Почетна / Друштво / Људска права по „CIA стандарду“

Људска права по „CIA стандарду“

„Историја слободе је историја ограничавања државне власти“: Вудро Вилсон

Пише Драгомир Анђелковић

Док се, вероватно с разлогом, много говори о ограничавању деловања наших специјалних служби, систематски се ствара лажна представа да интереси Србије и њених грађана уопште нису угрожени од страних служби. Куда нас то води?

Како је још пре 25 векова приметио старогрчки историчар Ксенофонт, институције које данас зовемо тајним службама, представљају „очи и уши“ државе, односно власти. Ниједна суверена земља не може да постоји без њих, али несумњиво је и то да се поменуте државне „очи и уши“, као и са њима повезане „песнице“, неретко огреше о људска права. То се дешава и у земљама са развијеним демократским системима, а камоли у онима које су још далеко од тога. Ипак, колико год разне агенције специјалног типа, у већој или мањој мери, угрожавале права грађана матичне државе, за тако нешто имају још већи простор када делују у иностранству. Осим ако не упадну у неку аферу која иритира њихову домаћу јавност, односно не изазову међународне компликације, структуре којима су подређене не обраћају превише пажњу на разне злоупотребе на туђем терену. А Србијом – како истичу експерти за област безбедности – вршљају хиљаде и хиљаде агената служби из око 40 држава. Без обзира на то, учесници дебате „Људска права и службе безбедности“ – коју су у Београду недавно организовали српски „Центар за демократију“ и немачка Фондација „Фридрих Еберт“ – углавном су се бавили нашим ресорним агенцијама (па и негодовали када је аутор овог текста поступио другачије). Да не буде забуне, наше службе не би требало „амнестирати“ за све оно зашта су криве, али отужно је када се правимо да нас као грађане нико са стране не прислушкује или да нико не шпијунира нашу државу. Да није трагично то би било смешно. Свакодневно смо сведоци покушаја поткопавања темеља наше државе, а претварамо се да немамо спољне непријатеље!

НЕОТУЂИВО ПРАВО НА „ГВАНТАНАМО“ После поменуте трибине, на још једном конкретном примеру, намеће се закључак да многи наши „борци за људска права“ и слични НВО активисти нису ништа друго него пропагандисти иностраних влада. Није без разлога Русија недавно усвојила закон којим се тамошње невладине организације које добијају новац из иностранства третирају као стране службе. Додуше, не баш као „специјалне“, али сигурно су неретко и са њима повезане. А у њиховом раду у иностранству, у пуној мери важе речи једног америчког високог поморског официра, који је почетком 19. века био умешан у неколико војних и са њима повезаних „информативно-безбедносних“ интервенција у иностранству (са чиме је отпочела серија таквог деловања САД-а). У питању је Стивен Декејтер, који је током једне здравице изговорио чувену фразу која је неформално постала мото специјалних служби те земље: „Нека наша држава увек постиже успех, била она у праву или не“.
Неразумно је то игнорисати и томе се не реалним основама супротстављати, како због опстанка сопствене државности, тако и заштите основних права својих грађана. Припаднике и сараднике немачког BND-а, британског MI6 или америчког безбедносног братства (по једном његовом елементу популарно именовано као CIA) – а које заједно са енглеским рођацима код нас „жари и пали“ – у нашој кући мало занимају хуманистичке фразе које рецитују разни овдашњи евроатлантски „борци за људска права“. У пракси ту нема ниједног слова из високопарне формуле „сви људи имају нека неотуђива права (живот, слободу, и стремљење ка срећи)“, садржане у америчкој Декларацији независности. То је можда намењено (неким) Американцима, а ми ћемо боље проћи ако нам пред очима буде „Гвантанамо“ уместо да верујемо у привлачност дарова мондијалистичких „деда Мразова“.

[restrictedarea]

ЗЕМЉА (БЕЗ) ШПИЈУНА? Стране службе имају два модела угрожавања људских (и националних) права у иностранству (наравно са много конкретних варијација у оквиру сваке групе). Могу то да раде путем директног деловања или посредством подређених служби клијентских држава које су објекат њихових активности.
О томе како се према основним правима грађана других држава односе службе САД-а, чије власти толико причају о демократији и слободи, сликовито можемо да се подсетимо на основу сведочанства Рамзана Кадирова. Садашњи председник Чеченије је током прве половине деведесетих активно учествовао у побуни против Русије. Ствари су се промениле тек када је његов отац, Ахмет Кадиров, увидео да западни ментори ради својих интереса гурају чеченски народ у смртоносну провалију, те је променио страну и потом постао шеф чеченске аутономне републике унутар Руске Федерације. Но, до тада је и млади Кадиров, очито сарађујући са њима, добро изучио како раде америчке службе. Отуда су његове речи о њиховом деловању у иностранству врло кредибилне. А 2009. године, као део апела руководству и народима република Северног Кавказа да сложно формирају „антитерористички фронт“, проговорио је о томе да CIA стоји иза терористичке мреже која доноси крв и патњу грађанима Чеченије, Дагестана, Ингуштетије… Уосталом, и Срби су све то искусили на својој кожи од истих „заговорника демократије“. Недавно су, тек примера ради, од стране лажног Хашког трибунала ослобођени хрватски генерали којима је наведена америчка служба помогла да спроведу геноцидну акцију „Олуја“, чије жртве су биле стотине хиљада српских цивила.
Ко зна како и сада разне стране службе мешетаре на северу Косова и Метохије, радећи у прилог приштинске окупације тог дела наше јужне покрајине, који се још налази под контролом локалних Срба. Између осталог и у функцији тога, њихове владе сигурно покушавају да разним притисцима злоупотребе и наше службе. А да њих одавно настоје да потчине својим потребама, не би требало ни сумњати. Питање је само – да ли су или колико су у томе успеле?
Илустрације ради, у једном америчком дипломатском документу из 2006. године говори се о томе да би реформе нашег одбрамбеног система требало да буду спроведене у њиховом интересу. То се свакако односи и на деликатне војне службе, које су још коју годину раније биле у стању да стану на пут делатности америчких шпијуна, али се не сећам да су током протеклих седам-осам година наши цивилни или војни органи ухапсили неког „страног службеника“ те врсте или да је из Србије протеран неки лажни дипломата. Није ваљда да нико више тако не угрожава интересе наше државе?

ГРАНИЦЕ КОЛАБОРАЦИЈЕ Мала држава која се налази под снажним притиском, на разне начине мора да се довија како да опстане. Стога, разумем што и у сфери којом се бавимо, морамо да толеришемо много тога што нам не одговара, па и да пристајемо на разне видове непринципијелне сарадње. То је судбина прошлих, садашњих и будућих властодржаца, али колико ће се у свему томе ићи далеко, зависи умногоме од њихових мотива, тј. да ли се примарно ради о националном или лично-партијском опортунизму. У првом случају и неки вид колаборације може да буде у интересу опстанка државе, па и заштите људских права нас којима је Србија отаџбина, док се у другом случају, над нашим главама поставља оштар мач који виси на танкој нити.
Западни свет се шездесетих година прошлог века суочио са револуцијом људских права, али они који су их и пре тога највише и најгрубље газили ван својих граница, и даље то чине у новој амбалажи. Ту лежи парадокс борбе за заштиту људских права у међународним размерама. Силе које су пре неколико деценија на себе узеле ту „мисију“, заправо у име људских права широм света баш њих негирају. Оно што се некад звало освајачки рат сада је постало „хуманитарна интервенција“, док је мека или директна окупација преименована у „помоћ у имплементацији демократских стандарда“. Наравно, у свему томе своју улогу играју домаће и стране службе, дириговане „невладине организације“, медијски пропагандни механизми. А јасно је, људска права неподобних и даље грубо страдају. Ваљда да брже науче шта је евроатлантска „демократија“.

НАЦИОНАЛНА И ЉУДСКА ПРАВА Што се нас тиче, крајње је време да се тргнемо и у вези са питањем безбедносних служби, као и других видова односа према сопственој држави. Другу немамо, а ако ову срушимо неће нам бити добро као појединцима који би морали да имају низ права, а неће бити добро чак ни онима који играју битне улоге на српској политичкој сцени. Ако Србија потпуно буде урушена и они ће имати много мањи значај, него што је чак и данас то случај.
Како је рекао некадашњи амерички председник В. Вилсон (почетак 20. века): „Историја слободе је историја ограничавања државне власти“. То је тачно, али под условом да простор који наша држава у свом атару упразни, не попуне структуре неке друге државе. У том светлу морамо да гледамо и на однос људских права и наших служби, имајући у виду да би циљ требало да нам буде и да оне уистину буду наше, и да нађемо баланс између индивидуалног и колективног интереса. Они који нам директно или посредством својих овдашњих пропагандиста причају бајке о томе да осим људских права ништа друго није битно (док за њима остају крвави трагови), заправо покушавају да тотално покоре Србију.
Требало би да ограничимо своју државу и контролишемо њену власти да би нама као нацији и грађанима било боље, а не да би нашу судбину лакше кројили туђи властодршци. Ни било какве европске интеграције, ни економски напредак (који нам иначе и не нуде, већ нас њиме само заваравају) тога није вредан ако желимо да будемо слободни људи. Како је с правом констатовао Платон: „Најтеже ропство је када је неко роб робова“. Зато будимо доследни у борби да они који воде и реализују нашу безбедносну и сваку другу политику буду што мање зависни од страних центара моћи.
Неки ниво савијања њихових глава пред светским силницима је неизбежан, али будимо врло осетљиви на злоупотребе тога, односно будимо активни у одбијању свега онога што угрожава виталне националне интересе Србије. Нико са стране нам неће донети срећу, па зато морамо да будемо непоколебљиви у тежи ка националним, колико и грађанским правима. То је нераздвојно повезано. Илузија је да смо грађани ако нам је држава подређена. Тада смо преварени поданици глобалних моћника који лакомислено сами себи кују окове!

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Danica Mašić

    Doušnik je običan slepac. Ne vidi ono što čuje.




    0



    0
    • @ Dragomir Andzelkovic

      Gospodine ja se ne bojim sta stoji ispred mene, a to se odnosi na ove o kome ti zapravo napominjes BND-a,CIA,M16… izdresirane dzukele i pudlice koji su dobili zadatak od njihove gazde sa saku koske za grickanje.
      Ja se gospodine BOJIM sta stoji iza mene i pored mene! a to muckalice koje se prave ovde u Srbiji.




      0



      0
  2. Шта урадише Ћуку да је на сахрану мајке „свог“ борца који је погинуо у Лици послао само венац? Манџуријски …,а наш : ПИСАЦ!?




    0



    0
  3. Hipotetički gledano.Ako ameri po celom svetu dovode i smenjuju predsednike,vlade itd.Čemu onda služe „oči ni uši“ države.Samo džaba troše pare.Promene moraju biti DRASTIČNE ili KOSMIČKE da bi se svet vratio SEBI.Pre kraja.




    0



    0
  4. Pa, dobili smo, kako nismo, darovali su nam Gej paradu, mogucnost da se ne mucimo i kopamo na selu vec sve lepo da uvezemo i to jos GMO, pa onako presrecni da uzivamo radeci za dzabe i da umremo lepi i mladi od gladi sa sto manje potomstva , a zauzvrat su nam oteli teritoriju i osudili generale u Hagu, a jadnoga Seselja koji mi nikada nije bio simpatican onako ljudski sazaljevam jer verujem da ga truju natenane. Problem nasih ljudi sto su im oci uprte u EU i njihov standard, ali ne postavljaju sebi prosto pitanje kako je moguce da su primanja u EU toliko razlicita od nasih. Nevladine organizacije su tu da podrivaju i kontrolisu mase i oni su drzavni neprijatelji pod maskom slobode i demokratije, a pojedine srpske bitange tipa Dinkic, Djelic, Stefanovic i ostala bratija svesrdno im pomazu u svakom pogledu stavljajuci kao politicki prioritet pedersku bratiju i njihovu zuraju naspram Kosova i Metohije.Cinimi se da je vise policije branilo gejeve nego drzavnu granicu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *