Почетна / Свет / Кад не иду аутомобили, могу тенкови

Кад не иду аутомобили, могу тенкови

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Нова, високо профитабилна, веома ризична и опасна доктрина Ангеле Меркел: уместо војних интервенција,  попут оне афганистанске, које се показују као „потпуно  неуспешне“, и ангажовања припадника Бундесвера,  Немачка појачава испоруке оружја широм света, посебно тамо где је њени прописи у томе спутавају, на трусно и запаљиво подручје Блиског истока

Иако се дуго веровало да ће, онако „робусна“, одолети кризи која хара Европом, и најјача привреда Старог континента је озбиљно уздрмана. Рецесија је закуцала и на немачка врата. Погођено је само срце немачке индустријске моћи.
Алармантне вести сустижу једна другу. Само неке од њих, оне најновије, довољне би биле да подигну температуру и узбуну: у САД је пуштена у оптицај прича о фалсификованим билансима и озбиљној рањивости „Дојче банке“, једна од „Опелових“ фабрика аутомобила, у Бохуму, налази се пред затварањем, а светски џин, концерн „Тисен -Круп“ управо је обелоданио губитак од пет милијарди евра.
Концерн звучног имена и дуге, не увек сјајне традиције, с посебно мрачним поглављем из времена нацизма, готово дављенички покушава да се одржи „изнад воде“, хватајући се за сламку спаса каква је она кинеска: светска велесила, која је Немачку већ оставила иза себе по економској моћи, у свом незадрживом походу и нараслим апетитима, решила је да купи једну од железара концерна у којој се производе специјални лимови и делови за аутомобиле.

УМИРАЊЕ НА РАТЕ „Опеловој“ фабрици из Бохума је коначно одзвонило. Неопозива вест саопштена је у понедељак, 10. децембра. А с њеним гашењем порастао је страх да фирма, која управо слави 150 година постојања, „умире на рате“. Њен садашњи власник, амерички „Џенерал моторс“, књижи последњих година огромне губитке на европском тлу, где има превише произвођача аутомобила, а потражње све мање.
Драматично је, иако не и тако драстично, и под крововима осталих немачких произвођача аутомобила звучних имена, од „Дајмлера“ (мерцедес) до „Поршеа“. Европским тржиштем тутње олује, презадуженој Америци све мање су потребни неспорно сјајни немачки аутомобили, а преостала тржишта, укључујући и далекоисточна у успону, нису у стању да прогутају велики немачки, аутомобилски залогај.
Суочена с потенцијалним последицама великог шока – дуго се, рекли смо, веровало да олује које харају Старим континентом неће озбиљније наудити немачкој тврђави – и могућим социјалним потресима („Опелови“ радници, њих три хиљаде из Бохума, на пример, поручују да се неће помирити с гашењем фабрике, од које зависи десетине хиљада радних места међу њеним лиферантима и произвођачима делова!) који би могли да букну у политички најделикатнијем тренутку, пред изборе за Бундестаг, власт у Берлину је открила „спасоносни“, а проблематични излаз: ако већ не иду аутомобили, могли би тенкови!
Потражња за немачким наоружањем, а Немци су у томе посебно вични, никад, чини се, није била већа, иако су се на светској листи трговаца оружјем и до сада веома високо котирали, одмах после Американаца и Руса. У овој земљи је, међутим, опет због прошлости, кад је у питању извоз, оружје посебно осетљива политичка роба.
Већ деценијама, наиме, постоје веома строги прописи који регулишу продају производа наменске индустрије, без посебних ограничења за подручје Европске уније и НАТО чланица, уз велике рестрикције када су у питању ауторитарни режими и стриктним забранама за извоз оружја на кризна жаришта и земље које нису у милости и под патронатом Запада.
Тамо где се може, не да криза. Свуда се крешу војни буџети. Некад велики домаћи потрошач, Бундесвер, преполовио је број војника, а на лагеру има огромне вишкове наоружања и опреме коју покушава да распрода. Моћна наменска индустрија, која је некад запошљавала готово пола милиона, углавном висококвалификованих радника, спала је на једва осамдесет хиљада. Њој су, насушно, потребна но

