Ко контролише насиље у свету?

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Поводом недавно објављеног „Глобалног индекса тероризма 2012“ аналитичари закључују: „Тероризам је добар када служи САД-у и лош када угрожава ову државу“

Нема медија у свету који није пренео бар изводе из недавно објављеног америчког истраживања „Глобални индекс тероризма 2012“ („The Global Terrorism Index 2012“). Истраживање је урадио Национални конзорцијум за изучавање тероризма, са седиштем на Универзитету „Мериленд“, док је резултате објавио Институт за економију и мир, некомерцијалнa организацијa са седиштем у Аустралији и Њујорку. Истраживање је обухватило 158 држава света и 100.000 већ извршених терористичких дела у свету у последњих 10 година, а основни критеријум је био терористичка активност унутар конкретне државе, али и број терористичких аката (са убиствима и без). Истраживање је важно, јер током последњих 10 година само 31 држава се није суочила са тероризмом. Од 11. септембра 2001. године (терористички напад на Куле близнакиње у Њујорку) број терористичких дела се увећао за четири пута и достигао је врхунац 2007. године са распламсавањем рата у Ираку. Од тада се активност терориста умањује. „Глобални индекс тероризма“ показао је да је број терористичких дела незнатно порастао током последње две године. После 11. септембра 2001. године број погинулих од тероризма увећан је за 195 одсто, а број самих терористичких напада увећан за 460 одсто. Број погинулих се повећао за 224 одсто. Током 2011. године од тероризма је највише страдала Индија, Пакистан и Русија. Ипак, постоји тенденција смањења броја жртава терористичких дела. Тако је 2007. године од терористичких дела погинуло 10.000 људи, а 2011. године 7.500 људи.

ТЕРОРИСТИ И ЖРТВЕ Према овом истраживању, најугроженије државе тероризмом су Ирак, Пакистан и Афганистан, затим Индија, Јемен, Сомалија, Нигерија, Тајланд, Русија (девето место) и Филипини, а такође и Сирија која заузима 14. место. Србија је заузела 76. место. Савезници САД-а у Европи су доста безбедни. Највернији савезник Вашингтона, Британија, заузима 28. место, Шпанија 45, Италија 57, а Француска 63. место. У последње четири године тероризма није било у Северној и Јужној Кореји, Вијетнаму, Салвадору, Куби, Либерији и Тајвану. Шта је још показало истраживање?
Показатељи потврђују да су жртве терористичких дела, пре свега, обични грађани (у 29 одсто случајева), затим државни објекти (17 одсто), полицијски објекти (14 одсто), док су војни објекти мета тек у четири одсто случајева. Мета напада терориста су и транспортна средства (возови, камиони и слично), али и религиозни објекти (само у два одсто случајева).
Истраживачи су, такође, дошли до закључка да основу тероризма не чини сиромаштво људи, штавише људи са малим приходима нису склони тероризму у односу на државе где су зараде велике. На појаву тероризма имају утицај политичка нестабилност, непријатељство различитих група и нарушавање људских права, наводи портал „segodnya.ua“. Такође, амерички истраживачи тврде да и политички системи утичу на појаву тероризма, што дефинитивно указује и на идеолошку страну истраживања. Ипак, интересантна је класификација политичких система, јер је нова. За Американце постоје „хибридни режими“, затим „демократије са дефектом“ и „ауторитарни режими“.

[restrictedarea] Интересантно је да САД више нису мета терориста, јер према истраживању заузимају 41. место по угрожености држава од тероризма. Џенифер Харпер за „Вашингтон тајмс“ наводи да подаци говоре да су САД свету демонстрирале да су у стању да поправе стање безбедности у држави после 11. септембра, јер је рејтинг од 2002. године до 2011, када је завршено истраживање, значајно пао. За то време догодило се 127 терористичких аката, али половину од наведеног броја начинили су борци за заштиту животне средине и права животиња, и нису повезана са било каквом оргaнизацијом, нити планираним убиствима. Што се тиче друге половине напада, од њих је погинуло 23, а рањено 76 људи. „У односу на показатеље у другим државама, то је низак ниво терористичке делатности“, тврде истраживачи. „Северна Америка је регион са најмањом вероватноћом да буде нападнут од стране терориста, иако становништво тако не мисли.“ Када се у САД-у догоди нови смртоносни терористички напад, он бива 19 пута слабији него у Западној Европи, каже председник Института за економију и мир Стив Килели. Аутори „Индекса глобалног тероризма“ не крију да им је циљ био да укажу на опасност од тероризма у другим деловима света, те да ће ово истраживање помоћи да се развије практична дискусија о будућности тероризма и адекватног одговора на ова дела.
ЏИХАД НА ЕНГЛЕСКОМ На овом месту морамо да упозоримо на мишљење француског професора Оливијеа Руа, који је за немачки „Велт“ рекао да је „тероризам последица погрешно осмишљене глобализације од стране САД-а“. Руа истиче да на Западу исламске терористе самоубице често погрешно представљају у драматичном светлу (иначе, професор Оливије Руа је политиколог. Написао је више књига о исламу, а најпознатија је „Лажни рат“). Опасност не долази са једног места, тако да није могуће увести војску и окупирати простор у којем живе терористи. Зато је борба са тероризмом тешка и са неизвесним резултатима. Исламски терористи су усамљеници и лишени корена. Медијска представа о исламском тероризму, наводи Руа је погрешна. Обично се повезује са Блиским истоком као „колевком исламског радикализма“. Но, то нема много везе са реалношћу. На пример, већина исламских терориста рођена је на другом континенту, врло често школована у Европи или САД-у. Умар Фарук Абдулмуталаба је парадигма: рођен у Нигерији (Африка), школовао се у Великој Британији и извршио терористички акт у Јемену. Анвар ал Авлаки , радикални исламски проповедник, дипломирани је инжењер Универзитета „Колорадо“. Нидал Малик Хасан је амерички војни психијатар, лекар, палестинског порекла, а извршио је напад у војној бази у Тексасу. Даниел Патрик Бојд, белац, грађанин САД-а који је прешао на ислам, у Северној Каролини је организовао групу за џихад, а тако је и са Брајантом Нилом Винасом, држављанином САД-а који је дошао у ову државу из Шпаније, а, према властитом признању, помагао је терористичку организацију Ал каиду. Уопште, у терористичким групацијама је много људи који су тек прешли на ислам, а који су кивни на Запад и његов систем. Сви терористи имају неколико заједничких црта. Ради се о младима који су глобализовани, који себе идентификују са глобалном, виртуелном исламском ummom (заједницом). Њихов живот се често одвија у троуглу: породица је из једне државе, а потом су прешли да живе на Западу или су ту рођени. На крају, они се усмеравају на трећу страну да би тамо ратовали. Чињенички, ни Пакистан, ни Јемен, нити Афганистан не представљају кључне државе радикализације. Будући терористи радикализацију доживе на Западу, а потом пређу у ове државе да ратују против САД-а и Европске уније. Радикалне ставове често и не добију од конкретних људи из заједнице, већ из виртуелне – у комуникацији са заједницом муслимана на Интернету, при чему је не арапски, већ енглески језик комуникацијско средство врбовања и активности терориста. Може се рећи да терориста нема никаквих дубљих веза ни са једном државом, они се пресељавају са једног на друго место да би водили свети рат – џихад. Такође, терористи не узимају учешће ни у једној политичкој странци, нити политици уопште неке државе, посебно не у држави где су се образовали. Њихов гнев није конкретан, него виртуелни. Другим речима, основни проблем у формирању терористе је тај што он нема идентитет, нема корене и није повезан са неком конкретном територијом или државом. Терористи кидају везе са породицом, њихово схватање ислама је реконструисано и није традиционално. Професор Оливије Руа тероризам заснован на самоубиству назива „тероризам без тактике“. То значи да Ал каида нема никакву политичку стратегију усмерену на стварање исламске државе, њен непријатељ је виртуелан, а не влада неке државе. Зато је то тероризам који личи на рат без тактике.
Тероризам се у науци, иначе, дефинише као системска примена терора (латински terror — страх, ужас) ради насиља и застрашивања. Крајем шездесетих година XX века јавља се специфична форма тероризма — „међународни тероризам“. Но, оно што је интересантно, аутори „Индекса глобалног тероризма“ не баве се државним тероризмом, тј. подршком од стране државе (па ни САД-а и њених савезника) терористима у другим државама, посебно Русији, Кини, Индији, српској покрајини Космету… нелегалним хапшењима свуда по свету од стране ЦИА, убиствима од стране обавештајних служби коришћењем беспилотних летелица, убиствима и хапшењима опозиције… То отвара питање шта је крајњи циљ овог истраживања? Например, у периоду 1994-2004. године, САД су биле водећа држава у свету по броју изведених терористичких аката на својој територији. Другим речима, методолошки је некоректно, благо речено, започети истраживање од 2001. године, јер се елиминише значајан период богат тероризмом, што омогућава поправљање позиције на листи држава угрожених тероризмом. Такође, шта рећи о томе да на порталу „newsland.com“ имамо податке о тероризму на Кавказу, где се јасно наводи да исти финансирају САД (Министарство спољних послова) и Финска (такође Министарство спољних послова). Такође, сајт „Кавказ центар“ отворен је у САД-у, а служи терористима са Кавказа. Међу спонзорима кавкаских терориста је и „Амерички комитет за мир на Кавказу“, који је основала 1999. године позната институција „Freedom House“. Изгледа да опет имамо двојне стандарде. Тероризам је добар када служи САД-у и лош када угрожава ову државу.

Запад покушава да изврши атентат на Путина

Запад, почевши од 2006. године, саопштава руска Федерална служба безбедности (ФСБ), покушава да убије Владимира Путина. У ту сврху је ангажовао „Ловце на Путина“ из редова Ал каиде, стоји на сајту „flb.ru“, у тексту од последњег дана октобра 2012. године. Међу „Ловцима на Путина“ био је и Казахстанац Иља Пијанзин, који је руским истражитељима рекао да најмање од 2006. године припадници Ал каиде имају задатак да убију Путина. Да подсетимо, Пијанзин је ухапшен у Украјини, где је дошао да убије Путина током његове посете овој земљи.
Године 2011. представници „Емирата Кавказ“ повезали су се са Адамом Осмајевим и наручили атентат на Путина, који је затражио помоћ Московљанина Руслана Мадајева и Иље Пијанзина. Сви они заједно су дошли у Украјину да изврше припреме за атентат на Путина. У хотелу у Одеси, јануара 2012. године, припремили су бомбу за атентат. Делове бомбе донео им је човек из „Емирата Кавказ“ и предао инструкције од Дока Умарова.
Да све буде трагичније, сарадника Пијанзина, Адама Осмајева, штити суд у Стразбуру од изручења Русији, као и познатог терористу са Кавказа Дока Умарова, који руководи операцијом ликвидације Путина. Умаров је слао неколико обучених људи у Русију са задатком да убију Путина и председника Чеченије Рамиза Кадирова, Лорса Хамијева са Адамом Осмајевим и Чингисканом Гишајевим, у пролеће 2007. године. Група је ухапшена и признала истражитељима своје намере. Потом, 2009. године по истом задатку у Русију долази човек са крајње интересантном биографијом – Руслан Ознијев (тачније Чечен Руслан Коровин, чија је мајка Рускиња). Ознијев је већ учестовао у терористичким делима против руске војске, а такође и у тровању извора кавкаских минералних вода. У Русију је дошао из Француске, где је ступио у везу са Ал каидом, од које је добио задатак да изврши атентат на Путина.

[/restrictedarea]