Почетна / Култура / Косовско опредељење Зорана Мишића

Косовско опредељење Зорана Мишића

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

„Заштитничка традиција“ против „преобученог нихилизма“

На почетку познатог текста о поезији Миодрага Павловића („Сунчева светлост на стубу сећања“, 1953) Мишић пише: „У сложеној полифоничној структури савремене поезије два основна гласа могу се разазнати. Један је звук разбијања, сламања, дезинтеграције; други је глас прибирања, сажимања, чежње за хармоничним решењем.“ Свакако да први од два поменута гласа, посебно у амбијенту српског поратног модернизма, припада надреалистичкој идеологизованој концепцији, а други се управо почео оглашавати новим песничким гласовима.
Зато се Мишићу, осим одабраних песничких савременика Попе и Павловића, као парадигматична појава међуратног модернизма указивао Растко Петровић, оличење стваралачког пута који, макар донекле, синхронизује овдашње и глобалне песничке налоге, мири слојеве наслеђа и слојеве савремености, спајајући их у „један велики људски интеграл“ – подсетимо се ове карактеристичне Мишићеве синтагме: „Један од ретких наших песника који по повратку из Париза нису били изгубили чуло за националне традиције, он је, већ у првим својим песмама, приповеткама и чланцима, био на најбољем путу да оствари синтезу коју нико није био остварио, да измири крајности које се још ни данас не могу измирити: да приближи Исток и Запад у нама и повеже нашу прошлост са садашњицом.“ С друге стране, вредносни поредак надреалистичког идеолога Марка Ристића сасвим је обратно постављен, тако да одлике које Мишић високо вреднује, овај аутор есеја „Три мртва песника“ у одговору на Мишићев текст о Растку доводи у крајње негативан идеолошки и књижевни контекст (јер их не раздваја): „Превидети размак који дели Растка Петровића ‚проклетог песника‘ од Р. Петровића, чиновника краљевске амбасаде у Вашингтону, то значи бркати истину и лаж, Сопоћане и Тополу, Душана Васиљева и Милутина Бојића, откровење Растка Петровића и тамјан Момчила Настасијевића.“

ИЗАЗОВ ОПОНЕНТИМА Полемички дијалог са надреалистичким искључивостима у одређењу докле сеже домен поезије, Мишић води још од пригушеног осврта на Ристићеву „Књижевну политику“ (1952), али нема истакнутог текста у којем међусобно неслагање није дотакнуто. У есеју о Растку Петровићу Мишићев изазов опонентима је двострук: директно оспорава надреалисте на примеру песника њима у основи блиског, признатог претече, али и човека јавно посвајаног као пријатеља, с неким помало бизарним патерналистичким тоном. У таквом ставу према Растку предњачи Марко Ристић. У тексту „Три мртва песника“ обилно наводи Расткова приватна писма, уз накнадне надмоћне, егоманске коментаре о несрећном и збуњеном пријатељу, на чије вапијуће дуго писмо из Америке четири године пред смрт, по своме доста хладном признању – одбија да одговори.
У светлу тога сазнања можемо боље разумети и алузивни смисао Мишићеве, свакако провокативне реченице: „Растково осећање историјског континуитета и приврженост традицијама нису могли да одушеве његове пријатеље из надреалистичких редова, поготово од тренутка када је пошао путем друштвеног и политичког компромиса.“ Анационалност и антикултурна оријентација надреалиста, за Мишића се, у тексту о Растку, испоставља као једна страна укупног књижевног проблема, наспрам друге, опозитне крајности, коју је, према приликама и вероватно личним уверењима, оспоравао и са одређеним идеолошким засенчењем: „Кључеви наших историјских и културних вредности били су у рукама конзервативне интелигенције, која је већ деценијама била овлашћена да их тумачи у духу грађанског позитивизма, професорског ситничарства и мрачњачког шовинизма. Наша надреалистичка авангарда била је, опет, махом савршено равнодушна за све што није било записано у француским модернистичким прокламацијама, и никада није помишљала да би требало поћи, као Растко, Црњански или Момчило Настасијевић, за нашим националним, духовним и језичким особеностима.“
Поред Растка, како видимо, у први план међуратног модернистичког тока Мишић смешта и два песника чија је „политичка коректност“ билa начелно спорна, што је био и отворени и прећутни разлог за њихово послератно стратешко потискивање. Још у чланку „Нека критичари проговоре и о литератури“ (1951), насталом као реакција на осиромашену слику међуратне књижевности коју је дао (правоверни) Велибор Глигорић, Мишић опомиње да се „не цепају тако лако странице из историје наше литературе“ и наставља: „Наша литература између два рата, то су управо они писци који су престали да говоре језиком Милутина Бојића, и на томе послу откривања нових путева и нових изражајних могућности сви су понешто допринели, и напредни писци и представници грађанске литературе.“ Тројица међуратних лирских корифеја деле једну важну поетичку особину. То је, понављамо Мишићеве речи, стваралачко окретање „нашим националним, духовним и језичким особеностима“, а не њихово пуко подражавање или пак одсечно напуштање.