[restrictedarea]

ва тржишта, а она се отварају, и маме, управо у земљама које су, из разних разлога, на списку строгих рестрикција: ништа се тамо не може, бар не легално, продати без изричите дозволе Савета за националну безбедност, који, уз канцелара (сада канцеларку) чине министри одбране, правосуђа, унутрашњих и спољних послова.

 

ПЕСМА И ПОДМОРНИЦЕ Јавност (пре)осетљиво реагује на такве испоруке и кад су оне опремљене „благословом“ овог тела које заседа и одлучује у строгој тајности. Пролетос је варницу и запаљиве расправе изазвала једна (провокативна) песма нобеловца Гинтера Граса који је Немачку, на вест о испоруци специјалних подморница (могу да буду опремљене нуклеарним бојевим главама) Израелу, оптужио за саучесништво у могућем ратном сукобу Тел Авива с Техераном.
Влада се потом суочила, кад је реч о подморницама из Кила као траженом извозном „артиклу“, с новим политичким невољама. Доведена је у питање њена већ дата реч. Израел се, наједном, жестоко успротивио одлуци Берлина да Египту прода две подморнице, мање убојите од оних намењених Тел Авиву (без нуклеарног оружја), иако је претходно био сагласан с тим немачко-египатским аранжманом. Било је то, међутим, у време када је Египат, с Хоснијем Мубараком на трону, важио за поузданог (и готово јединог) израелског савезника у (непријатељски расположеном) арапском свету.
Ситуација се у међувремену радикално променила. Мубараков наследник Мухамед Мурси, с фанатичном „Муслиманском браћом“, показује нескривене симпатије према (палестинском) Хамасу и Ирану. До јуче поуздани савезник и пријатељ могао би, страхује се у Тел Авиву, лако постати (опасни) непријатељ. Под израелским притиском власти у Берлину су, невољно, процедиле кроз зубе да ће „преиспитати донету одлуку“: безбедност и опстанак јеврејске државе постала је (иако споран) „државни резон“ црно-жуте коалиције конзервативаца и либерала.

ОРУЖЈЕ ЗА ДИКТАТОРЕ Минулих дана политичке страсти су прокључале и атмосфера доведена готово до усијања због могућег аранжмана о којем одлука још, иначе, није донета. „Шпигл“ је пре две недеље открио тајну намеру већ споменутог Савета за националну безбедност да изађе у сусрет саудијском двору у досад највећој поруџбини коју је немачка наменска индустрија икада добила, тешкој више од десет милијарди евра. Ранију саопштену жељу да купе између двеста и триста (тешких и модерних) тенкова „леопард 2“, Саудијци су ојачали новим захтевом: купили би најмање осам стотина.
И још додатно, ставка која је долила уље на ватру у жучним расправама: већи број специјалних оклопних возила „боксер“ – кажу да је реч о најмодернијим возилима ове врсте у свету, које немачки војници користе за транспорт на ужареном афганистанском тлу – за потребе краљевске гарде. На гуменим точковима уместо гусеница, који могу да одоле експлозијама противтенковских мина, ова возила се могу користити у гушењу побуна, попут оних које су означене као„арапско пролеће“, од којих, очигледно, страхује саудијски двор.
У жучне расправе поводом могуће продаје наоружања Саудијској Арабији, иако је коначна одлука одложена за наредну годину, а ни у њој, због избора (на јесен) највероватније неће бити донета, укључили су се, с посебном страшћу и нескривеним једом, крајње поларизовано, овдашњи коментатори.
Цитираћемо, за ову прилику, неке од њих.
Већ споменути „Шпигл“, који је насловном темом у броју од 3. децембра о „немачком оружју за цео свет“ и „тајном дилу“ канцеларке Ангеле Меркел, покренуо садашњу лавину, пише: „Демохришћанска канцеларка снабдева оружјем арапске диктаторе. То је неодговорна политика. Странка у чијем имену постоји слово Х (хришћанска) требало би да се запита: како стојимо с моралом? Ако постоји нешто што ми Немци стварно добро знамо, то је – да правимо тенкове. У свим варијантама. Све што важи за немачке аутомобиле – напредна технологија и уживање у вожњи – још више важи за тенкове. Немци на њих могу бити поносни… Али – нису. Када бисмо питали грађане, већина њих била би против извоза оружја. Онај ко има у себи бар мало морала, не жели да зарађује новац на нечему што убија људе. Јер, правити добре тенкове значи управо то: да успешно убијају…“ У трговини оружјем се, међутим, не говори о убијању, констатује овај недељник, радије се барата, као што то у новије време чини немачка канцеларка, речју „одговорност“.
Говорећи о појачаној одговорности Немачке у свету, Меркелова лансира (њену) нову доктрину чије „језгро“ гласи: уместо да се сами боре, Немци ће радије својим савезницима (па и кад се тим појмом, наглашава „Шпигл“, означавају диктатуре) продавати оружје.
„Таква трговина је неморална, јер је вероватније да ће немачки тенкови пре бити употребљени у борби против опозиције, него против непријатељских јединица. Осим тога, она је неразумна, јер ће ‚леопарди‘ бити у погону и када (садашњу) саудијску династију буде одувала исламистичка револуција.“ Уз ову констатацију иде и подсећање да америчким „фантомима“, које су САД својевремено испоручиле персијском шаху, сада пилотирају исламистички војници, и упозорење да се „превртљивост немачке политике“ када је реч о наоружању може „окончати само јавном дебатом“ у којој би Ангела Меркел требало да објасни бирачима зашто и како жели да опреми најмодернијим оклопним возилима (тако „демократску“) државу „у којој жене не смеју да возе аутомобиле“.

ПРОТИВТЕЖА ИРАНУ Редакција „Ноје Оснабрикер цајтунга“ шаље друкчије поруке свом читалаштву и јавности, критикујући гнев опозиције: Делови опозиције стално стварају утисак да је индустрија оружја зло које би требало одбацити и које служи убијању, као да извоз оружја аутоматски значи повреду људских права. Тренутно су политичари из редова опозиције – СПД, Зелени, странка Левице – огорчени због могућности продаје неколико стотина немачких оклопних возила Саудијској Арабији. Из Ријада се, признаје лист, земљом управља ауторитарно, а потом потеже аргумент у прилог том аранжману: Саудијска Арабија је „фактор стабилности у једном крајње лабилном региону“. То је и аргумент у могућем „тајном дилу“ Меркелове: да се Саудијска Арабија опреми и ојача као противтежа („све опаснијем“) Ирану.
„Вестдојче цајтунг“: Немачка је после САД-а и Русије највећи светски извозник оружја. Нема никаквог разлога да будемо поносни на тај податак. Али, то што је опозиција сада због тога огорчена, мало је лицемерно. Јер, и за време црвено-зелене владе оружје и опрема „made in Germany“ били су прави извозни хит. И тада се – као и данас – аргументовало да се оружје не испоручује у подручја на којима се воде сукоби. Али, мора бити јасно да чим смртоносни товар крене на пут ка купцу, то више не може да се контролише, па макар купци били стратешки важне партнерске државе.
Садашња, успламтела расправа око „немачког оружја за цео свет“, као уосталом и све пређашње кад је реч о „смртоносним испорукама“, донела је и једну новину: све гласнији су захтеви, и упозорења, да о тако важној теми, с политичког и моралног становишта, и коначно, о „кредибилитету Немачке“, не би смело да се одлучује (само) у тако уском и затвореном кругу као што је Савет за националну безбедност, дакле мимо парламента, макар то било у посебном одбору, какав је онај за контролу тајних служби.
Нова „доктрина“ Ангеле Меркел о „слању оружја уместо слања војника“ (или: нека они гину, а не ми) произашла је, кажу, из њеног коначног сазнања да војне интервенције „нису успешне“. До тог сазнања дошла је после афганистанске авантуре Бундесвера, при чему се не спомиње немачки војни ангажман, с командном улогом, на Косову и Метохији.
У суштини, та „доктрина“ осмишљена је да покрене нови замајац немачкој индустрији наоружања и отвори нова тржишта муштеријама које нестрпљиво, и у дугачком реду, чекају немачке „товаре смрти“: Алжир, Израел, Египат, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија и, ето, комплетан, трусни и запаљиви Блиски исток. И у томе је, иако високо профитабилна, крајње ризична и опасна.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Da, Evropa, pored gotovo monopolske pozicije nemacke automobilske
    industrije u njoj (EZ pre svega), nije sto je bila ali
    Nemacki skupi automobili, BMW i Mercedes, montiraju se i u Indoneziji. Za kupovinu novijih modela, ceka se na red.Prodaje se i AUDI i Porshe (uglavnom najskuplji-specijalni).
    [Ako se iz EZ oduzme Francuska, Velika Britanija i Nemacka,
    Inonezija je veca od ostatka EZ / Evrope.]
    Medjutim, pored svih konkureanta, Indonezija kupuje nemacke tenkove (nedavno zakljucen ugvor), bez obzira sto strucnjaci
    osporavaju upotrebu tenkova na terenima ove zemlje.
    Da li treba podsecati da je Kina odabrala nemacki sistem „lebdeceg“ voza (na magnetnom polju) i time se dugorocno (po)vezala za Nemacku.
    Gde su, i koliko, nemacki automobili, vozovi, tenkovi, …
    na prostoru gde zivi 2,5 milijardi ljudi (3 x vise od EZ),
    nije tesko saznati.
    Nije tesko uporediti prisustvo ostalih evropskih drzava sa
    nemackim. Jos lakse je videti, da prakticno nema traga EZ („marke“) proizvoda ili usluge (te „zajednice“, jedinstvenog
    /ih i …).
    Zbog svega, Nemacka ce „cuvati“ EZ, izdizuci se na njen
    racun (i uvlaceci, pod svoje skute, sve u njoj).
    [Ako neko zakljucuje, da Srbija mora da se „umiljava“ Nemackoj,
    neka se samo zapita, ko to jos hoce u EZ, a g. Merkel kaze-
    „Nein!“ (kome?). Odnos Nemacke prema Srbiji nije spe promenio
    ni od vremena pre njenog nastanka, u miru i ratu, kao sto se
    Srbija nije mogla premestiti sa pravca Berlin-Beograd-Istambul-
    (pa preko Turske do) – „Naftisir“ (ex Misir). Ne pomaze ni da
    „trabunjamo“ da smo protiv Rusa, jer i da stvarno neko hoce,
    nismo nikakav stvarni faktor (a vreme nase „rupe u zidu“ je
    proslo i pre nestanka zida).]
    Srboljub Savic




    0



    0
    • mala greska kina je od nemaca kupila tehnologiju za brze pruge koje su betonirane kao pruga keln frankfurt a magnetni voz je jos uve eksperiment,a nemci zato uvoze iz kine svu robu za evropu,to su nekad radili slovenci generalni uvoznik za eks jugoslaviju,nemci ne podnose srbiju zato sto srbi direktno kupuju naftu avione od rusa a ne preko posrednika a nemci tu sebe nevide,a kompanija jugrusgas je registrovana u svajcarskoj zato sto rusi nisu verovali prosloj vlasti zbog naplate




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *