На страшном месту постојати

Пише Миодраг Зарковић

Живописне, упечатљиве призоре косметске свакодневице, који су годинама занемаривани у српском етру, нaјзад смо имали прилике да добијемо тамо где се можда и нисмо томе надали

Од како је Борис Тадић пао са власти, Драган Бујошевић се приметно поправио као водитељ и домаћин емисије „Став Србије“ на „Првој“. Раније је пречесто умео да буде злобан, циничан и злобно циничан у наметању „европске агенде“, коју је потпуно преузео од тада владајућег слоја и коју је без икаквог уздржавања бранио чак и када није била нападана. Последњих неколико месеци, међутим, Бујошевић је изгледа поново нашао меру између испољавања личних ставова и професионалне обавезе да допусти и супротном мишљењу да допре до гледалаца. Од Тадићевог пораза наовамо, Бујошевић не личи на себе од пре годину дана, већ на себе од пре седам или осам година, када је одмереним стилом водио „Није српски ћутати“.
Протекле недеље, Бујошевић је у „Ставу Србије“ урадио нешто необично када је у госте, поред председника северномитровачке општине Крстимира Пантића и уредника политичке рубрике листа „Данас“ Николе Томића, позвао и новинара из Грачанице Живојина Ракочевића. Гостовање Ракочевића представља значајну прекретницу у овдашњим политичким емисијама, зато што је публика преко њега најзад имала прилику да се подробно и сликовито упозна са косметском свакодневицом. Већ 13 година, наиме, у нашем етру се о косметским тегобама оглашавају највише београдски званичници, који су увелико отуђени од било које свакодневице, а посебно косметске; затим, српски званичници са самог Космета, који услед разноразних протокола, обавеза и политичких циљева својих странака углавном нису у стању да поделе са гледалиштем своју свакодневицу; и на крају, народ са Космета, тачније његов најугроженији део, који се у етар пушта изузетно ретко, а и тада само да би својом муком подупро наклапања овдашњих еврофанатика о вајним реалностима. Оно што је упорно избегавано, јесте „необичан“ народ са Космета, тачније, они наши земљаци који су остали да живе у Покрајини и после 1999, али су успели да своју борбу за голи живот и слободу уздигну на ниво достојан Хемингвејевог непролазног поимања праве храбрости: достојанственост под притиском.

[restrictedarea] Српска заједница на окупираном Космету препуна је таквих појединаца, вештих и да се одупиру терору окупатора или Шиптара, и да о том одупирању проносе реч. Новинари су међу њима посебно драгоцени, зато што су по природи посла умешни у препричавању и преношењу својих или туђих запажања, али су новинари са Космета једна од најзапостављених скупина у српском етру. Небројено смо пута гледали како о косметским невољама и изазовима расправљају новинари београдских, махом прорежимских редакција, који јужну покрајину можда никада нису ни видели, а свакако је не доживљавају као драгоценост коју смо дужни да бранимо. Косметски новинари су, на другој страни, скоро сасвим игнорисани.
Зато је Ракочевићево гостовање у „Ставу Србије“ било толико освежавајуће. О свему ономе што је Никола Томић, са својим недопустиво шарлатанским односом према косметској теми, читао из удаљене удобности обезбеђене сорошевским новцем, Ракочевић има непосредна, жива сазнања. Томић о прелазима/границама може да послушнички понавља мантре преузете из ове или оне амбасаде, али Ракочевић преко тих прелаза/граница путује и на њима присуствује иживљавањима шиптарских полицајаца, која је у стању да касније преприча, живописно и поучно. За Томића је Космет само још један сувишан терет на „европском путу“, али је за Ракочевића Космет кућа којој мора да се врати на крају дана, па и не чуди што о тој кући говори бираним речима.
Зато Томић цитира ЛДП, док Ракочевић подсећа да су Космет својевремено ослобађали Милан Ракић и Бранислав Нушић.
Да смо у годинама за нама на малим екранима гледали више оваквих попут Ракочевића, а мање оваквих предвидљивих досадњаковића као што је Томић, не би оволико руинирано деловали ни етар, ни Србија. А о томе би, између осталог, могао да поведе рачуна и сам Ракочевић
– пошто је управо косметски представник у Републичкој радиодифузној агенцији.
***
Мада занимљива, дотична емисија имала је велику ману у томе што је била загушена беспотребним статистичким подацима, пристиглим Бујошевићу из одавно осрамоћене агенције за истраживање јавног мњења „Стратеџик маркетинг“. Уместо да је још више простора оставио расправи међу гостима у студију и њиховим јасно различитим ставовима, Бујошевић је свако мало потезао суве бројке, збуњујуће, колико и сумњиве.
Тај обичај се, нажалост, запатио по овдашњим телевизијама. Што су више губили поверење у сопствене вредности и способности, српски ТВ ствараоци све чешће су уточиште налазили у туђој математици. Зато данас имамо стање да се у свакој емисији, која би требало да буде схваћена као озбиљна, гледаоци затрпавају статистичким подацима из каквих недоречених истраживања. Изгледа да се заборавило на древну мудрост Звонка Михајловског, незаборавног спортског коментатора: статистика је као бикини, све открива, а ништа не показује.
***
У некакве бројеве верује и Александар Тијанић. Уместо да се повинује својим инстинктима, који га служе ипак боље него памет или карактер. Да је слушао своје инстинкте, који су му својевремено говорили да је Драган Илић залутао у радио новинарство, не би касније ову аудио штеточину доводио са Б92 на РТС и товарио га на грбачу српском грађанству.
Није Илић на терету само у финансијском, дакле бројчаном смислу. Илић је пошаст за само осећање пристојности, као што се често види у његовим укључењима из радијског студија у телевизијски програм РТС-а, у Јутарњем програму. Нарочито је то било очигледно сад у среду, на Светог Николу, када је „духовитом“ Илићу пало на памет да распреда о томе како би било могуће удварати се девојкама на славским прославама.
Сама тема јесте била провокативна, али се, руку на срце, од радио-телевизијских новинара очекује да и такве теме покрећу. Оно што је у Илићевом перформансу најпроблематичније, јесте извођење, које је било мучно за пратити. Трунке било какве духовитости није било у његовим бесплодним покушајима да засмеје публику. Ако је ишта у тој отужној сцени измамило осмехе злосрећним гледаоцима, онда је то била Наташа Миљковић, водитељка Јутарњег програма, када је одјавила Илићево укључење и вратила емисију у свој студио.

[/restrictedarea]