Почетна / Колумне / ЈЕЗИЧКЕ СИТНИЦЕ И КРУПНИЦЕ

ЈЕЗИЧКЕ СИТНИЦЕ И КРУПНИЦЕ

Пише Милован Данојлић

Живот се поиграва речима, речи се поигравају са животом,  и са нама. Срећно именовање ослобађа и усхићује. Вративши се из Америке, куда је ишао због доброг хонорара, Фројд је Обећану земљу назвао Dollaria, додавши да је „Америка гигантска… и гигантска грешка“

Слова наше велеучене сусетке латинице, узета појединачно, изван речи, изговарају се са дометањем самогласника е: бе, це, де, еф, ге… Ћириличка прати један полуглас за који велики Тршићанин није тражио ознаку; могао би се обележити, за ову прилику, дигнутом запетом: б’ в’ г’ д’ итд’. Како, на балканској ветрометини, латиница са четири стране запљускује ћирилицу, азбука се поводи за њом, једно због физичке близине, друго због распрострањеног осећања сопствене ниже вредности, из чега настаје мала збрка. У емисији „Слагалица“ учесници, листом, пребацују изговор на абецедну схему, не обазирући се на опомене водитељки. „Бе један“, бира такмичар. „Б’ један“, исправља водитељка. Узалуд. Такмичар тера по своме.
*
Није грех знати латиницу, напротив, али би ваљало разликовати њене ћуди од обичаја родног писма. Ситница? Можда. Нагомилавање оваквих ситница прелази у идими-дођими однос према својој култури, у самопонижавање. Зашто се, рецимо, београдска Војно-медицинска академија скраћује као Ве-Ме-А? Латиничари би морали говорити Ве-Ем-А, ћириличари В’М’А; ако је по првим слоговима, онда је Во-Ме-А. Ве-Ме-А је векаво-мекетава аљкавост.
„Ја имам таленат“, препоручују се млади певачи. Некад се говорило скромније, и тачније: „Имам талента“, „Имам дара за то“, а не: „Имам сав божји дар на свету…“ Поштујући језичке преливе, себе поштујемо. Божанствени Платон, кроз Сократова уста, у Федону, опомиње:„Неисправност говора није само грех према језику, она, још више, изазива душевну патњу.“ Под условом да имамо осетљиву душу.
*
Јавни радници, посебно лепшег пола, увели су разликовање позиције и опозиције. Позиција је освојено место у власти, а опозиција они са друге обале, који критикују. Формално, ово је могућно написати и разумети, али чему, кад постоји јасно разликовање та два чиниоца у речима власт и опозиција? Онај ко је то смислио потврдио се у једној необичној дисциплини, у неукој учености.
Позиција је јака у престоници, а опозиција побеђује на локалу, у Смедеревској Паланци. Кад чујем ту реч у оваквом контексту, пада ми на ум оно „Издаје се локал“. Или се цела градска управа нуди на издавање, ко више плати. Важно је да кров не прокишњава и да кирија не буде прескупа.
Шта нам добро може донети јавни радник који мисли у појмовним оквирима позиције и опозиције, власти на локалу, и Европе без алтернативе? Некад се говорило о општинској самоуправи, децентрализацији, власти на локалном нивоу; шеф државе се служио синтагмом они доље. Без алтернативе су били несврстаност и самоуправљање. Знамо како су завршили.

[restrictedarea] *
Сви говоримо енглески, али који, и какав енглески? Да га чују, Shakespeare & Comp. би се испревртали по гробовима. Тим се идиомом споразумевају банкари, политичари, трговци; зато нам и иде овако добро. Кад ме пилот авиона почне обавештавати о висини и условима летења, помислим: Ваљда се боље сналази на командној табли него у том механизованом аргоу на којем се ништа доживљено не да исказати. Варамо се умишљајући да смо са хиљаду речи једне однарођене лексике освојили чаробно средство за зближавање са далеким народима, са њиховом осећајношћу и духовношћу. Јапанац и Кинез су ми ближи, па и јаснији, док говоре родним језицима, које не знам, него кад процвркућу енглески који као бајаги знам. Плурилингвизам је политичарска утопија, наша луда самообмана, муцање на пустој земљи, звечећа ситнина за пијачну употребу. Људи у мешовитим срединама су, по сили ствари, упућени на мултилингвизам, где познавање обичаја првог суседа и заједнички услови преживљавања надокнађују недодирљиве слојеве језика.
Нововековна lingua franca само наглашава дубину неразумевања међу земљама и народима које је хтела да зближи. Биће да Елиотовим hollow men садржајније општење није потребно.
*
Живот се поиграва речима, речи се поигравају са животом, и са нама. Срећно именовање ослобађа и усхићује. Вративши се из Америке, куда је ишао због доброг хонорара, Фројд је Обећану земљу назвао Dollaria, додавши да је „Америка гигантска… и гигантска грешка.“ Наопаки цивилизацијски нацрт није измишљен у Северној Америци, он је у њој паклено усавршен. Хесиод, 8. век пре Христа, у „Пословима и данима“, јадикује што је „новац постао људска душа“. Језик је опасан, заједљив ругалац људским пороцима. Са Далијем се окрутно поиграо. Док је боравио у Америци, име Salvador Dali се изокренуло у анаграм Avida Dollars (Похлепан на доларе). Таква је ћуд речи: смернима помажу, бахатима се свете.
*
Чекајући, у амбуланти, на преглед, прелистах недељник „Marianne“, из којег сазнадох да се главни актери Косовске драме, гђа Олбрајт и генерал Клерк, појављују као могућни пословни људи на простору наше јужне покрајине. Dollaria је нашла рачуницу и у нашој сиротињи, кренула је на „Телеком“, лигнит и повољну геостратешку тачку, од чега ће се, такође, овајдити њен војноиндустријски комплекс.
*
Окупација. Та се реч у данашњем међународном дискурсу доследно избегава, иако су многе државе, од Либије до Ирака и Афганистана, окупиране политички, војно, духовно, привредно и културно. Савремене окупације се, у доброј хипокритској традицији колонијалиста, представљају као летње школе из демократије и људских права, као благородна арапска пролећа или интервенције милосрдних анђела. Сирија изгоре на ломачи демократије; Европа додаје уље, и ћути. Име нашег континента је пореклом из Сирије (некадашње Феникије). Ону, давну Еуропу силовао је Зевс, а ову, данашњу, богови из Овалне собе, познате по бурном сексуалном животу. Каква подударност, коју само језик зна да истакне. На раздаљини од 48 векова две Европе, континент и принцеза, налазе се у положају силованих лепотица.
*
Петар Кочић, срчани противник „устријске укопације“, у говору пред високим Босанско-херцеговачким Сабором, изрече нешто што би нас се, данас, још како морало тицати: „Узето нам је све, на свим линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика. То је наша нада и утјеха.“
Овај говор је, донекле, одјек вапаја што га је, нешто раније, избацио Иван Тургењев, рекавши: „О, велики, силни, сјајни и слободни руски језиче! Кад тебе још не би било, морао бих очајавати шта се све дешава у отаџбини мојој.“
Руси и Срби се често кувају у истом казану, а никако да из тога извуку трајну поуку.
*
Ево још једног упозорења несрећног Кочића, кога сам ове јесени ишчитавао: „Дјецо моја и браћо моја, дубоко ја и далеко видим: нашим несретним и чемерним отечеством обладаће дебели, црни мрак и мртва, ледена слобода. Затрће се паклено и погано сјеме агарјанских крволока и зулумћара. Оног крволочног и бијесног зулума нестаће, али ће настати суви зулум који ће гристи срце и душу, сисати крв и потајно ломити измождене кости.“
Сјајно и далековидо речено. Живимо у добу ледене слободе и рационалног зулума.
Шта ли би родољуб са Змијања рекао да чује како се у Сарајеву подиже споменик Фердинанду, а у Приштини Клинтону, у знак захвалности старим и новим окупаторима? Ако је спрдачина са смислом наше слободарске традиције, онда је, чак, духовито…

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. небитан

    …језик је велики дар и треба водити рачуна о томе, како га користимо ?! ( в. Јаковљева Посланица, гл. 3 ) А језик нам помаже, да и поред окупације земље или чак и тела – наша душа остане слободна ?! А највреднија традиција се, усмено, одржавала вековима ?! Хришћани у раѕним окупираним ѕемљама, поштовали су прописе власти, изев оних богупротивних и богумрских , којима су се противили ?! Лукавства „тајне беѕакоња“ које посебно „удара“ на језик својим „деконструкцијама“ и свом силом обмане, у савремено доба, достиже незапамћене размере ?! А боли их, што речи Светог писма, остају јасне, и након протеклих миленија, док речи њихових филозофа, остају нејасне, чак и „творцима“ ?! И шта може да значи, само једна реч, као „оцена“ целе цивилизације …“Error !“ ?????




    0



    0
  2. Да ли је исправно и корисно рећи СРБи-Н или СРБ?

    Ако је корен речи СРБ /једнина/, онда је логично да се из једнине изводи множина – СРБи.
    Ако упоредимо то са другим народима, као на пример:
    РУСи, КИНЕЗи, ИНДУСи, ЕНГЛЕЗи, ФРАНЦУЗи, ИТАЛИЈАНи, онда испада да МИ погрешно користимо реч СРБи-Н?!
    Ако је исправно рећи СРБИН /једнина/, онда би логично било / као из наведених примера/ да множина буде СБИНи, што наравно није и не може да буде тако.
    Не каже се: РУСин /једнина/ – РУСИни /множина/, КИНЕЗин – КИНЕЗини, ИНДУСин – ИНДУСини, ЕНГЛЕЗин – ЕНГЛЕЗини, ФРАНЦУЗин – ФРАНЦУЗини…
    Ако се каже СРБ, онда је јединка саставни део множине – СРБи и ни на који начин није у несагласности са множином, не штрчи из ње – у СЛОЗИ и САГЛАСЈУ је са МНОЖИНОМ.
    Међутим, ако је једнина СРБиН, онда свака јединка овим “ Н” штрчи из множине – СРБи и У НЕСЛОЗИ је и НЕСАГЛАСЈУ са МНОЖИНОМ.
    Није ли то, онда, код СРБиНа разлог за патолошку индивидуалност – ГОРДОСТ, да се издваја и штрчи у односу на множину – СРБи?!

    Није ли, можда, НЕСЛОЖНОСТ, НЕУМНОЖНОСТ и НЕОБОЖЕНОСТ, између осталог, и у погрешном изговарању и писању речи СРБи/Н/?!
    У књизи Постања Господ Бог говори, да је од Човек-а створио /”извео”/ жену – Човек-ицу /Човеч-ицу/.
    У језику србском, онда, треба да буде тако исто:
    СРБ-киња, РУС-киња, ИНДУС-киња, КИНЕЗ-киња, ЕНГЛЕЗ-киња, ИТАЛИЈАН-киња, а не:
    СРБин-киња, РУСин-киња, ИНДУСин-киња, КИНЕЗин-киња, ЕНГЛЕЗин-киња…
    Имајући у виду Христове речи: “Својијем ћете те се речима оправдати и својијем речима осудити /нашкодити себи/… и биће вам по речи вашој!”, онда горе речено има смисла.

    Дакле, корен речи је СРБ – једнина, а СРБи је множина – скуп,
    заједница, сабор СЛОЖНИХ, УМНОЖЕНИХ и ОБОЖЕНИХ јединки – СРБа.

    Погрешно је рећи СРБИН, а нарочито не 5. падеж – СРБи-НЕ!
    Овим међусобним, “братским” обраћањем са “СРБи-НЕ!”, ми несвесно, у самом слогу речи, речицом “НЕ” негирамо сопствену множину – ПЛЕМЕ, НАРОД /СРБи/ – чији смо неодвојиви део!

    Реч има силу и моћ неуро-лингвистичког значења и, понов-
    љена безброј пута, преко подeсвести сугерише свести буквал-
    но значење речи „СРБ-и-НЕ!“- негацију сопства појединца и
    множине народа срБскОГА!

    Драган Славнић




    0



    0
  3. читатељка

    ,, Губимо све више кључ од своје тајне“ М. Настасијевић

    За разлику од косовско-ресавског акцента који никада нисам успела да променим ( а, како мисли уважени академик Д.Михаиловић, није ни требало), читавог живота се учим писмености. Зато ме истински ( моји ближњи мисле да претерујем), обрадују овакви текстови. Изгледа да више нико не обраћа пажњу на то како се говори и пише, посебно у медијима.( сећате се Драге Јонаш?)
    Али, и после овог дивног текста остаде ми једна недоумица…
    Пре много година од правих ауторитета из Цркве научила сам да се Христос пише само у номинативу, у осталим падежима Христа, Христу… Писац написа “ у 9. веку пре Христоса“. И не само он, учестало је. Можда није много важно, можда је „језичка ситница“, али ако неко има објешњење, било би лепо да напише. Унапред, хвала!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *