Почетна / Култура / Наличје западног рационализма

Наличје западног рационализма

Пише Никола Шуица

Жељко Симић „Уликс и пост-постмодерна – филозофија егзистенције нестајућег субјекта“, „Просвета“, Београд 2012.

Студијски ток којим је проф. др Жељко Симић одредио своје понируће трагање за измењеним статусом субјекта допире из распона цивилизацијских поставки данашње хуманистике, једнако као и из императива распознавања остатака некадашњих својстава хуманистике у укупности знања, али и нестајања идентитета у хипердинамизму друштвеног простора. Упитни лук или продорна и градивно постављенa наслојавања, остварују епохални аналитички прелом, јер се сувисло и са позиције пажљивог преиспитивања показује где, од када и по којим рачвањима настају узроци за неопходност теоријског и мисаоног преиспитивања духа времена. Ауторово стварање система или пут којим се ретко ходи у теоријском смислу, наставак је друкчије врсте сазнавања, прелазак, али и проналажење сасвим давно „зараслих стаза“, но, исто тако и „заборављених и невидљивих стаза“, у којима се бивство данашњице окреће у низ повезаних праваца пронађених изнад искиданих и репресивних друштвених, културолошких и, опште узев, сазнајних тема.

Обесмишљавање културе Унутар друштвених и креативних поставки, позиција коју аутор разложно заузима уједно је и спектар анализа које одређују и статус њега као писца ове продорне синтезе: реч је о својеврсном мисаоном егзилу. Посматрајући теоријско и мисаоно настављање појединих феномена, Жељко Симић преиспитује својеврстан контингент идејне инфлације, али и пробитачно повезује доказни материјал — чињенице демисије хуманитета транзиционих етапа савременог света.
Организујући анализу онтолошких статуса као нову „духовну ситуацију времена“ аутор евоцира, призива и сучељава апарат који се из познавања лингвистике, филозофских поставки, апорија и дедукција, отвара у утемељеним правцима полифоније истраживачког поступка.
Књига је студијски разложена на поглавља која обзнањују временску димензију истраживања кроз једноставне одреднице, чиме се буђење, јутро, дан, вече и ноћ, препуштају обновљеној и свакако непорецивој, хајдегерској црти опита над временом нашег општег искуства.
Постављајући правце претраге, Жељко Симић се упорно и минуциозно доследно препушта „уликсовском“ разлагању креације властитог система којим циља платформу за превредновање. Његова поставка Субјекта у модернистичким мисаоним и реалним егзистенцијалним расправама намерена је да укаже на темељиту деконструкцију свих упоришних параметара који се сустичу у питањима демократизације одредљивости идентификације, сврхе и околности онтолошког статуса. Бавећи се, тим редом, симболичким координатама концепција које између идеологије, културе и доживљаване реалности постају генерисање политичности наших постојања, таква ауторска деконструкцијска поредба у логици, језику и становиштима служи да постане коренити доказ застрашујућих последица потрошачке праксе која је извргла и обесмислила домашаје културе, као и питање стваралачке или индивидуалне формације нашег доба.

[restrictedarea]

Глобалистички дизајнирана катарза Хипердинамизам постмодерне културе или спољна репрензентација постмодерног стања свести и постојања (Лиотар), али и домена стратешких и претварајућих погледа датих у поглављу „Буђење“, подрвргнута је изменљивостима идентитета и медијских симулакрума савременог човека. Већ од раније усвојени модел реалног времена несталог или унесеног у сферу посматрања, кроз примере Бодријарових неиндивидуализованих сфера (у сада, по студији распознатом, терену технолошких префигурација западног разумског правца) усмерен је ка свему што обележава савремени, миленијумски статус онтолошке промене.
Одређење се зато, крајње актуелно у доба „краја метафизике“, упућује као распознавање преображаја социјалног симболичког система унутар виртуелне (и после постмодернизма настале) дисперзивне панораме склапања реалности компјутерски контролисаног света свих уливених и одраније одсимулираних платформи. Француска социјална психологија индивидуалности, али и расплетене теорије некадашњег информатичког претраживања, овим аналитичким учитавањима доспеле су у област или у потенцијално прегнантно међуукрштање и стапање које се у културолошком смислу, и са ауторовим кредибилним доказима, дефинише као пост-постмодерна. Тако, на исписаним и прегледаним узорцима најактуелнијег технолошког и сазнајног уочавања, позиционирање свеколикости живљења постаје репозиционирање, те је и дато у нов политички и либерално демократски вид пројекције глобалистички дизајниране „колективне социјалне катарзе“.
Бодријарове слутње и скице умреженог света екстраполације, надасве уређују степен преметнутости њега самог. Јер, по Жељку Симићу, карактер буђења савременог Уликса је формација у традицији француске школе археологије, али не више „фукоовских“ хуманистичких наука, већ саме и неопходне „археологије буђења.“
Нимало једноставан задатак судбинског распознавања одвајкадашње формације питања оног Другог, од теолошких основа и сазнајних претпоставки заодева се новим, не – Леополд Блумовим, иако неминовно Уликс-јунаком промицања у свакодневици једног дана, него новим статусом препознате и рашчлањиве самоће.

Бојно поље идентитета Отуда се преврат буђења сагледава као реализовање психизма подвргнутог технолошкој логистици, где се и Бодријарова некадашња постмодерна спознаја, као и Вирилиова истраживања система стратешких иманентности, одвијају преметнуте у дозревање аутосимулације, што отуда важи и за сам Субјект. Онтолошко искуство је, са свим његовим слојевима, услед симулакрума својстава удаљено, те се одвија по датим условима данашњице: дуге „одисеје“ за новог субјекта који промиче путањом симболичног временског следа од измереног времена, те од буђења и јутра до нове, онтолошки друкчије мркле ноћи. Сазнање је активност најбоље разоткривено следећом Симићевом поставком: „… савремени Уликс се уопште не буди у свет процесуално реализован изван њега самога, него искључиво у позорницу језиве драме унутарњег мутирања у њему самом; свеколики технолошки и атракционистички реквизитаријум, свеопшта кодираност односа и безброј диригованих, уситњених доживљајних пресвлачења, служе искључиво као непробојни зид који окружује једино, унутарње мутационо поприште, тако што пацификује сваку позорност и реализује будну наркотизованост.“ Претходни фрагмент је и начин, несумњиво бодријаровски заснованог, али аутохтоног ауторског продужетка у анамнези стâња без трансцендирајућег питања, што их савремени путник, у симболичкој префигурацији Уликса као одвијајућег „пост –постмодерног доба“, увиђа у преплитањима. Уведена је и конкретизована мера или, пре, немерљивост губитка универзума велике приповести и од Лиотара наслућеног миленаристичког исцрпљивања сазнања, као и укупне рациоцентричне артикулисаности опажене Природе.
Усамљеништво, сагледавано и проницано из пера Жељка Симића, исто тако је и пажљива анализа ефикасности многих, у постмодерној култури изниклих, бочних поимања, типова и врста контекста или идентитетских својстава у домену технолошке, постструктуралистичке анализе, те једнако и феминистичке теоријске и психоаналитичке, пост-лакановске праксе свих упоришта претраге изворног раздобља модерне културе као археолошког басена питања Јаства и односа ка Другом. Стандарди идентитетских рашчлањавања проносе све процедуре о Субјекту, те се као сапутници, али и референцијално окриље поглавља „Јутро“ и „Дан“ о западном човеку уочавају гласови и правци историчности: од Хегела, преко Ничеа и Фројда, до самих знамења постмодернитета и демонстрације фрагментарности и непостојаности недовршености егзистенције.
Објављујемо део из
обимне рецензије проф.
др Николе Шуице

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *