Како је осуђен генерал Толимир

Пише Стефан Каргановић

Хашки трибунал је првостепеном пресудом због злочина у Сребреници и Жепи на доживотну казну затвора осудио генерала Здравка Толимира, ратног помоћника за обавештајно-безбедносне послове команданта Војске РС. Зашто је (и) ова хашка пресуда спорна?

У свом издвојеном мишљењу у пресуди генералу Здравку Толимиру, судија Приска Нијамбе изнела је низ темељних примедби на рачун закључака које је извела двотрећинска већина. Мишљење судије Нијамбе, при том, није само „издвојено“, у смислу да је посебно, већ на изворном енглеском гласи: „dissenting opinion“. То значи да је реч о „противном“ или „супротстављеном“ мишљењу. Правна анализа судије Нијамбе то, заправо, и јесте: стручно беспрекоран есеј где се сви стубови на којима пресуда већине почива систематски доводе у питање.
У њеној критици истичу се следећи општи ставови:„Приликом одлучивања, већина се руководила доказима који по мојој процени, као што ћу у продужетку показати, не подржавају њихове закључке на начин који би био у складу са захтевом ‚ван сваке разборите сумње‘“. Такође: „Без трунке доказа предочених током суђења, који би указивали на постојање, у писаном облику, плана за Удружени злочиначки подухват да се врши убијање, и без икаквих директних изјава којима би се доказивала таква намера, већина се позива на посредне доказе (circumstantial evidence) приликом утврђивања умишљаја “.
Фокусираћемо се на овај аспект првостепене пресуде у предмету „Толимир“, и у вези са тиме навешћемо неколико илустративних примера.

ФАНТОМСКИ ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ Наводни телефонски позив официра за безбедност Зворничке бригаде Драга Николића, начелнику штаба те бригаде Драгану Обреновићу, један је од кључних момената хашког наратива о Сребреници откако се, 2003. године, Обреновић нагодио са Тужилаштвом и од тада тврди да је било тако. Укратко, у параграфу 406 Толимирове пресуде стоји да је Драган Обреновић, као сведок-сарадник Тужилаштва, посведочио да је 13. јула 1995. примио једну важну поруку. Наводно, позвао га је официр за безбедност Драго Николић да га као начелника штаба обавести о планираној операцији убијања муслиманских заробљеника, и да захтева одобрење за коришћење неколико људи у ту сврху. У параграфу 1056 пресуде наводи се да је Драго Николић наређење за убијање заробљеника примио лично од официра за безбедност Братуначке бригаде Момира Николића.
На свом суђењу пре неколико година, Драго Николић се у вези са овим није изјашњавао. Према томе, веродостојност информације у потпуности зависи од тврдњи Момира Николића и Драгана Обреновића, два сведока-сарадника који су склопили нагодбу са Тужилаштвом. У пресуди Толимиру овај податак игра важну улогу као доказ сазнања релевантних структура ВРС, па посредно и самога Толимира, о одвијању операције масовног убијања.
У Толимировом већу, већина је прихватила исказ Момира Николића, али се при том није бавила проценом његовог кредибилитета. На страну начелна непоузданост исказа лица чији је мотив да помоћу нагодбе ублажи своју казну. Поред тога, у Николићевом случају постоји још један важан моменат. Док је склапао нагодбу, Николић је очигледно претерао у ревности да Tужилаштву пружи доказе искрене сарадње. Измислио је, и себи приписао два убиства, за која се касније, под унакрсним испитивањем, испоставило да их није починио. После те бруке, Веће MKTБJ донело је закључак да је као сведок Николић у толикој мери непоуздан да убудуће његове исказе више не би требало прихватати без додатних доказа (првостепена пресуда у предмету Поповић, фуснота 73). Дакле, информација да је официр за безбедност Зворничке бригаде био обавештен о одлуци, наводно донетој „одозго“, да се побију заробљеници, потиче из извора оваквог калибра. При том, у тексту пресуде нема назнака да је Толимирово веће узело у обзир упозорење колега из предмета „Поповић“ приликом процењивања Николићевог кредибилитета. Како ствар стоји са исказом Драгана Обреновића, као извора да му је, како у пресуди стоји, Драго Николић такву поруку пренео? То је нешто о чему могу компетентно да говорим зато што судије већине, Флиге и Миндуа, нису седели поред Обреновића док је склапао нагодбу са тужиоцем Маклоским, али ја јесам. Обреновић се овог важног телефонског позива „присетио“ тек при крају преговора, када је Маклоски запазио да му недостаје елеменат којим би се оптужени повезао са базом злочина. После низа подстицаја да се „нечега“ присети, Обреновић је најзад понудио ову причу. Тиме је био испуњен технички услов да је потенцијални сведок-сарадник „знао или је требало да зна…“ о неком злочину из оптужнице, па је тако створен основ за прихватање одређеног облика кривичне одговорности.
Поред наведеног, Веће цитира и исказ покојног Мирослава Дероњића у вези са наводним састанком функционера Службе безбедности и локалних власти у Братунцу ради планирања масакра. Дероњић је такође био сведок-сарадник Хашког тужилаштва, са свим пратећим мотивима, и он је своје „изјаве о чињеницама“ мењао најмање осам пута према потребама Тужилаштва. Подразумева се да, пошто није жив, не може да буде унакрсно испитан, што представља врло повољну околност са становишта Тужилаштва. Од Дероњићеве смрти, његове врло спорне изјаве уводе се у сребреничке предмете без могућности провере путем унакрсног испитивања, и противно свим прихваћеним правилима доказног поступка. То је, дакле, калибар доказа на које се Веће ослања да би показало широку распрострањеност, у структурама ВРС, сазнања о планираним убиствима. Уједно, то је један од основа за закључак да је, као начелник Сектора за безбедност и обавештајне послове Главног штаба ВРС, и генерал Толимир о томе морао знати и да је био умешан у те радње.

[restrictedarea]

ТЕЛЕГРАМ КОЈИ ЈЕ ВОЛШЕБНО НЕСТАО Недостатак опипљивих доказа или „револвера који се пуши“, како би се то у Америци рекло, дошао је до пуног изражаја у предмету „Толимир“ током сведочења Срећка Аћимовића, команданта Другог батаљона Зворничке бригаде у јулу 1995. Као сведок Тужилаштва 8. фебруара 2011, Аћимовић је изјавио да је команда његовог батаљона примила шифровани телеграм са наређењем да се одређени број војника из његовог батаљона издвоји и упути на локалитет Ораховац/Роћевићи, где ће учествовати у стрељању заробљеника. Аћимовић је рекао да је добијено наређење одбио да изврши.
Међутим, тог телеграма, који би тешко инкриминисао српску страну, међу материјалним доказима – једноставно нема. Једини извор сазнања о том документу је уцењиви сведок Тужилаштва Срећко Аћимовић. Сведок је уцењив зато што се тај сегмент убијања догодио у зони одговорности његовог батаљона, а он као надлежни старешина није предузео мере да снаге којима је располагао употреби да масакр спречи. По логици Хашког трибунала (као и Суда БиХ, којем се некооперативни сведоци тренутно испоручују) нечињење злочина није прихватљив изговор, зато што паралелно постоји обавеза спречавања и кажњавања. Спектар уграђених могућности за вршење притиска и уцењивање таргетираних појединаца стога је врло широк.
И у англосаксонском и у континенталном правном систему неспорно је да на скали веродостојности материјални докази имају предност у односу на изјаве сведока. У овом случају, кључни материјални доказ о организованој природи масакра сребреничких заробљеника је наводни телеграм из више команде, али физички он не постоји. Сви покушаји генерала Толимира, током унакрсног испитивања, да из сведока Аћимовића извуче бар основне карактеристике тог телеграма остали су без успеха. Сведок се „не сећа“ ни датума, ни доба дана када је тај телеграм наводно примио (Транскрипт, с. 9585-9586). „Да ли је то било 13-ог или 14-ог?“, пита га оптужени. „Не могу вам рећи ништа“, сведок одговара. „Рекао сам вам да се не сећам датума и љубазно вас молим да ме то не питате…“
На питање члана Већа, судије Нијамбе, о томе чији се потпис налазио на наводном телеграму, сведок ни на то није у стању да пружи одговор: „Када је телеграм стигао или, тачније, када сам га ја прочитао, његов садржај је мене и моје сараднике толико шокирао да се потписа стварно не сећам.“ (Транскрипт, с. 9594)
Сва сазнања о виртуелном телеграму, који би требало да послужи као материјални доказ намере да се заробљеници стрељају, потичу од уцењивог сведока који не може да наведе ниједну специфичну појединост у вези са документом за који тврди да га је имао у рукама. Наводни садржај тог невиђеног телеграма ипак је уграђен у пресуду генералу Толимиру, и одиграо је значајну улогу у утврђивању његове кривице.

