Почетна / Култура / „Певање“ романа као репертоарски погодак

„Певање“ романа као репертоарски погодак

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Премијера „Ребеке“, драматичне приче о љубави и убиству, коју је као полистиличну композицију која проширује хоризонте савременог мјузикла саздао тандем Михаел Кунцe-Силвестер Леваи, шест година после светске премијере у Бечу – са текстом преведеним на српски – изведенa на сцени „Madlenianuma“

Премијера драмског мјузикла „Ребека“ у Опери театру „Madlenianum“ на самом крају ове више него скромне позоришне године у Београду била је њена лепа завршница.
Најпознатији роман енглеске списатељице француског порекла Дафне ди Морије „Ребека“, објављен 1938. године, садржи занимљиво нијансовану анализу психологије једне мистерије, заправо расветљава једну интригантну сторију о љубави и убиству, које је наставило да притискује главног актера.Текст романа „Ребека“ стваралачки је инспирисао Михаела Кунцeа да напише либрето за мјузикл. Наравно, изразито драмска тематика (поједини гледаоци представе питали су се зашто овај мјузикл није весео?) омогућила је стварање новог жанра – драмског мјузикла.

[restrictedarea]

Заиста, гледали смо и слушали мјузикл који се од трилера местимице приближавао психолошкој драми са неизвесним исходом. Потпуно у складу са либретом, Силвестер Леваи, мађарски композитор, рођени Суботичанин, који је двадесет година деловао у Холивуду стварајући филмску музику, да би се, почев од деведесетих година прошлог века, заједно са Михаелом Кунцeом посветио мјузиклу, саздао је полистиличну композицију која проширује хоризонте савременог мјузикла. На текст Михаела Кунцeа компоновао је драму мјузикл „Ребека“, који је 2006. године са успехом изведен у Бечу. После шест година, то дело сада гледамо са текстом преведеним на српски (преводилац Хуснија Куртовић) на сцени „Madlenianuma“, што је свакако одличан репертоарски потез. Музика Силвестера Леваија стилски се креће између различитих жанрова обухватајући класику, џез, поп и рок, понекад уз цитате тема из Дизнијевих филмова. Зато оркестар – ово наводимо због тога што Леваи у програму представе посебно потписује оркестрацију – понекад добија симфонијски звук, али и на одговарајући начин свира џез и друге савремене стилске пасаже.
Редитељ Небојша Брадић остварио је атрактивну и динамичну представу драмског мјузикла „Ребека“. Призори – како они тајанствени у којима као да се наслућује присуство Ребекино, тако и они из свакодневице замка Мендерлеј, посебно када наступа послуга или долазе гости, што је био случај са сценом маскенбала – инвентивно су решени: соло или дуо-партије били су лишени монотоније. Посебно би требало нагласити да је режија успела да низ од дванаест сцена са прологом и епилогом диференцира сваку појединачно, мизансценски увек оживљавајући на нов начин.
Сценограф Герослав Зарић заслужан је за инвентивно и функционално сценографско решење, које је једноставним средствима најчешће само назнакама појединих детаља у пуној мери оживљавало бројне различите амбијенте, што је у исти мах омогућавало и њихове брзе промене. Бранислава Подрумац као Нараторка, односно нова Мисис де Винтер, певачки сигурно и убедљиво је оживљавала тај лик, без обзира на то што јој је глумачки израз био нешто скромнијег дијапазона. Иван Босиљчић, иако премлад за поверену му улогу, глумио је енергично дочаравајући унутрашње ломове Максима де Винтера, док се певачки, како нам се учинило, „отворио“: пуним гласом и сигурно одговарао је захтевима широког вокалног слога на којима је почивала ова улога. Катарина Гојковић као Мисис Денверс ауторитативно глумачки и моћно певачки дочарала је демонски карактер намрштене домаћице Мендерлеја, која држи у својој глави све тајне дворца. Дејан Луткић као Џерк Февел ефектно је глумачки, певачки, па и покретима и плесом оживео једну карактеристичну фигуру. Истакао се и Жарко Степанов, који је тумачио улоге Бена и Хонџа, посебно као добричина Бен. Зафир Хаџиманов као Френ Кроули, управник имања, умео је да испољи простодушност и приврженост. И остали интерпрети – Наташа Марковић (Мисис ван Хопер), Душица Новаковић, Горан Даничић (Пуковник Џулијан) и Зоран Лековић (Џил) стилски су се складно уклопили и допринели уједначености извођења.
Више је него очигледно да се представа веома солидно и студиозно припремала како што се редитељске поставке тиче, тако и када се ради о музичкој страни извођења. Заслуга за то свакако припада диригенту Ђорђу Станковићу, који је поред прецизног диригентског вођства, са Владимиром Глигорићем и Срђаном Марковићем, припремао солисте, као и читав хорски ансамбл од двадесетак чланова. Без обзира на то што је био прејако озвучен, може се рећи да је музицирање оркестра било на веома солидном нивоу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *