Ксенија Јовановић (1928-2012) – Глумачко мајсторство

Првога децембарскога дана ове године заувек је напустила наше глумиште Ксенија Јовановић оставивши трајна сећања на многобројне улоге остварене на сценама београдских позоришта, пред микрофонима радија и пред телевизијским камерама. Током богате каријере она је демонстрирала истинско мајсторство у оживљавању најразличитијих сценских ликова. Користећи сва средства глумачкога израза успевала је да измакне замкама шаблонизације и било каквог упрошћавања чак и када је тумачила епизодне улоге. Њена глума, нијансована до краја, била је прецизна и савршено јасна у назнакама игре спољних нерава и доследна нарочито када је примењивала поступак стилизације у интерпретацији, што је био чест случај. Као и сви глумачки великани она је знала шта хоће да постигне сваким својим гестом или акцентом, за све је увек имала покриће у самом тексту улоге, мада није занемаривала ни контекст најчешће садржан у другим улогама или у дидаскалијама, нити се пак одрицала темељне студије не само дела које се припрема, него и других остварења тог писца. У томе је и тајна њене несумњиве глумачке проницљивости, али и њене сценске суверености и сугестивности. Зато је могла веома лако да премошћује тзв. фахове и да се сналази у различитим жанровима, и да са подједнаким успехом игра велике трагичне и драмске роле, баш као и карактерно комичне улоге и епизоде.
Тумачећи на сцени Народног позоришта ликове из трагедија грчких античких писаца, Ксенија Јовановић успевала је да класичне хероине сугестивно приближи савременом гледаоцу и да га очара перфекцијом своје глуме, а надасве бриљантном дикцијом, која је учинила да велика песничка реч добије пуно уметничко сазвучје у нашем глумишту. Њена тумачења Јокасте у Софокловом „Цару Едипу“, Атине у Есхиловој „Орестији“ и, нарочито, Хекабе у Еурипидовим „Тројанкама“ сврстала су се међу врхунске домете српске глуме посебно када је реч о приказивању дела античких писаца. Свревремену истинитост уметничких порука великих грчких трагичара, дубину њихових мисли и ненадмашну лепоту њиховог поетског виђења живота, Ксенија Јовановић тумачила је на нашој позорници проживљено и са пуним разумевањем, лишавајући своје интерпретације свих манира традиционализма: напротив, желела је да гледалишту открије колико су тематика и ликови грчких трагедија блиски нашем времену.
У Шекспировом репертоару Ксенија Јовановић је после Војвоткиње од Јорка у „Ричарду II“ у „Магбету“ креирала Леди Магбет. Иако у неповољним сценским условима због сценографског решења које је било само себи сврха, а никако у функцији омогућивања прикладне сценске комуникације међу актерима, Ксенији Јовановић пошло је за руком да еманира велику жудњу, која се преворила у опсесију за освајањем власти, с тим што је успела да напоредо са непоколебљивом одлучности предочи и да је свесна фаталности читаве ситуације.
Највећи успех у Шекспировом репертоару Ксенија Јовановић постигла је у улози Маргарете у „Ричарду III“. И ова њена креација била је у знаку сјајног казивања текста и понирања у његово значење, уз прецизан емоционални ангажман и сугестивност у изражавању бола и жеље за осветом изражене у клетвама. Управо та улога указивала је на моћне потенцијале глумице који би још више дошли до израза да је имала прилике чешће да наступа приликом извођења Шекспирових дела.
Иако предодређена да игра ликове који припадају класичној трагедији или грађанском салону, прави уметнички подвиг остварила је тумачењем насловне улоге приликом првог извођења драме „Јелена Ћетковић“ Александра Поповића. Нашавши се пред овим ликом, глумица се упознала не само са историјским чињеницама, него и са Јелениним карактерним особинама. Зато се обратила мајци Јелене Ћетковић, која ју је поближе упознала са животом, идеалима и борбеним ангажманом своје кћери, иначе негдашњег партијског секретара Београда. Глумица се напросто сродила са трагичном судбином једне од најистакнутијих жена комуниста у окупираном Београду, па је стога и успела да на сцени доследно изграђеним поступком индивидуализује лик који тумачи и уздигне га до трагичног симбола.
Уистину дама у животу, баш као и на позоришној сцени, Ксенија Јовановић је својом појавом и деловањем дала нашем глумишту једну особиту боју. Многи ликови које је надахнуто тумачила на сцени Београдског драмског позоришта већ почетком своје делатности, поред осталих Краљица Наталија у „Конаку“ Црњанског, Ерсилија Дреј у Пиранделовој драми „Нека се одену наги“, Алисон Портер у Озборновој драми „Осврни се у гневу“ и Ирена у комаду „Плачи вољена земљо“ Алена Патона, откривали су гледаоцу изузетну глумачку надареност младе уметнице. И читав низ улога остварених потом у Народном позоришту – поред оних у класичном репертоару – са изванредним успехом наступила је као Царица у „Урошевој женидби“ Милутина Бојића, Лиза у Толстојевом „Живом лешу“, Гурмишка у „Шуми“ и Кручињина у „Без кривице криви“ Островског, баруница Кастели-Глембај у Крлежиној драми „Господа Глембајеви“… Поред успеха на позоришној сцени, имала је многобројне креације на радију (на стотине улога!) и телевизији. Њен глас прелепе боје, можда најлепши који се могао чути са наше сцене, савршено је погодовао глуми пред микрофоном радија, док је фасцинантан изглед њене појаве доминирао при сваком појављивању пред камерама телевизије. Ксенија Јовановић била је међу првим сценским уметницама које су обележиле нашу епоху.