НАРЕЂЕЊЕ ОД КОЈЕГ СЕ СВИ ОГРАЂУЈУ У складу са устаљеним приступом, који се своди на извођење крупних закључака сабирањем и повезивањем посредних доказа, Веће је на предлог Тужилаштва усвојило доказни предмет П00125. Овде се ради о документу са датумом од 13. јула 1995, за који није сасвим јасно да ли представља предлог или наређење, али који је потпуковник Миломир Савчић наводно припремио по наређењу оптуженог Толимира. У тексту, између осталих тачака, стоји и то да би око 1.000 заробљеника из Касабе требало склонити са главног пута и сместити у неку затворену просторију. Веће садржај тумачи у смислу сличног наређења генерала Младића од истога дана, и оптуженог на основу тога приказује као Младићевог сарадника у спровођењу „подлог плана“ („despicable plan“) да се заробљеници прво сакрију од очију јавности, па затим погубе.
Какви су проблеми са овим доказним предметом? Пре свега, чињеница да је непотписан. Затим, да га се особа којој се редакција текста непосредно приписује, потпуковник Савчић, не сећа (сведочење у предмету Поповић, 12. септембар 2007). Најзад, да је мајор Зоран Малинић, који је требало да га изврши, посведочио у предмету Толимир (9. јун 2011) да не памти да га је икада примио. Поред тога Малинић, који је наступио као сведок Тужилаштва, упозорио је Веће у предмету Толимир да у његовој војсци аутентично наређење не би било формулисано на такав начин. Такође је изразио сумњу да би му Савчић уопште издао наређење (конкретно, да отежава саобраћај возила УН на подручју Зворника) које са свога положаја у Коњевић Пољу Малинић није био у могућности да изврши. Да ли је све наведено довољно да на овај докуменат баци извесну количину разборите сумње?
На овом суђењу, изгледа да није. Веће у предмету Толимир разматрало га је као могући доказ кривичне одговорности, а по пресуди се види да је овај документ извршио значајан утицај на процену генералове кривице.

ПРЕТЊА ПО РЕПУБЛИКУ СРПСКУ Пресуда у предмету генерала Толимира није озбиљан правни докуменат. Састоји се из међусобно подупирућих претпоставки, које тешко да би могле да издрже критичку проверу. Она нема правни значај de iure, међутим има га de facto. Писана је у складу са изворним задатком Хашког трибунала и битно доприноси обликовању једне нове, свакако не правне, али сигурно политичке ситуације.
Пре свега, централни, сребренички наратив, који од почетка служи за оспоравање Републике Српске, сада је појачан формалним проглашавањем оближње Жепе као места где се геноцид такође догодио. Корекција тог превида на хронолошкој периферији Операције „Криваја 95“ била је свакако неопходна ради потврде пољуљаног пропагандног кредибилитета укупне приче. (Зашто би неко извршио геноцид у Сребреници, да би затим, само неколико дана, касније одустао од извршења геноцида у Жепи?) Закључак већине, да је ликвидацијом тројице општинских функционера Жепе задат фаталан ударац способности преживљавања локалне муслиманске заједнице и да зато представља геноцидну радњу, потпуно је извештачен и апсурдан. Али када је реч о овом суду и оваквом међународном распореду снага, та околност не пружа велику утеху и суштински је небитна. Формално, то је сада de facto политичко стање, без обзира на то што је теза већине лишена сваког правног или чињеничног основа.
Заокружавање наратива, службеним проглашавањем Жепе као геноцидног догађаја, само је део укупног задатка који је обављен пресудом генералу Толимиру. Други и важнији део односи се на квалификацију укупног догађаја као „Удруженог злочиначког подухвата“, са циљем извршења геноцида над муслиманским становништвом Источне Босне (параграф 750). То је најопаснија импликација пресуде. За разлику од генерала Крстића, који је правоснажно проглашен кривим за помагање у геноциду, док је питање носиоца геноцидне намере остављено у сивој зони за нагађање, пресуда Толимиру је у вези са тим питањем изричита: убијање је било последица УЗП којим је обухваћено војно и политичко руководство тадашње Републике Српске. Следећи логику Хашког трибунала, и не сумњајући да ће ови кључни елементи бити потврђени на завршетку жалбеног поступка, ова констатација сада се претвара у „пресуђену чињеницу“ која, бар по тим централним тачкама, практично прејудицира исход, па чак и отклања потребу за настављањем суђења Младићу и Караџићу.
На тај начин, актуелизују се два питања која Срби систематски гурају под тепих уместо да се за суочавање са непожељним варијантама благовремено припреме. То су: (1) појачани притисак за укидање Републике Српске и (2) јачање већ припремљене аргументације за астрономску одштету, пре свега од Републике Српске, а затим, инсистирањем на наводној координацији, потенцијално и од Републике Србије.
Одговор да је прва тачка нереална зато што је субјективитет Републике Српске већ потврђен међународним договорима, који трајно гарантују њен статус, површан је и неубедљив у времену хитлеровског гажења основних норми међународног права. За последњих десетак година уништено је неколико суверених држава, а управо је на реду још једна. Зашто би један ентитет био привилегован? Интегритет СФРЈ био је загарантован Хелсиншким уговором, али то ипак није спречило демонтажу те државе. Зашто би Дејтонски споразум представљао непремостиву препреку?
Незахвално је пројектовати коначне намере фактора који стоје иза Хашког трибунала и служе се резултатима његовог рада, али је несумњиво да се ова пресуда уклапа у њихове даљње политичке планове и да ће им за притиске и уцене – добро доћи.
Што се тиче друге тачке, потенцијалног захтева за репарације, супротна страна уопште не крије своје намере у вези са тим. Паралелизам између Сребренице и холокауста, на чему она упорно од почетка инсистира, довољан је наговештај њене апсолутне озбиљности. Зашто би се ограничили искључиво на морално поређење, ако могу да иду корак даље и да га наметну и у материјалном погледу? Ако се пажљиво проуче хашке пресуде, кроз сребреничке предмете видна је праволинијска прогресија од суштински личне према државној и колективној одговорности, што широм отвара врата за примену ове варијанте.
Пресуда у предмету „Толимир“ професионално је неозбиљна и, као што се у уводним разматрањима сугерише, почива на стакленим ногама. Али она и није замишљена као школски оглед из правне философије, без обзира на то што је председавајући Већа немачки судија који сигурно да зна боље. Она је конципирана искључиво као политички докуменат. Правни одговор, у виду адекватног жалбеног поднеска, не сме да изостане, а бриљантна критика пресуде дисидента из редова Судског већа, судије Приске Нијамбе, већ је путоказ и готов нацрт у том смислу. Међутим, пошто ова пресуда у првом реду представља изазов држави и колективу који она заступа, а не само одузимање слободе појединцу Здравку Толимиру, у крајњој линији и реакција мора да буде на државном нивоу.
Улог је велики, а маневарски простор узак. Услед непрепознавања опасности у зачетку, и непредузимања благовремених заштитних мера развијањем кохерентне државне стратегије, дошло је до забрињавајућег погоршања опште слике. Мобилизација светског јавног мњења у Генералној скупштини УН, на расправи заказаној у априлу поводом рада политичког Трибунала у Хагу, и сарадња са иницијативом Руске Федерације да се та установа без одлагања затвори, неопходан је први корак. Следећи је стављање ван снаге свих њених пресуда, зато што угрожавају међународни правни поредак.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. lako je osuditi coveka koji je oseudje i pre tzv. sudskog potupka.

    To sto se sada gura u javnost haski tribinal, njegove presude samo govore da ono sto su bile nakada

  2. Izvinjavam se nisam dovrsio–trebalo, je biti Rimske inkvizicije

    Hvala Vam Tolimire i Vas ce upisati u listu Svetaca, samo dok se opamete.

  3. Sve Srbe osloboditi iz Haaga i zatvoriti tvrđavu nepravde….Haski tribunal je svetska sramota!

  4. Hvala Zdravko za sve što si uradio za Srpski napaćeni narod. Branio si svoj narod i njegova vekovna ognjišta od drogirani hordi i plaćenika na prostorima BIH.Bog te blagoslovio i svako dobro žele ti Srbi sa desne obale Drine.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *