Још једна година за заборав

Пише Владислав Панов

Из нешто обимније продукције која се, стицајем многих околности, догодила националној кинематографској 2012. години, у Србији се није појавило довољно позитивних „ексцеса“ који би минули учинак домаћих аутора избавили из одавно подразумевајућег „српског кала“ с којим се годинама диче филмови из наше земље

У поређењу с претходне две, барем квантитативно, управо протекла година је нешто боља. Јер, у њој је снимљено и приказано више фимова него у претходне две заједно. Ако рачунамо два телевизијска остварења и три копродукције, у 2012. години је реализовано чак шеснаест наслова, што је пет више него у раније две сезоне. Мада, из тог „обиља“ није се изродио квалитет. На овом месту требало би истаћи и то да филмови приказани ове године нису сви и настали у њој. Многи су уз уобичајене силне муке и проблеме порађани годинама. Како их видесмо током претходних дванаест месеци, а неке од њих само у врло кратким дистрибутивним периодима, па у појединим случајевима само на неколико пројекција, остаје да их прихватимо као остварења из ове године. Номинално солидан учинак, али квалитативно поражавајући. Ни по чему значајном ова година неће бити упамћена. Као уосталом и овај наш свет на рубу потпуног пораза и деградације, тако и наша земља пристаје на самоуништење у политички и медијски диригованом неукусу, тривијалности, примитивизму, душевном калу и нихилизму. Производи кинематографије која је по својој примарној функцији одувек представљала огледало свог времена и последицу друштвених околности у којима функционише, дакле, у таквом друштву тешко да могу да надвисе ниво очаја који би требало да „огледају“. И пошто је изостао макар и мало озбиљнији покушај да се то огледање обави критички квалитетно и сада је, као и свих претходних година, од капиталистичког „ослобођења“ до данас, резултат неминовно оскудан.

Женски угао српске целулоидне депресије За све ове слободне године само су се понекад, ексцесно, појављивали филмови вредни пажње, а који су били лишени непристрасне и тенденциозно антисрпске критике друштва. Ове године је томе био најближи духовити и опори црно-хуморни рад београдског аутора Мирослава Момчиловића „Смрт човека на Балкану“. Његов филм је покушао да дочара очај урбане отуђености и за туђе несреће, укључујући и смрт, потпуно отупеле становнике транзиционе Србије. Покушај, иако недоречен и с одређеним мањкавостима, препознат је „напољу“, па се Момчиловићев филм уздигао чак и до шире конкуренције за „Европску филмску награду“. Када је реч о иностраном препознавању и прихватању, барем у конкуренцији мањих фестивала, најдаље је догурао „Клип“ који је добитник бројних признања, повољних критика и фестивалских награда. Филм младе београдске ауторке Маје Милош је најцрња српско-београдска савремена слика друштва коју је наш филм понудио ове године. Има разлога за увереност у то да је баш тај његов „квалитет“ најважнији састојак који је вреднован у иностранству. „Лед“, Јелене Бајић-Јочић, иако савремени „римејк“ штива које је настало још пре неколико деценија, у другом, дакле, временском и социјално-политичком ракурсу, сеоска је варијанта истог мрака и српског елегичног патоса у распону до сурове трагедије који је у урбаном миљеу пласиран у „Клипу“. „Лед“ је, међутим, продукцијски далеко богатији и визуелно и глумачки супериорнији, али је слично депресиван. Без провокације малолетничким сексуалним перверзијама с којима је умишљајно врата у вези са тим питањем напредног света врло умешно себи и свом филму отворила ауторка „Клипа“, „Лед“ њене колегинице није имао шансе да заблиста и буде интернационални такмац за награде и хвалоспеве. Иако су оба дело нових филмских снага, и то занимљиво женских, што је реткост и у свету, а камоли код нас, ова два филма су све само не „женски“ и, авај, скоро потпуно лишени разлога за памћење.

[restrictedarea]

Вертикала националног духа Када већ помињемо римејковање или, можда је прецизније рећи, савремено ново читање литерарног штива, овога пута Милована Витезовића, домаћу биоскопску дистрибуцију је сасвим солидно обележио „Шешир професора Косте Вујића“, који је заправо и најгледанији домаћи филм у нашим биоскопима ове године. Публика је, тако, поново, после „Монтевидеа“ показала да је занимају теме из прошлости и филмови који су одустали од злонамерности, србофобије и комерцијализације српског црнила, а који су се определили за поштен однос према нашој прошлости и емитовање позитивне енергије. Отуд је и ова верзија „Шешира професора Косте Вујића“, сада дело вештог и искусног аутора Здравка Шотре, једнако упечатљива, као и она од пре неколико деценија, настала у сасвим другим приликама у којима су, баш као и данас, дакле надвремено, и роман и његове екранизације опстале као, како неко једном рече описујући значај Витезовићевог дела, „вертикала националног духа“. То се, нажалост, никако не може рећи за ново, непоштено и депласирано черечење наше историје у рачунџијском настојању да се пронађе историјски злочиначки ген српског народа, виђено у филму Горана Паскаљевића „Кад сване дан“, у којем смо окривљени и за страдање Јевреја на усташко-немачком стратишту Старог сајмишта почетком Другог светског рата. Паскаљевић се толико био одушевио својим филмом и идејом да би као српски Спилберг могао да се с „јеврејском темом“ овенча и „Оскаром“, да је поводом покушаја номинације свог дела за ову награду летос направио скандалозну полемику са Срђаном Драгојевићем, који је сматрао да би у Холивуду далеко боље прошло исмејавање Србије која је постала европски синоним хомофобије у његовој „Паради“. Тако је у медијима и јавности њихов скандалозни сукоб добио толике размере неукуса и горчине да ће се ова година памтити не по њиховим делима, која су сујетно обојица истакли као нове драгуље српског филма, већ по њиховом инфантилном јавном окршају с којим су постигли само то да себе и своје колеге, односно целу нашу кинематографију додатно јавно оцрне и ишамарају.
На тему о домаћим злочинцима је свој допринос дао и Мирослав Терзић с „Устаничком улицом“, првим, после дужег вермена, скоро потпуно жанровски трасираним трилером, али ојађеним холивудским упрошћавањима, уопштавањима и стереотипним имплементацијама у кључним формулацијама ликова, њихове мотивације и уопште тематске поставке. Борба, наиме, младог заменика тужиоца за ратне злочине с мистериозним ветрењачама унутар правосуђа и тајних служби је више у стилу „како мали Ђокица замишља“, него што је разрада захтевне, актуелне и врло шкакљиве политичке рак-ране нашег друштва и скорашње историје на овим просторима. А потенцијал за далеко озбиљнији и најпре уверљивији, па самим тим и поштенији однос према овој проблематици „Устаничка улица“ има и још увек носи у свом ткању. „Артиљеро“ Срђана Анђелића, урбани савремени филм у којем је у првом плану неукаљана млада људска душа у потрази за правим идолима, па самим тим и прича с позитивном енергијом, као и „Доктор Реј и ђаволи“ Динка Туцаковића, јасна, поштена и духовита слика из филмске прошлости Југославије, у раму необичног београдског сусрета великих личности, америчког режисера Николаса Реја и легендарног директора „Авала филма“ Ратка Дражевића, два су остварења с којим би поновни негативни утисак о годишњој продукцији наше кинематографије могао да буде макар мало разблажен надом да ће, ако ништа друго, сличних филмова убудуће бити више.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *