Почетна / Свет / Особености кризе у Шпанији и Португалији

Особености кризе у Шпанији и Португалији

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Шта је уништило економију две иберијске државе, и хоће ли предложена стратегија привредног опоравка – драстична штедња, нова задуживања и општа приватизација – резултирати још разорнијим последицама?

Шпанија и Португалија су две од неколико најтеже погођених држава Европске уније финансијско
-економском кризом. Владе ове две државе све карте су, по саветима међународних финансијских институција, ставиле на буџетску штедњу и радикалну приватизацију најпрофитабилнијих државних предузећа, како би се умањио буџетски и спољно
-трговински дефицит. Ова политика је, уместо да реши проблеме, изазвала још веће невоље, тако да је и сам опстанак ових држава доведен у питање.
Шпанија и Португалија су до почетка кризе имале економски и социјални образац развоја који се формирао крајем XX века, посебно после уласка у Европску економску заједницу (1986) и зону евра (1999). Овај образац обезбеђивао је Мадриду и Лисабону релативно динамичан развој и модернизацију дела индустрије и сектора услуга. Но, када је наступила криза и латентне негативне тенденције у социјално-економском развоју, појавио се и веома алармантан, чак катастрофичан сценарио будућности иберијских држава.

ЗАСТАРЕЛИ ОБРАЗАЦ Образац развоја Шпаније и Португалије у економији се одликовао традиционалном застарелошћу технологије, а индустрија се ослањала на релативно ниско акумулативне гране индустрије које су међутим обезбеђивале запосленост радне снаге. То је текстилна, кожарска и металуршка индустрија, те пољопривреда, бродоградња и ремонт бродова, наравно и туризам. Компаније су имале малу иновативност и улагање у науку. Док су развијеније државе издвајале од 1,9 до 3,8 одсто БДП за науку, Шпанија и Португалија су, према подацима „Еуростата“ за 2011. годину, издвајале од 0,8 до 1,2 одсто националног дохотка.
Уласком у ЕУ Шпанија и Португалија биле су изложене процесу деиндустријализације, што је довело до пада производње, у Шпанији за 16, а у Португалији за 13 одсто. Но, туризам је цветао. Током 2007. Шпанију је посетило преко 59 милиона туриста (друго место у свету – прва је Француска), и то је донело зараду око 50 милијарди евра (11 одсто БДП). Слична ситуација је у Португалији. Снажење туризма довело је до бума грађевинске индустрије (посебно у Шпанији), које је постало локомотива развоја и чинило је од 15 до 17 одсто БДП, што је три до четири пута више у односу на најразвијеније државе. Године 2006. Шпанци су продали 800.000 станова и породичних кућа
– више, како наводи „Еуростат“, него Велика Британија, Немачка и Француска заједно.
И Шпанија и Португалија имале су негативан трговински салдо (више су увозиле него извозиле) и за протеклих 10 година то је довело до минуса од 842 милијарде евра. Такође, обе државе имају велику зависност од увоза нафте и гаса, што је после 2000, када су знатно повећане цене ових енергената, обесмислило напоре две владе да смање трговински дефицит.

[restrictedarea] У Шпанији и Португалији изграђен је тзв. иберијски образац социјалне државе (комбинација различитих европских социјалних образаца), што је овим државама омогућило да стварају јединствено социјално пространство унутар ЕУ. Најкарактеристичнија црта овог иберијског обрасца је невезивање социјалне политике за финансијске могућности државе, што је довело до велике прерасподеле државног новца у корист социјалних давања. На пример, ако је у Португалији 1972. на образовање, здравство и социјалу издвајано два одсто БДП, 2008. цифра је достигла 16 одсто. При том су се значајно умањила давања на одбрану и безбедност (са 6,1 на 2,5 одсто БДП), истиче професорка Јаковљева у монографији „Португалија: криза на европској периферији“. Но, резултат улагања у образовање и медицинску заштиту је видљив: животни век Шпанаца и Португалаца продужен је са 78 на 81 годину.
Централно место у социјалној структури иберијских држава заузимала је бројна средња класа, којој су 2000. припадале две трећине становника. Једно од највећих достигнућа у Шпанији и Португалији, до кризе, биле су „универзалне социјалне гаранције“ у оквиру којих су се штитили грађани од различитих невоља, а најилустративнији је био пензиони систем који је практично обухватио све грађане. Просечна пензија у Шпанији 2008. године била је 814 евра, истиче Национални институт за статистику.

ИДЕОЛОШКИ ВАКУУМ У обе иберијске државе у тзв. демократском периоду доминирале су по две партије: шпанска Социјалистичка радничка партија и Народна партија, а у Португалији Социјалистичка партија и Социјалдемократска партија. Но, већ пред кризу 2008. водеће партије обе државе манифестовале су кризу политичких идеја, што је узроковало појаву идеолошког вакуума. Партије су почеле да запостављају разраду програма којима би јавности излагале своју визију развоја, а сам партијски рад сводио се на врбовање нових чланова. Ово је довело до снижавања значаја партија у политичком животу и Шпаније и Португалије, а то је, опет, узроковало партијску фрагментацију
– дељење на нове, мање партије. Чак се може говорити, истиче руски експерт за иберијске државе, професорка Јаковљева, о нестанку партија као главних носилаца политичке културе, па су се иберијске државе нашле у сличној ситуацији каква је била при појави диктаторско
-фашистичких режима Франка и Салазара.
Шпанија и Португалија су на међународном плану кренуле ка ЕУ као путу без алтернативе, сузивши везе са другим државама по захтевима и геополитичким мерилима Брисела, чак и са некадашњим колонијама у Јужној Америци. Ради се о Ибероамеричкој заједници нација и Друштва португалски говорећих држава. Прво је створено 1991. године и обједињавало је Шпанију и Португалију са 19 држава из Латинске Америке. Друго друштво основано је 1996. и у њему су се нашле бивше португалске колоније из Јужне Америке, Африке и Азије. Но, потчињавањем спољној политици ЕУ Шпанија и Португалија изгубиле су изузетно много, јер су умањиле сарадњу са бившим колонијама, а данас су то веома динамичне економије које су чак створиле сопствене обрасце развоја. Тако се и на Иберијском полуострву политика „ЕУ нема алтернативу“ показала као штетна. Ипак, (контролисани) медији избегавају да говоре о штети, већ и даље упиру очи у Брисел. Посебно велику штету иберијске државе имају од чланства у НАТО-у, али и то је једна од табу тема.
Интересантно је да и Шпанија и Португалија почињу да сарађују са Русијом на пропорционалном нивоу, тј. без штете по другу страну. Русија у иберијске државе извози нафту и нафтне деривате, те пропагира туристичке дестинације ових држава. Такође, Русија је један од већих инвеститора у економије ове две државе. Из иберијских држава увози пољопривредне производе и запошљава грађевинску индустрију на својој територији за изградњу станова, путева, водовода, гасовода, а ангажује и менаџере за развој туристичких зона. Такође, постоји врло интензивна сарадња у области науке, образовања и високих технологија. Даљи развој економске и друге сарадње Русије и иберијских држава спречава НАТО, тврдећи да се ради о капиталу „руских криминалних структура“, што тобоже угрожава безбедност полуострва.

ЗАДУЖИВАЊЕ И ПРИВАТИЗАЦИЈА Осим што ЕУ и НАТО спречавају сарадњу Шпаније и Португалије са неким (социјалистичким) државама Јужне Америке и Русијом, појавила се и негативна пропаганда у самој Унији о становницима Иберијског полуострва као „сиромашним рођацима“, „болесним људима“, „јужњачким нерадницима“… На самом полуострву, на таласу кризе и незапослености појавили су се и сепаратистички покрети, где богатији делови Шпаније и Португалије теже да се одвоје и сиромашне суграђане препусте злој судбини. Једноставно речено, тамни облаци надвили су се над полуострвом, а Сунца нигде.
На експертско-политичком нивоу у Шпанији и Португалији постигнута је сагласност шта би требало урадити, али се грађани, који би то требало да плате, противе таквим решењима. Штедња са циљем остварења буџетске равнотеже и дужничка криза притискају грађане, који су међу најнезапосленијима у Унији. У решавање кризе укључио се и Брисел, па је Португалији додељено 78 милијарди евра (52 од финансијских структура Уније, а 26 од Стабилизационог фонда Уније). Такође, Португалија је узела и 26 милијарди долара од Међународног монетарног фонда, што је, ипак, ново задуживање. Такође, по захтеву Брисела и ММФ-а, други део програма је приватизација државних предузећа и банака. Тако су се банке, мобилна и фиксна телефонија, електродистрибуција, нафтна индустрија, железница, пошта, водовод, државне телевизијске станице и водећи авио-превозник – укупно 200 највећих компанија – нашли у процесу приватизације, што је довело до додатног масовног отпуштања радника и смањења плата, као и прилива новца у буџет. Истоветан програм је наметнут и Шпанији. Преласком највећих државних компанија у приватне руке у потпуности ће се изменити суштина португалске економије. Нови власници су мање
-више непознати. Зато се неки аналитичари и питају да ли је циљ кризе била пљачка Иберијског полуострва? Друго питање је, како ће приватизација довести до изласка из кризе када је у другим деловима света довела до пада производње, чиме се одлаже и излаз из кризе. Управо са ове позиције наступио је нобеловац Пол Кругман, али и нама по злу познати Хавијер Солана, који је рекао да „приватизација по сваку цену представља погрешну стратегију“. Легендарни шпански социјалиста Фелипе Гонзалес је, такође, описану политику окарактерисао као погрешну, јер „инсистирати по сваку цену на штедњи, значи и могућност смрти“…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *