Хришћански марксизам Латинске Америке

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Упоредо са дивљањем америчког неолибералног капитализма широм света, у „стражњем дворишту“ Сједињених Држава, у Латинској Америци, бујају левичарски покрети који овај амерички модел листом одбацују

еви покрет у Европи је још током шездесетих година прошлог века дошао до закључка да је будућност Латинске Америке у социјалистичкој револуцији. Ово је образложено тиме што је у овом делу света проценат сиромашних људи и социјалне неправде био веома висок. Нешто касније, процеси глобализације и неолибералних реформи довели су до још већег, тачније драматичног незадовољства сиромашних маса у Латинској Америци стањем у економији и социјалној сфери. Поред тога, различите интеграционе идеје за Латинску Америку, које су дошле из Сједињених Америчких Држава, само су још више разљутиле сиромашне масе, што је представљало значајан подстицај за долазак левих политичких партија на власт. На власт ове партије нису дошле револуционарним методама већ изборима, мирним путем, уз помоћ постојећег политичког система, а све те партије имале су харизматичне лидере, наводи Леонид Савин, аналитичар руског портала „geopolitica.ru“. Следећа одлика левих покрета и партија у Латинској Америци је да немају јединствену идеологију, нити политичку платформу, мада имају одређене заједничке идеале и вредности. Идеологију ових покрета и партија могуће је пратити кроз неколико различитих идеја, али са заједничким циљем – ослобађање региона од сиромаштва и доминације САД-а. Зато и доминира симбиоза марксизма са хришћанством и одбацивање западне културе, која је и пресудно допринела да се укорени неправедан систем у Јужној Америци.

„ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА“ Условно говорећи, леви политички дискурс у Латинској Америци могуће је описати кроз три скоро аутономна дела. Прво, долазак на власт социјалиста је миран продужетак оружане народноослободилачке борбе у новој форми, који се догађао у овим државама. Велики део покрета већ је дошао на власт, као на Куби и у Венецуели, или на власт тек долази, на пример, сада то чине сандинисти у Никарагви. Друго, идеологија ових народноослободилачких покрета и политичких партија заснована је на симбиози марксизма и римокатолицизма (теологија ослобођења), која је званично одбачена и осуђена од Ватикана. Треће, додатно социјалистичко усмерење становника Латинске Америке подстакле су неолибералне реформе.
Народноослободилачки покрети Латинске Америке традиционално су повезани са оружаном борбом. Чак и данас постоји неколико јаких револуционарних оружаних групација, на пример Револуционарно-оружане снаге Колумбије (FARC), које се боре за успостављање социјалистичког друштва и праведан друштвени поредак у целом свету, али то почиње од њихове домовине. Њихова идеологија је симбиоза идеја Маркса, Лењина и Симона Боливара, иако је последњи био либерал. Међутим, он је водио оружану борбу за ослобађање Латинске Америке од Шпаније и дао начела интеграције овог дела света. Следећа организација је Запатистичка армија националног ослобођења у Мексику која има сличну историју. Њихов вођа, командант Маркос био је надахнут идејама Че Геваре, и како се социјализам ширио Латинском Америком, решио је да поведе устанак у Мексику. То му, међутим, није успело, па се интегрисао у мексичко друштво. После извесног времена, тачније 1994. године, успели су да на изборима преузму власт у неколико градова покрајине Чиапас, што је довело до сукоба са војском. Трећа снага је Комунистичка партија Перуа, која је забрањена и сматра се терористичком организацијом (ова партија је познатија под именом „Сјајни пут“, Sendero Luminoso). Створио ју је у Перуу 1960. године Абимаелем Гусмана, а на оружани устанак и партизански начин вођења рата прешла је 1980. године. Међутим, после хапшења Гусмана Седера партија „Сјајни пут“ је смањила активност, али је недавно поново оживела делатност, извевши експропријацију капитала неколико банака. Комунистичка партија Перуа се залаже за револуционарно насиље, наводећи да се бори за „четврти пут марксизма“, тј. да постоје четири нивоа марксизма: Маркс – Лењин – Мао – Комунистичка партија Перуа.

[restrictedarea] Следећи леви покрет је „Теологија ослобођења“, настао током друге половине педесетих година XX века. Овај покрет је сматрао да су социјализам и хришћанство сагласни, а сама револуција је посматрана као есхатолошки догађај. При томе, неколико теолога је дозвољавало употребу насиља (на пример, бразилски бискуп Елдер Камара). Овај покрет је 1957. године створио прве заједнице у Бразилу, али је недостајало свештеника способних да ураде планове борбе против сиромаштва. Узели су учешће у ликвидацији неписмености и процесу развоја знања у друштву. „Теологија ослобођења“ у Латинској Америци је била алтернатива капитализму и логици тржишта. „Теологију ослобођења“ подржавао је и Фидел Кастро, Уго Чавез (који је једном приликом рекао да је Христос био устаник, револуционар који се борио против експлоатације у свом времену, а Јуда капиталиста који је чувао своје сребрњаке), бискуп Салвадора Оскар Ромеро, кога су убили десничари 1980. године, затим бивши председник Парагваја Фернандо Луги и многи други, наводи М. С. Колесов у студији „Филозофија и култура Латинске Америке“.
„Теологија ослобођења“ полазила је од следећих ставова: хришћанско спасење је неостварљиво без економског, политичког, социјалног и идеолошког ослобођења, јер су то знаци људског достојанства. Такође, без одстрањења експлоатације нема правде на овом свету; образовање мора бити доступно за све, као и лечење; сиромаштво је друштвени грех и у супротности је са божјим промислом; сагласно овоме, не постоје само грешници, већ и жртве греха које захтевају правду и заштиту; сиромашни имају право да воде класну борбу (утицај марксизма).

КАСТРОВО ИСКУСТВО Поред споменутих идеја ту је и фиделизам, иако он противуречи званичном марксизму. Правоверни марксизам учи да би револуционарна ситуација требало да сазре у друштву да би се извела, међутим, искуства Кастра и Че Геваре показују да то није неопходно. У њиховим идејама револуција започиње партизанском оружаном борбом, а потом се њој придружују угњетени, што се претвара у револуцију.
Још једна интересантна фигура са левог спектра Латинске Америке био је Виктор Раул Аја де Ла Торе, Перуанац по пореклу, оснивач Народне револуционарне антиимперијалистичке алијансе. Прво је био марксиста, али се потом одрекао ових погледа и успоставио филозофско-историјску шему у којој је уважавао доколумбовску Америку и веру у нову будућност Латинске Америке. Од европских филозофа и социолога прихватао је само Освалда Шпенглера. Основни елеменат дискурса код Де ла Торе је питање ослобођења; сматрао је да западна култура, филозофија и цивилизација не могу бити примењени у Латинској Америци. Основао је учење „Призма“, према којем су тезе и идеје Маркса и Лењина примерене само за Европу. Сам марксизам је, према њему, продукт капиталистичке Европе XIX века, и не одговара Јужној Америци XX и XXI века, и зато би га требало одбацити.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar
    небитан

    експлоатација се, по слову Светог писма карактерише као “ѕакидање зарада” ( Јаковљева Посланица, гл. 5.) ?! А осим похлепних гаѕда, и држава може тако да се понаша ( с тим, да је она, готово редовно ‘лошији гаѕда од приватника ?! )…. У савремено доба, велике гаѕде, закидају – милионе људи ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *