Почетна / Култура / Празнина као врх сезоне

Празнина као врх сезоне

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Културна политика „жутог картела“ довела је и домаћу театарску сцену, као што је то већ случај са музејима, у незавидну ситуацију која ће се тешко превазићи: лоши репертоари у знатној мери одбили су публику, што је последично одлучило о смањењу броја представа

Када је о свеукупној актуелној кризи српске културе реч, као изузетно важан део овог немилог стања поменимо и да се управо суочавамо са забрињавајуће тешким стањем београдских позоришта. Те суморне прилике несумњиво су резултат политике вођене у култури током протеклих десетак година, дакле у време „тадићевштине“: исто као што су јавна предузећа била у поседу странака, тако су и установама културе, па и позориштима управљали партијски кадрови (понајвише из Демократске странке) и спроводили „жуту естетику“, која се огледала како на репертоарима, тако и на ангажманима редитеља. Културна политика „жутог картела“ довела је тако и позоришта, као што је то већ случај са музејима, у незавидну ситуацију, која ће се тешко превазићи: лоши репертоари у знатној мери одбили су публику, што је и основни разлог смањења броја представа. Да бисмо размотрили важне моменте ове кризе, „завиримо“ у „тајне“ престоничке сцене.
Ако сте можда пожелели да током протекле седмице посетите неко од београдских позоришта тешко да сте реализовали своју намеру. Као што је познато, наш национални театар, Народно позориште, затворио је обе своје дворане: Велика сцена затворена је због пожара још од почетка децембра, а представе на Сцени „Раша Плаовић“ обустављене су по налогу надлежних органа због непостојања одговарајућег противпожарнога система, тако да сва три ансамбла овог позоришта – драмски, оперски и балетски – не изводе представе, па је и заказана премијера „Антигоне“ одложена на неодређено време. У осталим позориштима главног града нема ниједне нове премијере, а у појединим театрима знатно је смањен број репризних представа.

ТУРОБНИ ТЕАТАРСКИ ДЕЦЕМБАР У Југословенском драмском позоришту на Великој сцени „Љуба Тадић“ ове седмице изведене су само две представе, а исто толико и на сцени „Бојан Ступица“, у „Атељеу 212“ ове седмице на Великој сцени и Сцени „Петар Краљ“ изводи се укупно дванаест репризних представа, тако да се може рећи да је „стање редовно“. На Великој и Новој сцени Београдског драмског позоришта изводи се нешто мање представа – укупно девет реприза, док Позориште на Теразијама има само четири извођења. „Звездара-театар“ на Сцени „Данило Бата Стојковић“ има три, а на Новој сцени пет реприза. „Битеф-театар“ приказује само две представе. Дакле, ниједно позориште које се финансира дотацијама из градског буџета не користи своје сцене за приказивање представа сваког дана. Малим бројем изведених представа издваја се Југословенско драмско позориште, којем се протекле седмице придружило и Позориште на Теразијама. Као разлог таквој пракси у ЈДП-у наводе недостатак средстава због чега су морали да смање укупан број сценских радника и истовремено хонорарну сарадњу да сведу на минимум. Како се види, време кризе узима свој данак у позоришном животу Београда, што ће свакако имати кобне последице. О позоришним сценама које су у надлежности појединих београдских општина, односно њихових установа културе, не вреди ни говорити, будући да се њихове дворане још од почетка сезоне минимално или готово никако не користе.

[restrictedarea] Обично се, и то не без разлога, децембар сматра за врх позоришне сезоне. Тако је у културним средиштима и источно и западно од нас, где се управо у ово време изводе премијере и најатрактивније представе у сезони. У Београду, како се види, и то не први пут, врх позоришне сезоне обележен је празнином и ко зна по који пут репризним извођењима истих наслова. Ако ситуацију у Народном позоришту третирамо као ванредну, због пожара који је оштетио задњи део бине Велике сцене, то се не може рећи и за остала позоришта. Истини за вољу, ваљало би прегледати противпожарне системе у свим београдским позориштима, но то је посао који се свуда обавља током позоришног распуста, а не док траје сезона. Како нам се чини, вршилац дужности управника Народног позоришта Дејан Савић био је оптимиста када је у првим изјавама после пожара објавио да ће се заказана премијера „Антигоне“ можда одиграти на сцени Југословенског драмског позоришта, као и да ће се радови на реконструкцији изгорелог дела позорнице брзо обавити, те да ће се представе приказивати већ у другој половини децембра. Међутим, како видимо нема ништа од тога: 15. децембра званично је објављено да се у Народном позоришту „због неопходних радова на оспособљавању противпожарних система од 13. децембра до даљег неће изводити представе на Великој сцени и Сцени ‚Раша Плаовић‘“.

ЦИЉАНО – БЕЗ ОБЈАВЕ РЕПЕРТОАРА У међувремену, влада је именовала чланове новог Управног одбора Народног позоришта, у који су поред четворо чланова из уметничке сфере – драмски писац Радослав Павловић, саветник председника Републике, редитељ Живорад Ајдачић, првакиња Драме Нада Блам и солиста Опере Љубодраг Беговић, ушла три из пословних структура – поред Милке Форцан, како је наведено бивше потпредседнице „Делте“, ту су Александар Обрадовић, мастер економиста, виши стручни сарадник шефа Кабинета председника Републике и Јово Милошевић, сувласник компаније за производњу боја и лакова. Очигледно је да се од оваквог састава Управног одбора, поред осталог, очекује сарадња у обезбеђивању што бољих услова за деловање Народног позоришта. Остаје да се види хоће ли заиста и бити тако, исто као што је неизвесно шта ће се ново до краја сезоне наћи на репертоару Народног позоришта у Београду, будући да су засад објављена само два драмска наслова, од којих је један већ у припреми, а рад на другом требало би да крене почетком јануара следеће године. Како се види, Народно позориште није ове године, као што је то чинило пре, објавило репертоаре сва три своја ансамбла.
Истоветно као Народно позориште, поступили су и сви остали београдски театри: једноставно, нису објавили своје репертоаре, макар само оквирне, а о конкретним за ову сезону и не говоримо, јер они се већ годинама у већини београдских позоришта и не објављују из простог разлога што углавном и не постоје! Наравно, такво понашање наших позоришта, у првом реду представља израз потцењивања публике. Али, оно је и одраз унутарњег стања у самим позориштима. Један привид смишљеног вођења репертоарске политике стварао је Кокан Младеновић у „Атељеу 212“, те је претпрошла година у том театру била у знаку „позоришта револуције“, док је током последње сезоне приказивао репертоар о негдашњој и ваљда некаквој будућој (!) Југославији. Невоља је што је он, властитим комадом „Збогом СФРЈ“ на погрешан начин покушао да развија неку врсту југоносталгије.

СУМЊА ТРАЈЕ Уз разматрање репертоарског планирања и неких аспеката његове домаће праксе које прилажемо посебно у овом тексту, закључимо да је – када се има у виду свеукупна позоришна ситуација у Београду, а нарочито проблем репертоара, који овако састављан и реализован несумњиво одаје дезоријентацију и празнину – онда јасно како није ни могућно очекивати изузетне представе или пак значајније сценске подухвате. Ако се на београдским сценама тек понекад играју Шекспир или Молијер, ако, изузимајући Стерију и Нушића, готово и немамо на репертоару неко дело српске драмске класике, док се избор из стваралаштва савремених драматичара своди само на остварења оних који пишу у стилу и маниру постдраме, онда је јасно да се у позоришне дворане тешко могу привући гледаоци жељни истинских уметничких доживљаја. Чисто сумњамо да ће Катарина Живковић, нова секретарица за културу Градске скупштине моћи било шта позитивно да реши.

КАКО НАПРАВИТИ РЕПЕРТОАР

Имали смо већ прилике, и то у неколико наврата, да указујемо на непостојање праксе било каквог репертоарског планирања у нашим позориштима, што је првенствено слабост уметничког руковођења у њима. Зато је тешко говорити о некаквој континуираној репертоарској политици било којег београдског позоришта: у већини њих репертоари се припремају од случаја до случаја, углавном се стављају дела што их предлажу редитељи са жељом да их реализују на сцени. У принципу, то не мора бити лоше, али не ваља што не постоји обратан процес, те позоришта ретко нуде редитељима да раде одређене наслове. Исто тако, у позоришној пракси одомаћиле су се копродукције и последње две-три године било их је подоста, нарочито са фестивалом „Град театар Будва“, како смо већ писали, онда репертоаре београдских позоришта саставља, као универзални драматург, који се, дакако, у свом избору руководи интересима фестивала, нико други до Марко Кентера, уредник драмског програма „Град театра Будве“! Но, овог лета, како изгледа, није било много копродукција са тим фестивалом, једва једна или две. Међутим, ако нема копродукција у пракси постоји други начин прављења репертоара. Реч је „пројектним продукцијама“ групе глумаца, који у сарадњи са редитељем припремају неки комад и када сматрају да су дошли до финализације понуде га „на увид“ одговорнима у театру не би ли га ови уврстили у репертоар. Та пракса присутна је нарочито у Београдском драмском позоришту, које већ има неколико репертоарских наслова прихваћених на тај начин. Требало би рећи да се такав поступак примењује и у другим београдским позориштима, на пример у позориштима „Звездара“ и „Битеф“. То указује на репертоарску дезоријентацију наших позоришта присутну у њиховој делатности и пре избијања економске кризе. Међутим, невоља је што се на тај начин формирају и репертоари општинских установа културе. На пример, недавно реновирана сцена „Стаменковић“ Установе културе „Палилула“ – реч је о једној веома пријатној и акустичној дворани, која је одмах по отварању била препуштена неколиким групама глумаца, од којих ниједна није приказала неки уметнички значајнији пројект. Биле су то одреда све представе књижевно ефемерних домаћих и страних драмских дела, које су, као што се и могло очекивати, одбиле публику, тако да, на пример, овог месеца досад у тој дворани није ни било представа! Уместо да се та сала инаугурише у позоришни живот Београда смишљено, и то у сарадњи са неким београдским позориштем, приказивањем представе једног књижевно релевантног драмског дела, класичног или савременог, од ње је начињен полигон за безвредне продукције претежно забавног карактера. Симптоматично је да се и у овој дворани појавила Зора Бобић Мојсиловић, која већ у „Звездари“, само под другим насловом, изводи једну своју мелодраму већ приказивану у београдском Народном позоришту на Сцени „Раша Плаовић“. Таквих случајева има и биће их, јер у општинским установама културе програмску политику честито нико квалификовано и не води. Додуше, има и изузетака – такав је Дом омладине Београда, који поред властитих позоришних продукција организује и фестивале, што заслужује сваку похвалу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *