Почетна / Репортаже / Граница српског достојанства

Граница српског достојанства

Пише Наташа Јовановић 

Далеко бројнији него што им се признавало у медијским извештајима, учесници протестног марша „Никад граница – Косово је Србија“, одржаног у центру престонице протеклог понедељка по временској непогоди и хладноћи, показали су да је народ Србије више него жељан повратка на политичку сцену, али и да га је достојан

Свако ко се протеклог понедељка упутио у центар Београда, на протестни скуп покрета „Никад граница“, против постављања бриселским споразумима договорених прелаза око Косова и Метохије, могао је да буде сигуран у две ствари: 1) да ће се смрзнути од хладноће, и 2) да ће га већина медија касније олајавати као екстремног десничара, ратног злочинца, назадњака, па и клерофашисту. Од овог првог каква-таква заштита још и постоји, у виду топле одеће, а од овог другог баш никаква, али је више хиљада Београђана показало спремност да се ухвати укоштац са обе пошасти.
Више хиљада… То је податак који упадљиво одудара од броја 800, најчешће присутног у извештајима са скупа, названог „Никад граница – Косово је Србија“. Агенције, тиражније дневне новине и најгледаније телевизијске станице, као углас су известиле да је учешће у протесту узело око осам стотина људи. Чак су и њихови визуелни записи са скупа, као што су фотографије или снимци, показивали да је учесника марша значајно више, али су се извештачи махом држали процене од око осамсто демонстраната (Б92 је, нимало зачуђујуће, отишла и даље, па је у извештају са лица места њихов новинар зашао у разврставање окупљених по половима и устврдио да су учесници скупа скоро сви мушкарци, и то млади).
Могуће је да неко од извештача лоше процењује бројно стање на уличним скуповима; могуће је и да неко има проблема са видом; сетимо се, ипак, непролазних речи Илије Чворовића: хоће централа да погреши једном, али неће сто пута! Толика учесталост грешака, толико присутна потреба да се број учесника прикаже вишеструко мањим него што је одиста био, указује на несумњиву зловољу медијског света према организаторима протестног марша и њиховим присталицама. Зловољу можемо приписати завештању режима Бориса Тадића, и то чак не би било сасвим нетачно – управо је за време његовог другог мандата постао обичај да се десничарским екстремизмом проглашава све што није у складу са либералистичком догмом и понижавајућим еврољубљем – али чињеница да се и данас, пуних шест и по месеци по Тадићевом изборном поразу, већина београдских гласила грчевито држи тадићевског једноумља, баца нимало повољно светло на јавну сцену у Србији.
И додатно појашњава зашто је један овакав протестни скуп био неопходан.

ЈАЧИ ОД МРАЗА Да није било овог марша, ванпарламентарно противљење бриселским споразумима свело би се на блокаду Јариња, коју су прве децембарске седмице спровели Срби са севера Космета. У понедељак се, међутим, огласио и незванични Београд или барем један његов део, најзаспостављенији и најсатанизованији. Престоничким улицама, окованим снегом и ледом, два сата је марширало преко три хиљаде људи (процена са којом су се углавном слагали и полицајци), а можда и целе четири хиљаде (колико су оценили искуснији митингаши). Почев од Саборне цркве, протест се прошетао до Храма Светог Саве, застајући пред кључним установама законодавне и извршне власти: зградама Председништва, Народне скупштине (старо здање, у Српских владара, које и даље припада парламенту) и Владе Србије. Приликом сваког стајања, окупљенима се говором обратио неко од организатора марша, а посебан гост међу говорницима био је Мома Касаловић, потпредседник Скупштине општине Северна Митровица.
Од две пошасти поменуте на почетку овог текста, учесници протеста су, дакле, успели да савладају барем једну – хладноћу.
Број од четири хиљаде учесника можда и не одражава праву снагу скупа, коју, узгред буди речено, не прецењују ни сами организатори марша. Узимајући у обзир укупно становништво Београда, четири хиљаде тешко да делује застрашујуће. Али, узимајући у обзир право зимско време, као и својеврсну медијску блокаду која је пратила припрему марша, може се сасвим поуздано рећи да је посећеност чак и превазишла очекивања. Стога је узнемиреност другосрбијанске јавности, врло уочљиво у интернет расправама после скупа, била крајње схватљива.
Оно што је оставило најјачи утисак, не само на организаторе и присутне извештаче (којих је, иначе, било неупоредиво више него на конференцији за новинаре, што показује да је медијским оцима земље Србије било веома стало да прећуте припреме за протестни марш), јесте енергија испољена у овом окупљању. Сваки већи скуп, био то концерт или утакмица, или улични митинг, одашиље и преноси јасну енергију, а овај марш је у том погледу био несвакидашње набијен. Није тај набој био без смисла и разума, што се види по беспрекорној безбедносној природи скупа. Инцидената уопште није било, иако је било покушаја да они избију. У једном тренутку, наиме, док је колона кретала ка Председништву, негде пред Теразијама се шетњи прикључила скупина од тридесетак видно агресивних младића. Та скупина је, можда и са каквим претходним настојањем, одмах дошла у сукоб са околним учесницима, те су почеле да пљуште увреде и запретило је избијање туче. Обезбеђење протеста је, међутим, сместа ступило у дејство и очас посла одстранило изгреднике, пре него што је икоме – па и њима самима – нанета било каква штета. Реакција обезбеђења била је толико брза, примерена и делотворна, да је полиција остала сасвим по страни, јер није било никакве потребе да она узме учешће у обуздавању кавгаџија.

БЕСПРЕКОРНА БЕЗБЕДНОСТ Полиција је, иначе, посебна прича, једна од најпозитивнијих. Органи реда били су веома бројни, али су некако успели да не буду наметљиви у свом присуству. У њиховом опхођењу према организаторима или учесницима марша није било ни трага осионости. С обзиром на то да је и друга страна узвратила истом мером, није никакво чудо што је протест завршен без иједног инцидента, упркос оштрим и запаљивим говорима са камиона који је носио покретну бину.
„Како вам се свидео протест, јесмо ли били добри?“, упитао је један крупајлија из обезбеђења протеста, на крају марша, полицајце поред којих се затекао.
„Ма, били сте сјајни“, одговорио му је један од оклопљених, док су његове колеге климале главама.
„Драго ми је што то чујем. Уосталом, када будемо ишли да ослобађамо Косово једног дана, ко ће тада да стоји уз вас ако не ми!“, наставио је крупајлија.
„Знамо ми то“, одговорио му је полицајац и пријатељски га потапшао по рамену.
Са оваквим искуством, просто се намеће закључак да је у многим ранијим београдским окупљањима, упамћеним по мањим или већим нередима, агресија долазила однекуд другде, највероватније из политичких центара моћи. Када се питање безбедности препусти полицији и организаторима скупа – као што би и требало да буде, и као што је било овог пута – онда су ред и мир врло лако остварљиви. Чак и када су организатори „екстремни десничари“, односно удружења која се тако описују у средствима информисања, а која, истини за вољу, нису сва ни десничарска, а нимало нису екстремна или екстремистичка.
То је још једна, врло позитивна последица протестног марша „Никад граница“. Безмало пет година траје својеврсна медијска хајка на сва окупљања родољубиве природе. Још од великог протестног митинга против једнострано проглашене независности Космета, одржаног у фебруару 2008. године, улични догађаји иза којих стоје родољубива удружења малтене су ван закона. Тада су упади појединих група демонстраната у стране амбасаде и један смртан исход – што су, иначе, недовољно испитани случајеви; као да некоме није стало да се утврди шта се тачно издешавало – послужили еврофилним гласилима да оспу дрвље и камење по националном полу домаће јавности, па и по самој идеји окупљања око националних циљева и стремљења. Ојачано каснијим злослутним освртима „Инсајдера“ и сличних медијских намћора, таложило се изразито негативно расположење према свему што има српски предзнак. Тако смо дошли у данашње стање, у којем се од сваког окупљања родољуба очекује да исходује тучама, ломљавом, нередима, хаосом, па хапшењима и забранама. Обичан свет као да је био припреман на повратак титоистичког једноумља, у којем је – чудне ли подударности – десница и буквално била остављена изван закона (није ни левица, руку на срце, много боље прошла, пошто ниједна партија сем комунистичке није била дозвољена).
Протестни марш од 10. децембра тако је показао да је улично окупљање и изражавање оштрих ставова више него изводљиво.

ПОВРАТАК НАРОДА То је веома користан наук за убудуће, јер организатори протестног марша најављују даље активности усмерене против успостављања границе према Косову и Метохији. Односно, усмерене ка, како каже један од организатора марша Александар Павић, одбрани Устава Србије:
„Оно што сам рекао у говору на самом протесту, то заиста и мислим: да је ово био скуп уставобранитеља, грађана одлучних у томе да не дозволе да се са највишим правним актима и државним устројством игра било ко, па ни извршна власт. Овај протестни марш био је само први корак у том смислу. Свесни смо да нам права борба тек предстоји и да морамо да пробудимо јавност, да је упозоримо да је у току најгрубље кршење Устава државе Србије, државе која се тренутно не уређује у Београду већ у Бриселу. У ту борбу зовемо све истомишљенике. У ту борбу позваћемо целу Србију, и то тако што ћемо догађаје попут овог београдског ускоро организовати и у другим већим градовима земље. Једноставно, нећемо се смирити док не падне граница према Косову и Метохији“, каже Павић за „Печат“.
Уверљивост Павићевих речи добрим делом извире и из описане енергије, виђене на протесту од понедељка. Мада су у колони која је марширала центром престонице биле заступљене све старосне категорије, најупадљивије је ипак било присуство младих људи, како и доликује. Младићи и девојке у својим двадесетим просто су носили цео протест, како гласним покличима, тако и неосетљивошћу на хладноћу – по онаквом минусу, било их је милина гледати док одлучно и достојанствено корачају блокираним улицама. Тај призор је био упечатљив толико да ни путници из возила јавног саобраћаја, заустављених протестном колоном, нису превише узимали к срцу то што су им аутобуси, трамваји и тролејбуси заустављени. Било је, наравно, путника који су негодовали – мада је упадљиво присуство полиције свакако умањило та гунђања – али је, утисак је овог извештача, већина била радознала да сазна какав је то уопште скуп што им се испречио на повратку кући с посла, а затим и пријатно изненађена оним што види.
Ти пресретнути путници, зарад чијег је замајавања и спуштен медијски мрак над Србијом, вероватно нису могли ни да замисле да скуп чији су организатори удружења које „Инсајдер“ и слични некажњено вређају и клевећу („Србски Образ“, „Двери“, „Заветници“, „Наши“, „1389“), може да изгледа толико привлачно. Сада су имали прилику да то виде изблиза, па да касније упореде са извештајима по гласилима и изведу закључке о томе ко уноси немир и агресију на јавну сцену Србије.
На тој сцени већ годинама нема најважнијег чиниоца сваког друштва – народа. Напуштен од стране политичких, финансијских и културних врхушки, које саме себи често тепају да су елите, народ Србије безмало је протеран на клупу за резерве, на друштвену ивицу, одакле је тек спорадично позиван како би гласао на овим или оним не баш поштеним изборима. Овај марш, наравно, није био довољан да би ту динамику променио. Али, протестни скуп „Никад граница – Косово је Србија“ јесте врло уверљиво показао да народ има жељу да се врати на политичку позорницу, да тај повратак може да се одиграва и на улици, и да може да буде крајње достојанствен.

 

3 коментара

  1. BUDI SE SRBIJO…DUGO SPAVAS.




    1



    0
  2. Svaka im cast,sad znam ko su Srbi.




    0



    0
  3. Зоран Ђорђевић

    Ко зна ко је, заправо, ономад запалио америчку амбасаду и скренуо пажњу са суштине митинга. За Американце је то био мали трошак (да плати групу мангупа и потом окречи зграду), а велика корист. Ипак, као што то обично бива, званична верзија и даље важи – да је то урађено по налогу Коштунице.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *