за њену слободу красили су свих 16.000 хероја Гвозденог пука. Античка Хелада имала је једног Леонидиса, а мала Србија је у ратовима од 1912. до 1918.године имала 16.000! Њихово јунаштво и спремност на жртву за Србију и српски народ дижу их на олимпијске висине и стављају уз раме са јунацима Термопила. Да ово није само стилска фигура, довољно говоре два од многих примера јединственог јунаштва која се у књизи наводе:
Каплар Илија Ђорђевић из села Мађаре код Прокупља одликован је Златном медаљом за храброст ,,Милош Обилић“, зато што се у Балканском рату за ослобођење од отоманске Турске пријавио три пута као добровољац за извршавање најопаснијих задатака. У бици на Брегалници, 30. јуна 1913, у последњем јуришу на коту 550, погођен је у ногу. Уместо одласка у превијалиште, остао је у борбеном строју у настављеној жестокој бици са храбрећим покликом својим борцима ,,Гурај, трећа чето“ пре него што га је смртно зрно погодило.
Капетан Љубомир Најдановић, иако рањен, примио је команду једне чете чији је командир управо погинуо. Чим је превијен, преузео је команду батаљона, чији је командант пре тога такође погинуо. Иако и даље рањен, непријатеља је до ногу потукао, али је у тој борби и сам Најдановић изгубио живот. Његов посилни није га ни мртвог напуштао и није дозволио да буде сахрањен на брзу руку, већ га је претходно упакованог, за време ратног затишја однео на леђима његовим родитељима и жени у Ниш. Сматрао је да је његов командант заслужио да му се ода дужно војничко поштовање највећег степена.

 

НЕМАР ЗА ОСУДУ Многе би земље волеле да имају овакве јунаке, али их све немају. Зато је за највећу осуду заборав и немар који садашња Србија показује за небројане војне и цивилне жртве које смо имали у оба светска рата и оружаним сукобима током насилног разбијања бивше заједничке државе СФРЈ. Још се не зна ни њихов укупан број, нити сва њихова имена и презимена. Не зна се чак ни укупан број наших војних и цивилних жртава од ваздушне агресије НАТО-а, нити су записана сва њихова имена и презимена. Војна гробља српских ратника у страним земљама, сем неколико изузетака, слабо се одржавају или су запуштена, као она у Чешкој и Норвешкој. Да је нека друга земља наше величине имала и приближни број жртава у двадесетом веку она би им одавно подигла Пантеон, што би и њене грађане и странце вечито подсећало на величину љубави и оданости коју су изгинули имали за свој народ и државу. Овај научни скуп који се одржава у славу Гвозденог пука ,,Књаз Михаило“ служи, између осталог, и подсећању данашње Србије на њен велики морални и национални дуг према неколико милиона сународника који су у 20. веку за њену слободу приложили свој живот.
Нажалост, патриотизам је данас жигосан као највеће зло, а европејство се глорификује и уздиже као мерило вредности и циљ сваког понашања. У име неизвесног новог, анатемише се и потискује све старо. Ослободилачка историја, народна традиција, косовска епика, гусларска певања, ћирилица и… проглашавају се за анахронизам и заосталост, који вуку назад, уместо европејство које наводно осигурава сигурну будућност. Другим речима, омаловажава се и потискује наш национални идентитет и државни континуитет у име европског и мондијалистичког идентитета. Намерно се заборавља да нема човекољубља без родољубља, као што је мудро наглашавао покојни професор и академик Михаило Ђурић.
Да иронија буде већа, такве захтеве и смернице упућују нам државе и кругови чије земље врве од националног заклињања и симбола: САД су буквално преплављене, од индустрије и трговине до уметности и политике, величањем своје историје, устава, друштвених вредности и морала; у томе иду тако далеко да их нападно препоручују и другима, по потреби, и уз употребу оружане силе. Велика Британија је синоним за традиционализам и конзерватизам, а њена химна почиње речима:,,Владај Британијо“, док у односу на остале земље, поготово мање и рањивије, држи са висине моралне и политичке лекције. Иако је поодавно изгубила статус велике силе, Француска не престаје да глача своју бисту у огледалу историје и да се опија њеном величином. Турска је све своје грађане, без обзира на њихово етничко порекло, прогласила Турцима, а на свим јавним зградама исписано је крупним словима:,,Поносан сам што сам Турчин“. Властите историје и идентитета не одричу се ни друге европске земље, укључујући и бивше југословенске републике, нити се то од њих тражи. Сумњичави рефлектори уперени су само на Србију од које се очекује окретање од своје прошлости и кретање у будућност по ознакама Брисела и Вашингтона.
Србија не сме да пристане на улогу прокажене земље, а још мање да се самопроказује. Она има све разлоге да се поноси собом, својом историјом и часном одбрамбеном прошлошћу. Још у раном средњем веку она је била једна од четири државе са изграђеном националном свешћу (друге су биле Бугарска, Данска и Португалија). Западне земље које сада сизеренски надзиру, у том периоду историје биле су недефинисана демографска маса или, као САД, нису ни постојале.
Привлачећи пажњу садашњих српских генерација на историјску улогу и витешке подвиге Гвозденог пука „Књаз Михаило“, овај научни скуп препречује пут хода времена и заборава и даје значајан допринос очувању и јачању српске националне свести, љубави и поштовања за своју отаџбину.
У срцу Карађорђевог парка, у близини Храма Светог Саве налази се споменик трећепозивцу, који су много раније подигли преживели трећепозивци из ратова 1912-1918.године. Представља српског времешног војника у погнутом извидничком ставу, са натученом шајкачом и опанцима шиљканима. Шетачи ретко застају пред спомеником, али он пркоси времену и опстаје. Као корисник парка, застајем пред исписником у камену и клањам се његовим сенима. Није чудно што се у мени убрзо после тога родила песма са насловом „Пред спомеником трећепозивцу у Карађорђевом парку“. Са Вашим стрпљењем, завршићу излагање њеним читањем:

С торбом упртом на рамену
Идеш озарен у сусрет пламену.

Погнут под теретом опреме тешке
Километре многе прелазиш пешке.

Да ли на Цер, Рудник или Текериш
Журиш да се с противником одмериш.

Са’ л су ти село ил деца у оку
Док се припремаш за јуриш у скоку.

Или је стигла наредба команде
Да се укопаш, не мрдаш оданде.

Сливови река, поља, стење родно
Најбоље знају што си за њих подн’о.

Трећепозивче, борче у камену
С болом гледам твоју слику стамену.
Кад год те виђам у борбеном ставу
Посрамљен пред тобом обарам главу.

Као и у време Ракића, данас,
Оптужбе немуште падају на нас.

Србију више нема ко да брани
Хероји су сада постали страни.

Отето Косово-злочин пиратски
Сада се брани само дипломатски.

Трећепозивче, исписниче, брате,
Учини да се дани срама скрате.

Војниче времешни, ратару прости
Твоје време нек садашњем опрости.

 

2 коментара

  1. Od pocetka 1912.do 1918 u sva tri rata Srbija jepokazala,bila primer u svetu,kako se brani sloboda.Sada tamo neki Siptari hoce da prikazu da u Balkanskom ratu Srbija je bila agresor na Kosovu.Zna se da su srpski plemici dinastije Nemanjic ziveli na Kosovu da su drzali te teritorije i cak su drzali i Skadar,Srbi su ga 1912 osobodili od Turaka zajedno sa Crnogorcima.Ali Evropa nebi bila Evropa da velike sile predvodjene uticajnom Austrougarskom 1913 godine stvorise danasnju Albaniju.Evropa se vise puta osramotila pred slobodarskim Srbima, koji su i nju branili od najezde Turaka.




    0



    0
  2. Istorijska lična karta naroda Srbije čini ga velikim. Srpska vojska je jedna od najdostojanstvenijih na svijetu. Upravo u današnjem vremenu ta lična karta Srpskog naroda moli za pozornost. I moja želja za novu godinu, jeste, da se vrati dostojanstvo Srpskog naroda.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *