Културни живот Србије у време Балканских ратова – УСПОН И ХОД ЕВРОПЕИЗАЦИЈЕ

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Жива драмска и оперска сцена Народног позоришта у Београду, појава значајних књижевних дела, уз почетак европеизације позоришног и уопште  сценског живота –  део су импресивних догађања, атмосфере и духа у српској култури пре једног века

Не истиче се узалуд да историјско раздобље од 1903. до 1914. године представља врхунац у развоју грађанске Србије, као и да су велики успеси у Балканским ратовима од 1912. до 1913. године то најбоље и потврдили. Ако се има на уму да је повратком на снагу знаменитог Устава од 1888. године, уз неке мање измене, Србија тада имала један од најнапреднијих грађанских режима у Европи и, без обзира на нешто успоренији привредни напредак, у сфери уметности и културе доживљавала је евидентан успон.
Колико је пак ова чињеница чудесна и запањујућа, на известан начин сигурно потврђују и оцене које смо о актуелним приликама у нашем савременом театру, објавили у прошлом броју „Печата”,када смо, између осталог у тексту „Празнина као врх сезоне”написали и ово: „ Када је о свеукупној актуелној кризи српске културе реч, као изузетно важан део овог немилог стања поменимо и да се управо суочавамо са забрињавајуће тешким стањем београдских позоришта. Ако сте можда пожелели да током протекле седмице посетите неко од београдских позоришта тешко да сте реализовали своју намеру. Као што је познато, наш национални театар, Народно позориште, затворио је обе своје дворане……”

ВЕЛИКИ РОМАНИ И ПОЛЕТНО ПОЗОРИШТЕ Може, међутим, изгледати чудно, али је истинито: у годинама Балканских ратова 1912-1912. и уочи самог Првог светског рата 1914. године, у Београду и Србији није, као што би се могло очекивати, дошло до умањења или обустављања културних делатности. Напротив, стање је било редовно: књижевни часописи, „Дело“, „Српски књижевни гласник“, „Венац“, „Звезда“ и други излазили су редовно. Тих година појавила су се и бројна значајна књижевна дела српских писаца. Већ 1911. године Борисав Станковић објављује „Нечисту крв“, коју ће Скерлић одмах означити као један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности; те године појавиће се још и „Пјесме“ Алексе Шантића, „Родољубиве песме“ Вељка Петровића, „Импресије из књижевности“ Бранка Лазаревића и „Антологија новије српске лирике“ Богдана Поповића, да би ратне, 1912, угледале света „Нове песме“ Милана Ракића, „Дани и ноћи“ Симе Пандуровића, „Суданија“ Петра Кочића, „Комшије“ Светозара Ћоровића и „Позоришни живот“ Бранка Лазаревића. Управо појава импресионистичких позоришних критика тог угледног аутора, указује на значајна уметничка достигнућа на београдској позоришној сцени, на којој се, напоредо са занимљивим и актуелним драмским репертоаром приказаним тих ратних година – поред осталог то су Шекспирове трагедије „Магбет“ и „Кориолан“, драмски триптихон Ива Војновића „Госпођа са сунцокретом“ и његово дело „Лазарево васкрсење“, „Косовска трагедија“ Жарка Лазаревића, „Краљева јесен“ Милутина Бојића, „Браћа Карамазови“ Фјодора Достојевског у драматизацији Жака Копоа и др. изводе и три опере – Мајарови „Виларови драгони“, Вердијев „Трубадур“ и Бизеова једночинка „Ђамиле“, иако Народно позориште није тада имало стални оперски ансамбл. Било је уочи Првог балканског рата и свечаних представа у част гостију и иностранства. Како је краљ Петар I Карађорђевић желео да Србију посети председник Француске, припремао се терен за тако високу посету, па је у пролеће 1912. године у Београд дошао председник Одбора Општине града Париза Франсоа Русел са групом сарадника међу којима је био и главни париски архитекта. Њима у част приказано је 9. априла француско-српско вече у Народном позоришту, када су приказани трећи чин из Молијеровог „Жоржа Дандена“, други чин из комичне опере „Виларови драгони“ Луја Емеа Мајара, први чин Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака и жива слика „Крунисање Душаново“. После те посете париског градоначелника, под вођством његовог архитекте приступило се регулацији Теразија, које ће се дефинитивно обликовати у раздобљу између два светска рата са скверовим (пешачким острвима) и прелепим водоскоком у средини..
Делатност Народног позоришта у Београду била је у тој етапи веома полетна, интензивна и потпуно саобразна духу времена. Као што је познато, Први балкански рат водио се од октобра 1912. до маја 1913. Још уочи рата одржавале су се војне вежбе на које су као резервисти позивани и глумци, да би неки од њих били и мобилисани. Упркос томе, управо тада долази до великог рада у Народном позоришту захваљујући ангажовању руског уметника Александра Ивановича Андрејева за главног редитеља и директора позорнице, који ће деловати у Београду од 1911. до избијања Првог светског рата 1914. године. Његове режије Шекспира („Магбет“ и „Кориолан“) остају у историји српског позоришта као прва модерна тумачења дела овог великана драмске речи, док је његова поставка Војновићеве „Госпође са сунцокретом“, 30. маја 1912, којој је присуствовао и писац проглашена за најбоље извођење домаће драме. (О томе смо опширније писали у „Печату“ бр. 179).

ДРАМА „ЛАЗАРЕВОГ ВАСКРСЕЊА“ За „Лазарево васкрсење“, Војновић се инспирисао страдањем српског народа 1905. године и подвигом учитеља и комите Лазара Кујунџића (1880-1905), који је описала Надежда Петровић у својим „Забелешкама“: „…’Идем своме селу у Великој Хочи’ – прича Лазар – ‘идем да видим призренско осоје и моје старе родитеље, а ако ме Арнаути не осете, идем опет у Кичево, где ћу први изазвати сукоб… Осете ли ме, борићу се док не погинем…’ И отишао је исте вечери. А после непуних осам дана стиже нам први глас да је Лазар, са Саватијем и још петорицом другова, мученички и витешки погинуо у Великој Хочи за слободу свога поробљенога народа.“ Један хроничар је забележио и ово: „А када су Турци, пред великом гомилом света, опружили мртвог Лазара, откривши му лице, привели су његову мајку и упитали је: ‘Је ли ово твој син Лазар?’ она је приступила мирно и достојанствено одговорила: ‘Не, није ово мој син Лазар…’ Тако је избавила казне Лазарево потомство, а своју унучад!“
Међутим, своју драму, чију је радњу преместио у време Првог балканског рата, Војновић је првобитно насловио „Тако хоће велике силе“, да би је потом назвао „Лазарево васкрсење“ и означио као „четири главе једне просте историје која зачудно свршава пјесмом“. Дело је први пут изведено у Народном позоришту у Београду, 15. маја 1913, у режији Милутина Чекића, у време завршетка Првог балканског рата. Наравно да се Војновић поново обрео у Београду и присуствовао премијери своје нове драме. Тих дана приређен је свечани дочек српске војске на Теразијама, где се пред хотелом „Москва“ међу грађанима налазио и писац „Лазаревог васкрсења“. Овако Вељко Петровић, већ тада познат као песник, опсује тај дочек:
„Кад је наишла војска, на челу с Регентом и с његовим штабом, морало је свакако бити поздрава, али не сећам се никаквог пролома какав би свугде у свету избио у сличним приликама (…) Тренутно сам, разуме се, изгубио из вида нашега Конте-Ива. Мора да је и њега запањио тај згуснути тајац. Али, онда (намах) тргосмо се од једног сасвим чудно одвојеног усклика, мало постаријим, као напуклим неодређеним тенорбаритоном са страним нагласком – Живио, живио, живјели, живјели!…
Госпар је опет, и нехотице, повукао на себе пажњу свих нас на Теразијама. Очигледно, био је ван себе од одушевљења. Дизао се на прсте, обртао се десно-лево на врховима ципелица према војсци, дизао сламни шешир, махао њиме без престанка и – сав зажарен у облим образима – кликтао, кликтао: Живјели јунаци наши!… Живјели побједници наши!…“ Војновићу је био чудан мук што је владао масом грађана који су погледима тражили браћу и синове у жељи да их виде живе, не размишљајући много о величини и значају српске историјске победе над Турцима. Као да је властите теразијске усклике упућене српској победничој војсци дубровачки песник и госпар прелио и у своју драму о јунаштву Лазара Кујунџића и стаменој чврстини његове мајке, које је уздигао до моћног симбола што представља прошлост, савременост и будућност народа. Како се види, било је то време оптималног прожимања позоришта и живота.

„Е-CONSENTIENTE“ У уводу драме, Војновић пише о свом „Лазаревом васкрсењу“:„Ја нијесам хтео да прикажем у овоме драмскоме дјелу један историјски чин онако потанко са свим подацима имена, мјеста, обичаја и згода како се то чини када се пише права историја или кад се расправља о знанственим предметима – јер јуначка смрт Лазара Кујунџића и другова му, па херојска геста Јованке, Лазареве мајке, причинише ми се да су нешто више него ли обична историјска епизода петстогодишњега мучеништва Српскога народа – Evropa consentiente! (Европа је сагласна!)…“ У глумачком ансамблу који је први пут извео „Лазарево васкрсење“ на сцени Народног позоришта у Београду, поред осталих, окупили су се: Добрица Милутиновић (Лазар), Емилија Поповић (Стана, његова мати) и Јелисавета Бандић (Косара). Није потребно наглашавати како је Милутиновић освојио све симпатије гледалаца.
Само месец дана после Војновићевог „Лазаревог васкрсења“ у Народном позоришту, 13. јуна 1913, изводи се у режији Александра Андрејева „Косовска трагедија“. Драмска песма у четири певања с прологом Жарка Лазаревића и са музиком Петра Крстића. Иако у основи епигонско дело настало угледањем на Војновићеву драмску песму у три певања „Смрт Мајке Југовића“, Лазаревићева „Косовска трагедија“ била је поетски одговор на изазов времена Жарка Лазаревића, глумца, драматичара и песника, аутора надалеко познатих песме „Ћесару, чуј ме“, коју је Добрица Милутиновић 1908. године рецитовао и која је, снимљена на грамофонској плочи, била забрањена у Аустроугарској. Иако је Лазаревићеву „Косовску трагедију“ изводила прва глумачка подела – Добрица Милутиновић играо је Милоша Обилића, Љуба Станојевић Вука Бранковића, Милорад Гавриловић цара Лазара, Теодора Арсеновић Косовку девојку и Мајку Југовића Емилија Поповић, иако приказано у време освете Косова, дело је имало још само три репризе, што показује да је позоришна публика оног времена у театру, захтевајући пре свега истинске уметничке вредности, није много подвргавала актуелности тренутка. Занимљиво је да ће „Косовска трагедија“ као свечана представа 6. децембра 1913. бити приказана у Новом Саду, у извођењу Српског народног позоришта.

ОПЕРE УПРКОС РАТУ Упркос ратном времену, на сцени Народног позоришта тада су се изводиле и опере. Највише успеха имало је извођење Вердијевог „Трубадура“, премијерно приказаног 24. априла 1913, под диригентским вођством Станислава Биничког и у режији Александра Андрејева. Значај и ове премијере није био само у успеху представе, него и у томе што је била повод да се озбиљно размишља о оснивању сталног оперског ансамбла у београдском Народном позоришту. „После ове представе може се сматрати да је музичко питање у Народном позоришту у принципу решено, тј. музика ће у већој размери ући у стални репертоар. Баш зато што су певали наши певачи даје уверења да ће се овога пута опера одржати на нашој позорници“, писао је Стеван Христић. Издашни комплименти више критичара, као и бројне репризе „Трубадура“ пред увек распродатом двораном – било их је укупно 23 до избијања рата 1914. године – говоре недвосмисленио о великом успеху ове Вердијеве опере у нашој средини. Велики успех постигле су тада веома популарне глумице Драга Спасић као Леонора и Теодора Арсеновић као Ацучена. Критика је позитивно оценила Војислава Туринског у улози Манрика, као и баритона из Љубљане Рудолфа Фејфара, који је наступио као гроф Луна.
Са истим извођачким снагама (претежно драмски глумци као певачи и војни музичари у оркестру) убрзо, 10. јануара 1914, на сцени Народног позоришта изводи се „Тоска“ Ђакома Пучинија. Недостатак солидног солистичког ансамбла дошао је приликом овог извођења још више до изражаја, те је један критичар, пошто је изузео Драгу Спасић у насловној улози и Војислава Туринског као Марија Каварадосија, написао како је хор био стално у свим висинама и јачинама покривен оркестром, те да се без одговарајућег ансамбла не могу изводити сложенија оперска дела. Да на публику донекле ипак утичу негативне речи критике говори чињеница да је Пучинијева „Тоска“ до јуна 1914. изведена још само три пута. Али, то никако не значи да су прекинути напори да се изводе оперска дела. До избијања Првог светског рата у Београду премијерно су приказане још две опере: „Вертер“ Жила Маснеа и „Мињон“ Амброаза Тома, тако да се слободно може тврдити како би стални оперски ансамбл у Београду, да није дошло до рата, свакако био установљен коју годину пре 1919, када је иначе почела редовну делатност Београдска опера.