Први балкански рат – Драма цивилизације која траје

Пише проф. др Љубодраг Димић

У временском распону од 130 година албанске политичке елите су упорно трагале за „кредитором“ који би подржао идеју о „великој Албанији“, налазећи га у почетку у Османском царству, Хабзбуршкој монархији, Великој Британији, фашистичкој Италији, а данас у најмоћнијој држави света САД

Важан је тренутак у којем се књига Славенка Терзића појављује, тренутак у којем се све преиспитује и када садашњост тражи поуздане одговоре о прошлости зарад разумевања времена које долази. Данас када обележавамо Стогодишњицу Балканских ратова, тема о којој пише колега Терзић од изузетног је значаја за разумевање историје српског народа у 19. и 20. веку.

ДРАМА КОЈА ТРАЈЕ Целовити поглед на историју простора Старе Србије (Рашка, Косово и Метохија, Скопско-тетовска област), држава у чијим се границама она налазила, друштава која ту вековима живе, институција које мукотрпно настају, а лако бивају разорене, нација које се боре за моћ и опстанак, умногоме је обогатио веома скромна постојећа знања. Књига Славенка Терзића намеће се читалачкој публици већ својим сложеним насловом „Стара Србија (ХIX – XX век), Драма једне цивилизације. Рашка, Косово и Метохија, Скопско-тетовска област“. У наслову књиге јасно је истакнута основна тема и основна теза аутора. У питању је „Драма једне цивилизације“ – историјски процес који мноштву различитих догађаја даје смисао. Несумњиво да се ради о историјском процесу дугог трајања и веома сложеног карактера, који је по своме садржају много универзалнији, а самим тим и значајнији. Стара Србија представља простор и својеврсну „експерименталну парцелу“ на којој се истраживачки прате бројни облици сучељавања цивилизација. Њих не одређују само култура и наслеђе, разумевање и толеранција, вера и начин њеног исповедања, већ и велика количина „мрака“ и „историја нагомилана у слојевима“ која периодично „проговара“, исказује непоштовање, презир, страх према оном другом и води сатирању људи и добара створених од њих. Из тих разлога аутор пише о друштвеним појавама какве су идеје и идеологије (косовска идеја и српска национална мисао; великоалбанска идеја и идеологија, југословенска идеологија), национални и верски идентитети, политика великих сила и балканских држава, никада угасле амбиције за запоседањем простора, државни и национални интереси, терор који се исказује у бројним облицима.

РАТОВИ, ГЕНОЦИДИ, ДИКТАТУРЕ Хронолошке оквире теме чине два века (XIX и XX век) – али каква два века? У њима су садржана сва искушења српске историје: ратови који производе демографски умор и доводе нацију до граница егзистенцијалног и биолошког опстанка; геноциди наговештени већ султановим ферманима и фатвама реис улема из 1804. и стално присутни у свим оружаним сукобима до данас; буне и устанци против страних завојевача, диктатора, фашизма и нацизма, неправде; диктатуре у којима је проживљено 2/3 двадесетог века, грађански ратови и револуције који су поделе у друштву чинили дубљим и трајнијим; окупације и подједнако ослободилачких епопеја; економске блокаде (четири само у ХХ веку) које су спутавале брзи економски развој; дипломатске кризе праћене свим видовима спољних притисака; утрошак значајних генерацијских енергија на подизању и очувању државе и ратом разорених институција; сеобе, егзодуси, „ширења“ и „сабијања“ у матицу која дезорјентишу и тање национално ткиво; епохе које се смењују и глобални процеси у које је требало сопствене интересе „уклопити“ у концепције великих сила. Све то још драматичније „одјекује“ на простору Старе Србије и илуструје судбину српског народа и цивилизације којој припада.
„Путокази“ и „упутства“ за писање књиге о Старој Србији у XIX и XX веку били су веома инструктивни. Славенко Терзић их је налазио у делима српских и европских писаца и историчара различитих генерација – од студија Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Владимира Карића, Јована Хаџи Јовановића, Јована М. Јовановића до књига Сретена Вукосављевића, Димитрија Богдановића и радова својих професора и савременика. Књига је писана у духу идеја „нове историје“, оне која се занима за тло и друштво, идеје и друштвену мисао, политику и економију, етничке и демографске процесе, просвету и културу, развој и стагнацију, уз уочавање међузависности утицаја историјских догађаја општег и локалног значаја, друштвених структура и динамике промена. Историја, како показује и ова књига, најчешће није дозвољавала „да се остане по страни“, мимо процеса који су одредили српске устанке 1804-1814, Велику источну кризу (1875-1878), Балканске ратове (1912-1913), Први светски рат (1914-1918), Други светски рат (1941-1945), деценије разбијања југословенске државе и удара на Србију.

[restrictedarea]

НОВА ФАКТОГРАФИЈА, НОВА ТУМАЧЕЊА Структуру књиге одредила су конкретна истраживања. „Чврсто тло историје“, на којем заснива своје анализе и закључке, аутор је пронашао у архивској грађи похрањеној у седам домаћих и страних архива (18 архивских фондова и збирки). На тај начин колега Терзић је у многим деловима синтезе посвећене Старој Србији био у прилици да властитим истраживачким напором прекорачи досадашњу раван сазнања и понуди нову фактографију и тумачења. Упоредо са тим, аутор је користио бројне објављене изворе различитог, штампу и периодику, обимну историографску, правну, економску, политиколошку литературу и публицистику.
Обављено истраживање резултирало је књигом која је високоперсонализована. На њеним страницама читалац се може срести са преко 1.500 имена људи који су исписивали историју Старе Србије. Уз људе са именом и делом које траје у свести данашњих генерација, књига доноси и имена прегалаца, некада веома значајних, којима су били намењени „нижи спратови историје“ и чија су имена „избледела“ у мноштву догађаја и постала тешко препознатљива у „сивилу масе“. Те заслужне творце историје – учитеље и професоре, трговце и занатлије, индустријалце и публицисте, свештенике и хоџе, националне раднике и мецене, етнографе и демографе, картографе и историчаре, прегаоце бројних занимања и различитих заслуга, ово истраживање враћа у колективну историјску свест савременика. Упоредо са тим књига Славенка Терзића испуњава простор Рашке, Косова и Метохије и Скопско-тетовске области са преко 1.400 топонима.
Текстуални садржај књиге оплемењен је са 135 ликовних прилога, презентовано је 15 географских, историјских, политичких, етничких, верских и војних карата које, на посебан начин, сведоче подједнако о времену у којем су настале, њиховој намени и интересима наручиоца, садржају који презентују. Дате су 22 фотографије градова у којима упоредо егзистира старо и ново, традиционално и модерно, прошло и будуће.
У књизи уочавамо више тематских кругова. У првом од њих аутор је настојао да објасни појам и данас готово заборављено историјско-географско име Старе Србије, одреди границе тог старог државног и духовног средишта и презентује основне карактеристике културно-историјског простора. Истраживање је показало да је током векова матични назив српских земаља дуго егзистирао упоредо са османским административно-управним називима за иста подручја, али да су од двадесетих година 19. века, под утицајем политике турске државе и конкретних геополитичких интереса европских сила, те представе почеле да доживљавају промене. „Сужавање“ јужних граница Србије у односу на раније устаљене представе у европској картографији и географији временом су се изродиле у негацију и сатирање српске материјалне културе, културног и духовног наслеђа, историјских традиција, косовске идеје и свега осталог од посебне важности за обликовање модерног државног и националног идентитета. Све се то, у ХIХ и ХХ веку, нашло на удару геополитичких, духовно-религиозних, војностратегијских и просторних „амбиција“ заговорника великоалбанске идеје, панисламизма, неоосманизма, глобалних концепција великих сила.

КОСОВСКА ИДЕЈА – СПОНА НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА Други тематски круг препознатљив у књизи Славенка Терзића посвећен је „косовској идеји“, њеном месту у српском друштву и српској националној мисли и идентитету Старе Србије. Истраживање показује у којој је мери „косовска идеја“ представљала темељ српског идентитета у државном, духовном и културном смислу. Насумњиво да је у питању била „средишња спона“ националног идентитета, колективне народне свести и свеукупног народног стваралаштва. Ту је, такође, и одговор на питање зашто је баш та идеја увек била на удару свих оних чинилаца моћи који су настојали да свој поредак наметну балканским народима и том делу Европе. Препознатљиви идентитет Старе Србије изграђен је у међуодносу тла, друштва, историје и културе српског народа. Једним својим делом он је значио очување старе самосвести која снагу црпи из сопствене прошлости и традиције, а другим преузимање нових вредности и утицаја које намеће време и друштвени развој. У том судару устаљеног и новог много шта доживљава промену – свакодневни живот, обрасци мишљења, веровања и понашања, начин привређивања, језик и обичаји, навике, свакодневица. Тај успорени процес промене испуњен је дисконтинуитетима. Његов носилац је грађанство.
Посебну пажњу Славенко Терзић посвећује сучељавању српске хришћанске цивилизације са вредностима и посебностима оријентално-исламске цивилизације. У том тематском кругу садржана је историјска вертикала ХIХ и ХХ века на простору Старе Србије. Њу чине сложени историјски, политички, економски и културни односи са Турском – некада и сада, подједнако тешко историјско наслеђе Срба и Албанаца од „турских времена“ и деценија албанских лига (Призренска лига, Пећка лига) до ратова из ХХ века и њиховог политичког и идеолошког наслеђа, као и однос балканских народа са Аустро-Угарском монархијом некада, и Европом и САД-ом у времену у којем живимо. Приказано је место Старе Србије у политичким и војностратешким плановима великих сила и указано на правце српске националне политике у том контексту. Пажња је посвећена бројним предрасудама и стереотипима које Европа има према византинско-словенској традицији, као и појави, све чешћој у наше време, да се косовска баштина Срба представља као наслеђе Албанаца (елементи културног затирања и геноцида). Корене таквог односа Славенко Терзић препознаје у некадашњој политици Хабзбуршке политике на Балкану спремне да вешто користи лакозапаљиве балканске сукобе, вештачки „конструише“ бројна „питања“ која подстичу анимозитете, подстиче клерикализме и све друге видове искључивости, вешто употребљава пропаганду.
Међу дугорочним последицама такве политике, која се и данас експлоатише на Балкану, Славенко Терзић посебно истиче настојања Беча да на том простору искључиво егзистирају мале, међусобно непријатељски расположене и по бројним питањима сукобљене државе. Протежирање „албанског фактора“, обликовање албанског национализма у складу са интересима Аустро-Угарске монархије и „сужавање“ свим средствима сфере руског утицаја на Балкану, још су неки од сегмената те политике. Односи са Албанцима и касније Албанијом добили су посебно место у синтези Славенка Терзића. Почев од 1877. године и осмишљавања пројекта „територијалне Албаније“, простора на којем је живело око 44 одсто становништва са албанском националном свешћу, уз употребу свих облика терора стигло се до „етничке Албаније“ где доминира албанско становништво. У том временском распону од 130 година албанске политичке елите су упорно трагале за „кредитором“ који би подржао идеју о „великој Албанији“ налазећи га у почетку у Османском царству, Хабзбуршкој монархији, Великој Британији, фашистичкој Италији, а данас у најмоћнијој држави света САД-у. Посебну тему представља политика Србије и Југославије на простору Старе Србије. Истраживања показују да је у питању политика запостављања која је изазвала пометњу у историјској свести српског народа. Несумњиво да је Стара Србија најчешће била у „другом плану“ српске политике и српског политичког и културног рада у XIX веку. Та се пракса поновила и у првим деценијама постојања југословенске државе. У годинама Другог светског рата део Старе Србије нашао се у границама протектората „велике Албаније“. Осећање да је фашизам створио државу коју су упорно тражили од 1878. и разрешио питање будућности простора, додатно је подстакао прогон Срба и уништавање њиховог материјалног, духовног и културног наслеђа.

ИСЕЉАВАЊЕ СА ОБРИСИМА ДЕМОГРАФСКОГ СЛОМА У настојањима да настане етнички чиста држава партиципирали су сви кључни чиниоци – Косовски комитет, Албански савез, Бали Комбетар, Друга призренска лига, значајан део албанске популације. Албански комунисти, како је говорио Енвер Хоџа, нису били „ни за велику, ни за малу Албанију, већ једино за Албанију која као земља и нација представља јединствену целину“. На другој страни југословенски комунисти су националним мањинама признавали право на „националну равноправност“, али под тим, макар у почетку, нису подразумевали право на образовање своје државе, стварање федералне јединице или уједињење са неком другом државом. Свест да свако уједињавање Албанаца значи разграђивање југословенске државе, угрожавање виталних националних и државних интереса српског народа, слабљење позиција Србије, временом је бледела и уступала место политици која је све то игнорисала. Њени директни резултати огледали су се у појачаним притисцима на Србе, исељавању које добија размере демографског слома (у годинама 1961-1981. иселило се 42 одсто свих Срба са Косова и Метохије), изједначавању покрајине у правима и дужностима са републиком, стицању права на самоопредељење, добијању свих атрибута државности.
Тему за себе, која попут „црвене нити“ повезује све сегменте ове синтезе, представља настојање аутора да укаже на деценијски присутне напоре центара политичке моћи да конструишу „нову историју“ Старе Србије, супротстављену у свим својим сегментима историјским чињеницама и научном знању. Ту појаву аутор прати у континуитету од политичке и научне делатности Бењамина Калаја, Лајоша Талоција, Теодера Ипена, Милана Шуфлаја, па до Ноела Малкома и Холма Зундхаузена. Конкретни политички интерес, како наводи Славенко Терзић, а не неоспорна научна потреба за стицањем знања, иницирао је настајање центара за албанолошке студије у Хабзбуршкој монархији и Немачкој крајем ХIХ и почетком ХХ века. Циљ је био да резултати добијени истраживањима буду у служби политичког, економског и војног продора на Балкан, развијања контролисане националне свести Албанаца усмераване у складу са интересима Беча, настојања да „слика историје“ буде усклађена са потребама политике и деловањем пропаганде. На истом су трагу и данашња настојања да се квазинауком формира пожељна свест друштва и њених елита. У питању је покушај да се „конструише“ нова слика прошлости и да ваннаучном ревизијом представа о прошлости да легитимитет учињеним политичким променама. У политичким настојањима да се изврши ревизија историје обесмишљавају се историјске чињенице, а преко њих историјски догађаји, историјске појаве и историјски процеси. Уместо уважавања историјских чињеница предност се даје „тумачењима“ и „тврдњама“ које наглашено садрже жељену политичку конотацију. Истовремено се брутално обесмишљава и научни поступак (историјски метод). Брише се постојеће друштвено сећање. Одбацивањем знања свесно се „отвара“ простор за нове митове који лако партиципирају са свешћу друштва оптерећеног предрасудама, стереотипима, свим видовима површности, незнањем, догматикама сваке врсте. Све то додатно обесмишљава место и улогу коју би историчар требало да има у друштву. Уместо њега „истине о прошлости“ изриче пропагандиста, политичар, Скупштина, Трибунал. Другим речима политика, а не наука, врши ново вредновање прошлости уз безобзирну једностраност и недопустиву селективност (историјских извора, чињеница, постојећих знања), непримерена уопштавања, замагљивање и релативизацију свих врста истине, увођење субјективизма и емоција, наметање „политичке коректности“ и потискивање критичког мишљења. Тим покушајима „конструкције историје“ ова се књига супротставља. Самим тим она представља критику тријумфализма победника у Хладном рату, убеђених да „историју праве у ходу“, да једини имају право да је тумаче, чак „конструишу“ и измишљају.
Књига Славенка Терзића истовремено је полемична и ангажована. Она својим садржајима изнова афирмише једну запостављену тему, подстиче нова преиспитивања прошлости, отвара бројна истраживачка питања, нуди одговоре са којима се увек и не морамо увек сложити. Струка историчарева, уз остало, најбрже и напредује у креативном разговору неистомишљеника који, ослоњени на историјске изворе и стечено знање, имају могућност да своје ставове бране до мере до које им то допуштају њихови стручни аргументи и прилику да чују саговорника, уваже и прихвате његову аргументацију, уколико је стручно и научно убедљивија.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Pocetkom 80-tih godina,a i ne samo tada,Srbi su upozoravali na stvaranje “Velike Albanije”,pa su ih komunisti,Srbi naravno, optuzivali za velikosrpstvo i srpski nacionalizam!A ti isti komunisti su se nasledili danas sa zutim kartelom,ldp,sps,spo,Cankicima,Kandickama,Jovanovicima i ostalim bazdibozlukom!Zapad(A Turska ima opet svoje razloge i ciljeve)je podrzao stvaranje te nazovi drzave jer se Pravoslavnim drzavama mora napraviti paravan i stalno se te drzave moraju drzati u destabilizovanoj situaciji i ne dozvoliti ekonomski razvoj!Neka mi neko navede jednu jedinu Pravoslavnu drzavu koja je ekonomski jaka i razvijena?Ja je ne znam!Rusija donekle,ali ce se uz svoj ekonomski razvoj morati ujedno i braniti od zapada koji ce svim silama pokusati da omete njen razvoj!

    • Za one koji ne znaju,167 jugoslovenskih oficira je ubijeno na granici sa Albanijom u mirnodopskom vremenu od strane siptara iz Albanije i nikada nije upucen zvanicni drzavni protest od Tita i niskoSrba komunjara toj na silu nastaloj drzavi albaniji!Retko ima gde u kojem narodu toliko izdajnika pojedinaca kao u nasem narodu!Nazalost!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *