ПИПЦИ ПАМЕТНЕ СИЛЕ

Пише Милован Данојлић

Наш обичан човек поседује једну врлину која превазилази скучене и жалосне услове наметнуте од историје. Та врлина се зове урођена господственост. Племићки одмерен, увиђаван, правдољубив, он и од Бога очекује исту меру правичности

Тако, дакле: велики свет нас је изложио деловању smart power-а, односно паметне силе. Придев smart је многозначан; упућује на промућурност, виспреност, промишљеност, препредени ум. Проналазак је амерички. Сила и памет се најчешће искључују; овде је, вероватно, посреди покушај уразумљивања, зарад повећања ефикасности. Године 2009, новопостављена министарка Хилари Клинтон је, пред сенаторима, изложила допуњени концепт спољне политике као укрштај дотле примењиваних hard & soft power-а. Ми смо, годинама, били заморчад те две варијанте, тј. наизменичне примене штапа и шаргарепе. Било је довољно да, са једне или друге стране Океана, неко махне једним од та два аргумента, па да проради Павловљев рефлекс. Него, ми смо, после бомбардовања и општег осиромашења, постали релативно лака циљна група. Метода није смишљена због нас.
*
Програм је предвиђен за планетарну употребу. У њему садејствују класична дипломатија, тајне службе, економија, политика, култура и војна сила, како би се постигла водећа улога Империје на глобалном плану. Једно време смо се чудили понашању америчких амбасадора у Београду; оно је ишло до непристојности и дрскости. Нисмо знали да им је овладавање политичким, економским и духовним животом поверене земље у опису радног места. Делује се на државни врх, али и на покрајине (lands) преко „независних“ медија и „невладиних“ организација уведених у платне спискове видљивих и невидљивих спонзора. Искусни обавештајац Владимир Путин је без двоумљења проценио ситуацију и наговестио контролу финансирања домаћих опозиционих група. Из пропагандних центара Запада је одјекнуо врисак негодовања. Путин је проглашен за диктатора. Сличну замисао је, пре пола века, изнео Шарл де Гол. По њему, француски грађанин може да ради за страну државу једино са знањем и одобрењем своје владе; у противном, добија статус иностраног агента и губи француско држављанство. Де Гол није био диктатор, већ одговоран државник.
*
У спровођењу „паметне моћи“ амбасадору Империје је додељена улога генералног директора мешовите компаније. Поред дипломатске мисије, он би требало да бдије над правцем друштвеног развоја, да поучава, опомиње и усмерава, да помаже, саветима и новцем, извесне секторе, да држи на вези поверљиве људе у штампи, да буде у дослуху са истакнутим појединцима, добровољним сарадницима, као и плаћеницима. Ми ту радњу поодавно пратимо, слушајући, посрамљени, посланике из Новог и Старог света док нам, преко електронских медија, дају упутства уочи скупштинских избора, гледамо их како вршљају по општинама и предузећима, обавештени смо о сваком компјутеру поклоњеном некој основној школи. Ако смо помишљали да све оно долази из неодмерене личне предузимљивости, сад знамо истину: реч је о државном програму интернационалних размера…
*
…Прекјуче, на улици, нађох банкноту од једног долара, прилепљену уз мокар асфалт. Година емисије: 2009. Толико су га, у тренутку избијања Кризе, наштампали, да је један доспео и у моју тиху улицу у југозападном кутку Европе. Dollaria (Фројдова кованица!) је свеприсутна; ако јој држава не закочи продор, појединац је немоћан. Све што сам, у току протеклих двадесет година њеног похода на планету успео да изведем, своди се на серију чланака, на неколико пркосних песама, и на избацивање coca-cole из списка кућних куповина. Стефана и Борислава сам, некако, наговорио да не улазе у „McDonald’s“; прешли су на „Quick“, што је исто. Помоћ USAID-а бих радо и гласно одбио, али ми је нико не нуди.

[restrictedarea] *
Доларија је родно место свих страхота које су се модерном човеку надвиле над главом: ратних претњи, еколошке катастрофе, економског колапса. Она је светски центар за одржавање капиталистичког поретка по сваку цену. Она, као некад Коминтерна, надзире идејну чистоту либералне економије. Ми смо капиталистичко пословање призивали као погодбу рационализације производње, а добили смо тврду идеолошку опцију са повећањем сиромаштва и незапослености. Нема спаса изван деловања слепих економских нужности; нема га ни сада, кад се систем дави у сопственом измету… Гадафију је, због експериментисања са исламским социјализмом, скинута глава са рамена. Капитализам је, данас, пре свега једна незаменљива идеологија, па онда све друго. Наша приватизација је почела борбеним дејствима нових скојеваца. Чикашки момци су се размилели по источној Европи са овлашћењима политкомесара. Мало је требало па да Русија потоне у мочвару сибирског богатства испалог из оквира државног надзора. Медвед је отворио једно око, протегао се, и покидао ланце. И то, сад, не могу да му опросте.
*
У поретку, заснованом на искоришћавању и отимачини, у протекла два века заведен је известан ред. Код нас таквог реда нема. Закони су у заметку или су разлабављени. Транзиција је протекла у знаку уништавања свих постигнућа народне привреде, вођена као организовани криминални подухват. Како се то неки политичари, до јуче гоље, преко ноћи обогатише? Њихови спољашњи инспиратори перу руке. Изворна идеја је чиста; на Балкану су је упрљали примитивци. А сви они, да се у прах претворе, не би Мадофу ручка осолили. Газда не зазире од противречности: он оптужује, суди, ослобађа, како му кад затреба. Крах финансијског система је зауставио интервенцијом невиђених размера: одрешио је кесу, по примеру државног социјализма. Паметну силу хватају наступи лудила. Народи земаљског шара ћуте; тек понеко понешто процеди кроз зубе. У најтежем положају су мале и слабе земље; ми смо пристали на многоструку зависност. Пензије и плате нам зависе од ММФ-а. Развлашћени у својој кући, окупирани на Косову, осуђени у Хагу, оспорене прошлости, запречене будућности, нисмо, ипак, лишени утехе. Њу нам је, у XIX веку, завештао Јован Ђорђевић (1826-1900) првим стихом и данас важеће химне.
*
Не знам да ли још нека свечана песма, негде у свету, почиње обраћањем Богу правде. То је топао уздах из груди целог народа, узвишени израз смерности и моралне честитости, објава вере у највиши, космички поредак. Тај стих је достојан човека нашег тла… Наш обичан човек поседује једну врлину која превазилази скучене и жалосне услове наметнуте од историје. Та врлина се зове урођена господственост. Племићки одмерен, увиђаван, правдољубив, он и од Бога очекује исту меру правичности. На једном месту, успут, од Вишњег се тражи да нам се нађе у помоћи „кад наступе борбе дани“. Рат је зло, које повремено наступа, па му ваља одолети. Са победом или без ње. И то је све. Американци су за химну узели једну епизоду из рата против Енглеза, код Балтимора, 1814. Бог се помиње као капарисани савезник, онако како се појављује и на доларској новчаници. „In God is our trust.“ Иначе, енглеска „крв је очистила земљу коју су упрљали.“ Енглези се моле за Краљицу, а она ће се побринути за све остало. Богу је дато да разбије непријатеље, да их сруши у прашину. („Scatter our enemies and make them fall“). Свуда, осветничко ликовање, свуда крв. Французи, већ, не знају куда ће са оним расистичким , ксенофобичним leur sang impur:
Нек њихова прљава крв
Натопи наше бразде!

А наши су спремни да прихвате пресуду Врховног бића, каква год била. Они се надају страхујући, страхују не губећи наду. То је у византијској, грчкој традицији. Елпис је истовремено означавао зебњу и наду.
*
Паскал нас је упозорио да је правда без силе немоћна, а сила без правде злочиначка. Ваш писмописац је, својевремено, срочио епиграм под насловом Немоћно право:
О земљо моја, душе благе,
Бадава ти право, кад немаш снаге!
Наоружај се и ојачај
Да би ти право добило значај.

Матавуљ, у једној приповеци из времена Херцеговачког устанка, напомену да би нам, за исправно сагледавање нашег положаја, добро дошао изоштрен вид. По Матавуљу, „символ снаге српског народа је… снага без очију.“

[/restrictedarea]