[restrictedarea] Мишић је тачно уочавао дихотомије у књижевном и културном току, али је те расцепе настојао продуктивно превладавати. У томе је и било његово динамично опредељење, означено привилегованим појмом синтезе, помирења супротности. Почетком педесетих, пишући о збирци тада младог Бранка В. Радичевића („Једна књига лирских минијатура“, 1952), Мишић се залаже за проширење тематских и смисаоних лимита тадашње лирике, напомињући „да није све добро и тихо, домаће, скрушено и једноставно, да има около нас и пространијих видика од старих сокака“. Опет, наредне године, пише познате текстове о Попи и Павловићу, објављује и чланак о „блиставом почетку наше уметничке лирике“, о Бранку Радичевићу, поводом Стогодишњице песникове смрти („Бранко и ми“, 1953). На родоначелничком примеру песника „Ђачког растанка“, Мишић учитава савремени наук да би требало „сламати старе оквире и дотрајале обрасце“ и „са његовом младалачком упорношћу крчити нове путеве“, уводећи нијансу што ће му постати крунско становиште – „али на своме рођеном тлу, не нарамљујући уз туђе кораке, не тражећи себи духовне хране из туђих руку.“ За Мишићеву синтетичку мисао не може бити контрадикције када, скоро у исто време, сугерише отварање „пространијих видика од старих сокака“, с једне, и афирмише значај „рођеног тла“ у таквом подухвату, с друге стране. Мишић пригодни текст о Бранку не увршћује у завештајну „Критику песничког искуства“, свакако не због превазиђености изнетих идеја, него стога што их је употпунио у тексту „Три млада песника“ (1968), о модерним настављачима „стражиловске линије“ – Црњанском, Растку Петровићу и Дединцу. У том тексту коригује своје, на почетку заоштрене судове о нашој „мелодиозној“ лирској традицији, уз дискретну полемику (сигнализовану насловом) с текстом „Три мртва песника“, у којем Марко Ристић идеолошки покопава бивше пријатеље, живог Црњанског и упокојеног Растка. У закључку текста Мишић бележи: „Три млада песника, Црњански, Растко Петровић, Дединац, нису имали да захвале за своју песничку младост сиромаштву духа. Били су, сва тројица, песници светскога кова, духом уздигнути и интелектуално васпитани, окренути свету и светској култури; зато су и знали да оцене вредности наше властите културе. Ако су од културе каткада и бежали, то је зато што су је добро познавали. Били су природни, али нису били натурзенгери.“

ФРОНТАЛНИ СУДАР У средишту Мишићевог занимања за актуелне проблеме наслеђа, било је питање односа српске поезије према националним традицијским изворима. Ту је подтему, као нарочито трауматичну, провлачио и подвлачио у текстовима током кључног десетлећа своје критичке активности, да би најдраматичније и најекспресивније био изнесен у тексту „Шта је то косовско опредељење“, „одговору на једно питање Марка Ристића“, где је општи тон излагања посебно подигнут: „Али, треба ли се уопште чудити том нашем чуђењу, када знамо колико се неспоразума нагомилало око наших традиција? Нас је прошлост проклела двоструком клетвом: удаљила се од нас, а није нам дала да из ње изађемо, лишила нас је свога богатства, а оставила нам своју тугу и немаштину. Тако је прошлост постала и остала наша чежња и наш стид; чежња за заборављеном колевком и стид због наше заосталости, ругобе и незнања.“ Ако је већи део претходне деценије трајала спорадична расправа нижег интензитета између две концепције модернизма у српској књижевности – а то се може лепо пратити у бројним Мишићевим изјашњавањима о надреализму – онда је овакав фронтални судар Зорана Мишића и Марка Ристића (чији је повод неслагање око обострано цењеног Растка Петровића) био прилика за сажимање разрађене програмске платформе поетике „синтезе“ наспрам поетике „дезинтеграције“, полазишта поставангардног тока српске поезије, чији су песнички резултати убедљиво посведочени код Попе, Павловића, Миљковића, а на трагу Црњанског, Растка и Настасијевића. Реч је, наиме, о стваралачком превладавању старог расцепа између националне и европске културне доминанте, присутне и на почецима модерне српске поезије, на саставу између XIX и XX века – само што је позиција једног и другог пола сада била измењена (упливом тоталитарне идеологије) на штету националног чиниоца.
Једна од Мишићевих смисаоно истакнутих реченица једнако упозоравајуће одјекује у миљеу културне политике пола века после: „Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе.“ Упориште за овакво гледиште, у тадашњој политичкој акустици дисонантно, Мишић налази у ширем културном окружењу, посредно показујући инерцију и површност својих опонената: „Научени да одбацују традицију у име савремености, многи не опажају да је антитрадицијски став свуда у свету престао да буде савремен.“ Пишући о Исидори Секулић, суд о њеној књижевној врлини износи у формулацији којом обнавља сопствени програмски налог себи и другима: „Исидора Секулић умела је да говори оба језика, и наш и универзални, а да то буде један исти глас … Она је била једини традиционалист коме су најмлађе генерације веровале и једини модерни есејист који није раскинуо са традицијом. Може бити да се тако што у другим литературама, старијим од наше, само по себи разуме. Велики је то подвиг овде, где се време ужурбало и не трпи застанке, где старине немају благотворну патину векова, јер смо их немилице рушили, где традиције тако често чувају примитивци, а новине доносе ветропири.“ Памфлетски јарка поента о примитивцима и ветропирима, сама по себи је ефектна, али значи и удео живог, колоквијалног елемента у говору о књижевности што, нужно, ресурсе за сопствену обнову налази у подручју животне реалности и њеног говора.
Завршни нагласци у Мишићевој модерној артикулацији косовског опредељења, поетски и пророчки сугестивне, представљају суму његовог разумевања националне традиције, чији говор сједињује глас „наш и универзални“ и сведочи „велики људски интеграл“, „митско писмо“ или „велики код“, у којем се сви и свуда могу препознати, а битна противречја надићи: „Косовско опредељење је највиши етички принцип који је, уручен нам од Грка, постао наше историјско искуство. Али, у њему је сажето исказан и онај древни закон укидања супротности који се од Хераклита до данас објављује свету. Небеско царство којем се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и венчавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга.“
Мишићеви текстови с краја шездесетих година говоре, са густом мрежом алузија и реминисценција, о глобалним кретањима уметности и људске мисли, што разарају, растачу модерну, динамичну визију духовног јединства и интегративности за шта се Мишић залагао у критичкој пракси.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. небитан

    Хвала на приказу, интересантном и нама неуким и неупућеним… Синтеза и анализа ( и ѕлато се у „царској води“ дезинтегрише ?! ) су древна начела..?! Има време, када се скупља и време када се расипа ?! Кроз таротско „Solve – Coagula“ … Домаћини знају, ако се штеди на новцу, на љубави не треба … ?! А не само домаћице већ и посматрачи ѕнају, да се добро тесто да растањити у веома фине коре а после се скупља у укусно пециво или пите ?! За ново вино, најбоље су нове мешине, али се добро вино, без старе, квалитетне лозе, тешко може оточити ?! И никакве „свађе“ између начала нису потребне ?! И колико доприноси Телу, када једна рука, у својој умишљеној супериорности сече вене другој руци ??? Може ли грожђе да роди на трњу или племенита биљка на неплодном тлу ? А Словени су, па и Срби, Светлост Логоса, Бога Слова, примили од солуњана, за које апостол Народа каже, да их није потребно учити братској љубави (филаделфија), јер су они томе Богом научени ?!
    А има ли бољег и вреднијег опредељења, од Косовског, које то )братску љубав ) најнажније симболише??




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *