Почетна / Свет / Кога је цитирао Владимир Владимирович?

Кога је цитирао Владимир Владимирович?

Пише Владимир Димитријевић

Обнову Русије њен председник Владимир Путин започиње од пасионираности и патриотизма, на темељима које су ударила два великана руске мисли

У свом стратешком обраћању нацији крајем 2012. године, Владимир Путин, председник Русије, позвао се на двојицу познатих руских умова: Лава Николајевича Гумиљова и Александра Исаијевича Солжењицина. Овог другог српска јавност углавном познаје: то је славни аутор „Архипелага ГУЛАГ“, „Једног дана Ивана Денисовича“, „Одељења за рак“, „Црвеног точка“ и других значајних књижевних дела, која су га учинила „Достојевским 20. века“. Али, ко је Гумиљов?
Лав Гумиљов је син чувене песникиње Ане Ахматове и песника – акмеисте Николаја Гумиљова, који је, као „бели“, стрељан од стране бољшевика. Рођен 1912. и умро 1992. у Санкт Петербургу, и сам је преживео Гулаг, а стваралаштво је посветио разматрању смисла руске историје као повеснице, умногоме „евроазијске“. Био је географ, историчар и философ. Његови историософски радови и данас га сврставају међу најзначајније руске мислиоце 20. века.
Путин је, говорећи о тешкој епохи у коју човечанство улази, и задацима Русије у скорој будућности, устврдио да је све задатке немогуће испунити ако не буде било „пасионираности“ (израз Гумиљова) и патриотизма, онаквог каквим га је схватао Солжењицин. Да видимо о каквим је појмовима реч.

ПАСИОНИРАНОСТ По Гумиљову, етногенеза (настанак једног народа) се дефинише као локална варијанта унутрашњег обликовања условљеног утицајем историјског и пејзажног чиниоца. Као елементи природе, етноси улазе у састав динамичних система у којима се налазе домаће животиње, биљне културе, природни и вештачки предели, рудна богатства и предмети културе. То су, аналогно биоценозама, тзв. етноценозе. Етничност је природна особина човекова, а етничка припадност се осећа као природна чињеница. У непоновљивом склопу одређеног пејзажа настају извесни етноси, а предели утичу на духовност и обичаје народа (планине, степе, реке, језера, шуме обликују етносе ништа мање од њихове религиозности). Етноси настају од разних народа (Руси су, по Гумиљову, словенско-угрофинска мешавина, са извесним елементима татарске генетике). Етноси имају субетничке формације („горштаци“ и „долинари“ код Шкота, на пример), али се укључују и у суперетносе (какви су, рецимо, „Запад“, „Исламски свет“…)
Да би настао нови „етнос“, потребан је нарочити чинилац, који Гумиљов назива „пасионираност“ (А. Л. Андрејев га дефинише као „посебан ефекат вишка биохемијске енергије који се испољава у појачаном нагону људи за акцијом“). Пасионирани људи су тзв. пасионари, који, желећи да промене свет, стварају и проповедају нове религије и научне теорије, крећу у освајања или, пак, неодступно бране отаџбину. Само пасионари су кадри да стварају нове етносе и да одржавају постојеће. Шта то, конкретно, значи?
Довољно је сетити се периода краха Римске империје: док велико царство духовно и морално трули, и распада се све, од породице до државе, појављује се једна група „пасионара“ – то су рани хришћани који су спремни да, на основу вере у Христа као Бога који је постао човек, жртвују свој живот да би потврдили истинитост откровења које им је дато. Хришћани својим моралом обнављају породицу, изграђују другачије типове друштвених односа (жене и робови постају пуновредна људска бића захваљујући Цркви), стварају дела нове културе и нарочите уметности. Када се у Римској империји број хришћанских „пасионара“ попео на десетак одсто од укупног броја становника, појавио се цар Константин и империја је постала хришћанска. Мухамеду је било довољно да десетак одсто Арапа од пагана учини монотеистима, па да џихад постане средство за ширење ислама које је вековима покретало пасионаре разних народа на нове походе и освајања.
Позивајући се на Гумиљова, који је иначе био искрени „евроазијац“, Путин је Русима и осталим грађанима велике државе поручио: потребна је нова нада, ново одушевљење, нова енергија да се гради. Све остало је самозаваравање. То јест, државе и народи постоје док код њих влада вера да њихово постојање има смисла и да нова прегнућа нису узалуд. Руски философ Александар Панарин показао је да је морталитет у Јељциновој Русији био за милион људи већи од наталитета, и то сваке године, зато што су људи изгубили смисао живота и наду у боље сутра. Данас, када је, први пут од перестројке, број рођених већи од броја умрлих, та чињеница је јасно видљива: изгледа да се јавља нова „пасионираност“ и да Руси желе да остану и опстану као народ.

[restrictedarea]

ПАТРИОТИЗАМ ПО СОЛЖЕЊИЦИНУ Када је Борис Јељцин доделио највиши руски орден, „Светог Андреја“, Александру Солжењицину, он је одбио да га прими са образложењем да не жели никакво одликовање од „режима који је земљу довео до пропасти“. Године 1998, Солжењицин, велики брижник своје отаџбине, објавио је књигу „Русија у провалији“, која је јасно изложила његово мишљење о власти „либералних демократа“ по вољи Запада. Тада је говорио: „Целокупни разорни след збивања током последње деценије уследио је због тога што је власт будаласто опонашала туђе моделе, потпуно пренебрегавајући како креативност народа, тако и његов менталитет и многовековне духовне и социјалне традиције Русије“. Гледајући у суровом партијашењу јељциновске квазидемократије суштински разорну силу, писац „ГУЛАГ“-а је истицао: „Партије нису природна форма за нас. Садашње наше партије само ометају развитак демократије… Сматрам да је демократија која започиње од стварног локалног самоуправљања и постепено се гради до Врховног земског сабора најздравија за Русију и највернија њеном традиционалном духу“. По њему, „партијско супарништво унакажава народну вољу“, јер „човек има мишљење, а партија идеологију“. Партијски апаратчици се повезују са олигарсима и живе као паразити на телу народа. Јегора Гајдара, који је уништавао руску привреду под изговором неолибералне „шок терапије“, Солжењицин је поредио са Лењином по једној особини – „по томе како се фанатик, вођен само својом фикс идејом, сигурно хвата за скалпел и комада тело Русије на много парчади… Приватизација се ширила целом земљом оним невиђеним лудилом, са таквом разорном брзином као национализација (1917-1918) и колективизација (1930), само са обрнутим предзнаком“. А народ је био у летаргији. Солжењицин је писао: „Ми смо у стању националне ошамућености. Када у целом свету расту постојани национализми, ошамућеност наше националне свести нам одузима животну снагу и, чак, нагон за самоодржањем.“
Када је Путин дошао на власт, Солжењицин га је критиковао зато што се није обрачунао с Јељциновом кликом. Али, постепено, пратећи његове поступке, мудри старац је увиђао да се ствари мењају набоље: „За време Горбачова био је одбачен сам појам и свест о државности… Током Јељцинове владавине тај правац је у суштини настављен, а још је и отежан огромном материјалном пљачком Русије… Путиновом владавином, мада не одмах, почело је предузимање напора за спас урушене државности“, говорио је. Иако Путина никад није подржавао на вулгаран и њему, као славном писцу непоткупљене савести, несвојствен начин, Солжењицин је из руку председника Русије 17. јуна 2007. примио „Државну награду“. После сусрета са аутором „Ивана Денисовича“, Путин је новинарима изјавио да су разговарали о садашњости и будућности Русије, при чему није заборавио да каже да је великом књижевнику ставио до знања „да су неки од корака које сада предузимамо у много чему сагласни са оним што је писао Солжењицин“.
Још 1974. године, Александар Исаијевич је истицао: „Наш век се, упркос прорицањима, осудама и заклетвама, показао управо као век оживљавања нација, њихове самосвести и окупљања… Нација је, као и породица, природна, неизмишљена заједница људи са урођеном узајамном наклоношћу њених припадника и неутемељена су проклињања и позиви данашњице на ишчезнуће такве заједнице.“
То, очито, зна и Владимир Путин, и зато се и позива на Солжењицина.
Надајмо се да ће Русија на таквом путу, путу пасионираног патриотизма, и остати. Због себе, али и због нас. Због планете која не жели унификацију под влашћу НАТО Империје. Јер, како рече писац „Архипелага ГУЛАГ“ својим слушаоцима на „Харварду“ још крајем седамдесетих година 20. века: „Ако ме питате да ли ћу својој земљи предложити као узор Запад, онај садашњи, какав јесте, морам отворено да одговорим – НЕ, ВАШЕ ДРУШТВО НЕ БИХ МОГАО ДА ПРЕПОРУЧИМ КАО ИДЕАЛ ЗА ПРЕОБРАЖАЈ НАШЕГ.“ Јер, свако има право да буде свој, и да својим путем иде у живот.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. ….нова нада, ново одушевљење, нова енергија да се гради. Све остало је самозаваравање.

    “Све остало“ – у чијој визури? Онога који све то прижељкује, и сматра да је завршио посао „лидера“ тим што ће рећи шта треба? Да неко други ентузијастично обавља посао?

    Морало би се рећи да су идеје, мисли и осећања који стварају „пасионираност,“ примарнији од користи коју би нека држава евентуално од њих имала. Гумиљов је ипак био теоретичар совјета: нити се бавио суштином, нити се либио од увођења манипулативних жаргона.

    …….Довољно је сетити се периода краха Римске империје: док велико царство духовно и морално трули, и распада се све, од породице до државе, појављује се једна група „пасионара“ – то су рани хришћани ………

    Сетисмо се да рани хришћани нису имали страст за спашење или одржавање Рима, – и нису га спасли!

    Све што Путин изгледа жели јесте да народ покаже нову енергију и верност своме дому. Како је то различито од онога што је сељак некада тражио од своје стоке, својих паса? Где су ту управљање својом главом, слобода и морално-етичка одговорност?




    0



    0
  2. Ево једног Толстојевог коментара о позивању управљача на патриотизам народа. Надам се да је довољно на нивоу да би био објављен.

    Патриотизм в самом простом, ясном и несомненном значении своем есть не что иное для правителей, как орудие для достижения властолюбивых и корыстных целей, а для управляемых – отречение от человеческого достоинства, разума, совести и рабское подчинение себя тем, кто во власти. Так он и проповедуется везде, где проповедуется патриотизм.
    Патриотизм есть рабство.

    Лев Толстой. „Христианство и патриотизм“




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!