Почетна / Друштво / Кад жандарми не марширају

Кад жандарми не марширају

Пишу Зоран Влашковић и Миодраг Зарковић

Почетна ноћ протеста на Јарињу протекла је у напетом ишчекивању Жандармерије, али елитни одред српске полиције није се појавио на спорном прелазу, што указује на то да окупљени Срби можда имају значајнију подршку, па и прећутну, него што би се рекло на први поглед

Колико су догађаји на прелазу Јариње, у уторак увече и касније током ноћи, били значајни, види се и по томе што о њима у први мах није извештавала ниједна од најгледанијих српских телевизија, оних са националном покривеношћу. Иако су камере постављене на Јарињу имали, примера ради, и РТС и Б92 – које су, иначе, издашно обавештавале своје гледалиште о техничким појединостима изградње административних/граничних прелаза – па су стога били и у могућности да подробно известе о најновијем сучељавању косметских Срба са полицијом послатом од стране званичног Београда, у њиховим вечерњим информативним емисијама тог дана једноставно није било ни речи о народу који је окупљањем спречио даљи рад на припреми прелаза за употребу утаначену у Бриселу. Тек у среду су телевизије, а за њима и остала гласила, почеле да пријављују да су се извесни Срби, незадовољни договорима званичног Београда са Приштином, окупили на критичној тачки како би то незадовољство и испољили конкретним деловањем.
Нису, међутим, телевизијске екипе једине које су неочекивано изостале са дотичних дешавања (ако се ишта па може очекивати или претпоставити у текућем косметском расплету). На Јарињу те вечери није било ни снага Жандармерије, иако су, дознаје се, неколике њене јединице добиле наређење да се запуте на прелаз и уклоне косметске Србе. Како се у добро обавештеним круговима могло сазнати, позване јединице Жандармерије напросто су одбиле да послушају наређење и дејствују против протестујућих Срба; то дејствовање је, такође се дознаје, требало да буде мирно, тј. ненасилно, али ни као такво није било прихватљиво за припаднике елитне полицијске јединице, по свој прилици решене да се ни на који начин и ни у којој мери не сукобљавају са својим народом настањеним у северним општинама Космета.

ЖИВАХНИ КФОР Тај народ, из четири северне општине у окупираној покрајини, био је и у овом случају најприбранији и на деловање најспремнији део грађанства Србије, због чега је у уторак у преподневним часовима започело окупљање зарад одласка на пунктове и спречавање њихове изградње. Све је то, наравно, било у складу са одлуком локалних власти, донетом неколико дана раније, да се јасно искаже непристајање на бриселске споразуме које је пролетос парафирао Борко Стефановић, а њихово спровођење преузела нова власт, проистекла из мајских избора. Политички лидери косметских Срба тада су најавили да ће њихово противљење бити ненасилно, што је, могуће, успавало београдске властодршце, ненавикле на то да ненасилан отпор буде уједно и врло делотворан. А управо је такав био овај на који су наишли у уторак.
Личним превозним средствима, више од хиљаду косметских Срба пристигло је у раним поподневним часовима на Јариње и, ненасилно али одлучно, поставило се тако да својим телима блокира механизацију упослену на довршавању пункта. С обзиром на то да је децембар, убрзо је пао и мрак, са њим се спустила и температура, али са Јариња су се, уместо протестаната цивила, повукли грађевински радници, они исти над чијом су худом судбином претходних дана јадиковали телевизијски извештачи са лица места (када су јављали о „тешким условима“ у којима ови „неимари“ извршавају свој задатак). Протестујући Срби су остали на заузетим местима, непоколебљиви у својим намерама, прекаљени вишемесечним боравком на барикадама којима су 2011. замрзли и кретање КФОР-а: шта је за њих механизација чију славу проносе РТС и Б92!
Није да КФОР није био присутан и овог пута. Окупљени Срби избројали су да их је хеликоптер међународних снага прелетао седам пута, довлачећи војнике у базу на Јарињу. Упоредо са њим небом је крстарио и бели, цивилни хеликоптер УН-а, који је такође довозио појачање. Живахан је био и копнени саобраћај: десет немачких оклопних транспортера, заједно са извесним бројем мањих возила, дошло је на Јариње у три групе. Истовремено су припадници америчког КФОР-а успоставили два нова импровизована пункта, један на удаљености од пола километра према Лепосавићу, а други на отприлике истој удаљености према Рудници – на овим пунктовима су пропуштали возила и путнике, али уз мање застоје и без претресања.
Сви учесници могуће драме, дакле, били су распоређени на своја места. Чекао се само последњи, можда и пресудни учесник: српска Жандармерија. Ње, ипак, није било. Можда зато што се најзад и понела као – српска.

[restrictedarea]

НЕНАСИЛНА ИНТЕРВЕНЦИЈА Прво присуство српских снага безбедности догодило се већ предвече, када су се, заједно са директором Канцеларије за Косово и Метохију Александром Вулином, окупљеним Србима обратили и официри МУП-а. Старешине су најавиле Србима да ће полиција бити принуђена да интервенише – додуше, ненасилно; то су непрестано истицали – и да их уклони одатле уколико се до седам сати изјутра сами не склоне на најмање сто метара удаљености.
Такво обавештење је, природно, повећало напетост, и иначе малтене опипљиву, али ни напетост није била довољна да би српске телевизије показале занимање за дешавање на Јарињу. Зато су сами окупљени Срби преузели на себе и обавештавање јавности, па су почели својим познаницима широм Србије да шаљу СМС-ове у којима су им јављали да постоји могућност напада полиције на протестанте. Мобилна телефонија је муњевито реаговала, малтене експлодирала, од преношења циркуларне поруке о могућности физичког насртаја на окупљене Србе.
Неке од тих порука можда су доспеле и до Жандармерије, чији је излазак на Јариње био најављен. Најпре се говорило да ће се ускоро на лицу места појавити јединица Жандармерије из Крагујевца; пролазили су сати, али Жандармерија није стизала. Затим се међу окупљеним Србима пронео глас да је позвана јединица одбила наређење, али да ће је сместа заменити она из Лесковца која само што није стигла; време је, међутим, пролазило, а ни лесковачки жандарми нису крочили на Јариње. Онда је пукла вест да је ка Јарињу кренула нека јединица Жандармерије из Ужица; то ишчекивање је, ипак, окупљеним Србима пало далеко лакше, управо због тога што им је до тада већ било јасно да барем неке од снага које су послате на њих нису биле спремне да се супротставе свом народу; а, како су сати промицали, тако је постајало све јасније да ни од Ужичана неће бити ништа.
Ове информације је, наравно, практично немогуће проверити, али на њихову истинитост упућује и сама чињеница, најважнија од свих, да се Жандармерија ипак није појавила на Јарињу у ноћи између уторка и среде. За све то време је у протесту учествовало најмање осам стотина косметских Срба, што није занемарљив број, а то опет значи да је вероватно Жандармерија добила наређење да демонстранте уклони. Пошто се снаге Жандармерије нису појавиле, веома је могуће да су незваничне информације сасвим веродостојне.
Поготово због тога што министар полиције, уједно и премијер Ивица Дачић, уопште није ни био у земљи када се све ово догађало, већ је боравио у Бриселу, на састанку са Хашимом Тачијем. Дачићу је стога било немогуће да лично нареди покретање Жандармерије.
Требало би овде напоменути да су окупљени Срби били спремни за долазак Жандармерије. Та спремност је, свакако, била сасвим ненасилна: били су „наоружани“ одштампаним текстом заклетве Жандармерије; оне заклетве у којој се зариче на одбрану Косова и Метохије; оне заклетве због које се Братислав Дикић, као њен аутор, летос нашао на удару прозападних гласила у Београду, када су га нападали као екстремисту који би да нас „свађа са светом“. Да је, дакле, Жандармерија ипак стигла до Јариња тог дана, нашла би се очи у очи са својом заклетвом. И то суочавање не би било само симболично.

ВРАЋЕНИ ЏИПОВИ Било какву сумњу у то да је Жандармерији било наређено да делује, а да је она то потом одбила, отклања опис следећег догађаја: убрзо по окупљању Срба на Јарињу тамо су се појавила два џипа, управо са ознакама Жандармерије. Њихово присуство је, природно, изазвало узнемиреност међу окупљеним цивилима, па је Марко Јакшић, посланик Демократске странке Србије у Народној скупштини и један од политичких лидера српске заједнице на северу Космета решио да рашчисти ствар. Држећи у рукама одштампану заклетву, Јакшић се упутио ка џиповима и представио се високим официрима који су се унутра налазили:
„Добар дан, господо, ја сам Марко Јакшић, народни посланик. Ко сте ви, ако можемо да знамо?“
Њихов одговор најбоље описује један од присутних српских цивила, 29-годишњи Бранко из Митровице:
„Били су потпуно збуњени Јакшићевим поступком, као и заклетвом коју им је потурио испод носа. Један од њих изнутра је нешто промуцао, али внико није могао да разуме шта нам је поручио, толико је био пометен. Утом су се џипови окренули и одјурили назад одакле су дошли. Толиком брзином су одлетели, да су малтене изгазили народ који се сјатио око џипова. Сви смо стекли утисак да их је наше понашање, а нарочито Јакшићев наступ, потпуно разоружао, па и постидео.“
Да ли је овај догађај у икаквој вези са каснијим непојављивањем Жандармерије, тешко је рећи, мада здрава логика упућује управо на закључак да је описани сусрет у немалој мери утицао на даљи развој догађаја.
Нереално је, дабоме, било очекивати да ће свеукупна полиција отказати послушност, па је било извесно да ће Београд пре или касније наћи неку јединицу спремну да изађе на Јариње и можда изврши наређење којег су се сви прибојавали. Та јединица пронађена је у Лозници, одакле је у глуво доба ноћи стигао један аутобус са припадницима интервентне бригаде, опремљеним за разбијање демонстрација (панцири, штитови, кациге…) и као заветованим на ћутање.
„Покушавали смо да причамо са њима, да разменимо коју реч, да извучемо од њих било какву реакцију, али ништа“, прича Зоран, још један од Срба окупљених на несуђеном пункту. „На све наше покушаје остајали су неми. Могу вам рећи да то баш и није било пријатно, али, са друге стране, није ни умањило нашу одлучност.“

ГЛУВОНЕМА ПОЛИЦИЈА Оно што нису успевали да заподену са полицијом – комуникацију, дакле – окупљени Срби су остварили са студентима који су се аутобусима враћали у Косовску Митровицу из Београда, где су присуствовали студентском протесту који је био уприличен раније тог дана. Весели, раздрагани и бучни, студенти су се поздравили, а богами и наздравили са окупљеним протестантима, и задржали се у краћем сусрету са њима. Распоређеној полицији на част служи то што, иако се придржавала закона ћутања, ниједним поступком или покретом није ни покушала да реагује, иако се пред њима формирала веома живахна скупина која је децембарску ноћ кидала галамом. Живци хоће да попусте у таквим тренуцима и да доведу до инцидената, али лознички полицајци остали су уздржани, не покушавајући ни да запрете окупљеним Србима и студентима.
И тако се завршила прва ноћ новог бунта косметских Срба, као осуђених на то да се барикадама и блокадама боре против откидања њиховог завичаја од остатка Србије. Следећи дан, среда, протекао је кудикамо повољније по њих. За почетак, нису више морали да слушају упозорења како ће полиција или Жандармерија ускоро интервенисати – ненасилно, додуше, штогод то значило – против њих и омогућити наставак радова. До закључења овог броја „Печата“, ни полиција, ни Жандармерија нису интервенисале, ни насилно, ни ненасилно, а пошто се Срби нису повукли, нити одустали од својих захтева, није настављен ни рад на изградњи пунктова.
„Наш план је да до даљег чекамо одговоре од председника Николића и премијера Дачића“, каже за „Печат“ Небојша Минић, члан Општинског већа Северне Митровице, што ће рећи један од организатора окупљања српских мештана на Јарињу. „Када су председници наше четири општине били недавно у Београду, Николић и Дачић су им обећали да ће им до 4. децембра доставити текст договора о интегрисаном управљању прелазима. Пошто нам до задатог рока није достављена никаква документација, очекујемо од њих да нам објасне и да кажу шта су договорили. У међувремену, док нам не доставе, ми их чекамо овде на Јарињу. Није то обавеза само према функционерима, већ и према народу. И функционери су обавезни да објасне народу. Јер, народ на северу Космета мора да буде упознат са тим шта је све договорено, а поготово због тога што се ти договори тичу и судбине Србије и наших судбина.“
На питање како би Николић и Дачић били дочекани када би се неким чудом појавили изненада на Јарињу, Минић одговара:
„Зависи шта би нам рекли. Зависи од вести које би нам донели. Можда и имамо неке нерашчишћене рачуне са њима, у ствари свакако их имамо, јер било је ту којекаквих обећања датих нама уочи избора, али спремни смо да све то оставимо по страни, јер је питање интегрисаног управљања прелазима убедљиво најважније у овом тренутку. И док нам они не донесу добре вести, ми остајемо овде. Стојимо са стране, поред пута, никога не угрожавамо, саобраћај се несметано одвија, а на њима је да нам испуне обећање које су нам дали.“

ЗАШТО СПАВА СРБИЈА? За разлику од Николића и Дачића, чији долазак на Јариње није ни у најави, на овом прелазу су се у среду појавиле две политичке делегације: једна из Српске радикалне странке, а друга, парламентарна, из Демократске странке Србије.
Прву од ове две делегације које су дошле да искажу своју солидарност и подршку окупљеним Србима предводио је Немања Шаровић. Другу, ДСС-ову, предводио је потпредседник странке Ненад Поповић, портпарол Петар Петковић, као и народни посланик Јован Палалић.
Присуство политичких и јавних делатника свакако је деловало умирујуће на окупљене Србе. Мада, истини за вољу, њихов став ни пре тога није одавао никакву претерану узнемиреност. Из свега што је виђено у прва два дана мирног протеста на Јарињу, јасно је да се тамошњи Срби истински плаше само једне могућности: да на том месту, којем они тренутно блокирају прилаз грађевинским машинама, осване нешто што никада није ту стајало – међудржавна граница. Како год је звали и обележавали. Делује да, у намери да спрече такав развој догађаја, окупљене Србе ништа не може да одврати. Што значи да би српска државност, када би зависила искључиво од њих, била у правим рукама. Нажалост, да би о српској државности у јужној покрајини пресудну реч давали косметски Срби, како би и било и најлогичније и најпоштеније, можда би протестантима на Јарињу била потребна помоћ грађана из остатка Србије.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Prvo: ne lazite narod pricama o zandarskom odbijanju naredjenja jer su kraljevcani stigli i spremni su da urade sve sto vrh trazi..Drugo:granica je kao i svaka druga granica izmedju dve zemlje. Bog sve vidi,vlada je americka,a u junu Kosovo postaje clan UN,uz saglasnost Srbije..Mi smo sramota za nase pretke i ruzna proslost za nase potomke.Pomozi boze..




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *